Crtica o kaznama

Filed under: afirmator,broj 05 - avgust 2012,društvo |

Piše: Predrag Milojević

Upravo kad je moja generacija odrastala, svest o potrebi kažnjavanja klečanjem na kukuruzu transformisala se u kažnjavanje stajanjem u ćošku i to je bila ta dugo očekivana modernizacija koju smo radosno prihvatili. Na odsluženju vojnog roka kazna je opet bila izdvajanje krivca – na primer slanje na vanredno dežurstvo u autopark, koje je zamenilo starostavno i do tada neprikosnoveno glancanje wc-a četkicom za zube. Oni koji su u vojsci bili desetari, a posle nje imali političkih ambicija, pa se desilo da u toj politici zabrljaju, završavali su karijeru kao ambasadori u Sudanu umesto da budu udavljeni svilenim gajtanom. Što ne znači da su se otomanski običaji kod nas izgubili.

To je, kao, kazna. Ustvari i jeste, primerena takvom načinu razmišljanja, jer biti ambasador znači biti daleko od vlasti. Možemo zamisliti kakvi su to ljudi, kad im je posedovanje moći toliko važno, da ih ne zadovoljava ni ogromna razlika u ekonomskom kvalitetu života koju imaju u odnosu na stanovništvo. Kad se baviš politikom, četiri godine bez vlasti su bačene godine, vreme protraćeno i zauvek izgubljeno.

Otud i intrige koje se danas pletu u gubitničkim partijama, a sve nas to podseća na dečije igre. Samo, one su bezazlene, a političke igrarije nam se lupaju o glave. Zato, jasno će se ukazati na krivca za izborni slom, pošto neko mora stajati u ćošku do sledećih izbora. Opoziciji samo to i preostaje, jer nema čak ni mogućnost da nekoga protera u ambasadorsko izgnanstvo i time mu zagorča živoot.

A gde smo tu mi, posmatrači ove igre iz partera? Nigde, kao i uvek. Pošto su izgledi da će se neka revolucija ponoviti veoma mršavi, trebalo bi barem da se setimo onih matorih namćora koji su, kada im dečja buka dosadi, sa terasa vikali:

Dosta je bilo, ajde – razlaz!