ČIJA JE ODLUKA? – DEBATA O ABORTUSU

Filed under: afirmator,broj 17 - avgust 2013,društvo |

Militante-pro-choiche

U debati povodom abortusa jedan od najčešće korišćenih argumenata među zagovornicima prava na izbor počiva na zdravorazumskom uvidu da se tu radi o telu žene, te je jedino na ženi da odluči šta da se čini.
Argument, dakako, podrazumeva da abortus ne predstavlja ubistvo, odnosno da fetus (do određenog trenutka) nije ljudsko biće. – Inače bi gornja, takoreći topografska, odredba bila irelevantna. Presudno je, međutim, pitanje kada tačno – ne naprosto prema (zakonskoj) konvenciji, već uistinu – od ćelijske skupine postaje čovek? Doktrina kreacionizma tvrdi, primerice, da se u času začeća obrazuje duša (intervencijom boga), dok tradukcionizam smatra da se duša sa roditelja (oca) prenosi na zametak, čime se zgodno objašnjava i prenos istočnog greha. Čini se, ipak, kada zanemarimo sumnjive teološke spekulacije, da je čovek na neki način prisutan i u spermatozoidu, odnosno u jajnoj ćeliji. Svakako ne aktuelno prisutan – u suprotnom menstruacija bi predstavljala takoreći atentat, a masturbacija kod muškaraca upravo genocid – već tek potencijalno.
Naime, kada mladić, kao nosilac muške polne ćelije, startuje u noćnom klubu devojku, kao nosioca ženske polne ćelije, ova potencijalnost biva nešto bliže ostvarenju. Kada se pričvrlje jedno uz drugo u ritmu muzike – još više. Kada završe u postelji – još više. Kada dođe do oplodnje – još više. Kada embrion već postane antropomorfan – još više.

CARSTVO LJUDI I CARSTVO BOŽJE

Pojedini će ustvrditi, videli smo, da čovek postoji takoreći od prvog trenutka, odnosno da je već sam zigot božije, dakle, sveto i nepovredivo stvorenje, a pojedini, opet – kranje nehumano – da ni, recimo, punoletna osoba, ukoliko je na određeni način manjkava (retardirana ili nakazna), ne zavređuje ime čoveka, pa ni, sledstveno, prava koja ovome pripadaju. U kom trenutku tačno postaje čovek – to, međutim, uistinu nije poznato. Gde je granica između antropomorfne žive tvari i čoveka – niti je jasno, niti je moguće saznati. Očito, reč je o procesu, o postajanju, a ne o specifičnom trenutku. Međutim, bez tog uvida – da možemo reći ovo je čovek, a ovo, pak, ne – mi nikako nismo u prilici razlučiti da li se u klinikama širom civilizovanog sveta, pa i u našoj neposrednoj okolini, svakodnevno čine ubistva, kako uveravaju protivnici abortusa, ili regularni medicinski zahvati, kako repliciraju njihovi oponenti.
Abortus u drugom i abortus u osmom mesecu trudnoće mogu imati jednake moralne implikacije, ali tako ne može biti i u pogledu zakona. Naime, neku vremensku odrednicu, ma koliko proizvoljnu, nužno je zakonski definisati, a da se pri tom dozvoli razuman period kada je slobodno izvršti abortus.
I upravo otud što nam to nije poznato, argument s početka teksta ostaje na nogama. Razmotrimo, međutim, jedan drugi prigovor koji će ga možebiti ozbiljnije uzdrmati. Pita li se, naime, išta u ovoj stvari muškarac, saučesnik začinjanja, koautor embriona? Sintagme, uzgred govoreći, iako sasvim rogobatne, ipak nisu slučajne. Vrednosni stav prema predmetu sugeriše i terminologiju koja će se (zlo)upotrebiti. Naime, ukoliko se u prenatalnom periodu, prejudicirajući, govori izravno o detetu (odnosno o ocu i majci), podrazumeva se da se ono priželjkuje, a da njegovo uklanjanje predstavlja ubistvo, da ne kažem čedomorstvo, što je takođe jedan emocionalno šaržiran pojam. Zigot, embrion, fetus, sa druge strane, kao termini naučnog diskursa, zadržavaju neutralan stav, unekoliko čak i hladan. Nedopustivo hladan stav prisutan je, pak, u sasvim neumesnom izrazu “čišćenje” koji izgleda predstavlja nesretan kolokvijalni pokušaj da se, usled rđave savesti, eufemizuje ono što, na osnovu svega što pouzdano znamo, valja zvati abortus, odnosno prekid trudnoće. Fetus se tu implicite svodi na prljavštinu koju treba pomesti.

reproductive_rights

OTAC K’O KOLAC?
No, vratimo se našem prigovoru. Pita li se, dakle, muškarac uopšte ovde? Naravno, kada postoji saglasje da se trudnoća održi, odnosno prekine, odluka je neupitna. Šta činiti, međutim, kada se potencijalni roditelji ne slažu? Pitanje se, doduše, praktično i ne postavlja budući da se radi o “njenom telu”. Ipak, da li je stvar tako očigledna? Potrebno je primetiti, pre svega, da ženina odluka o abortusu najčešće nije čisto moralna odluka, već, u presudnom, odlučivanje o sopstvenoj budućnosti. Dramatika abortusa tu ne dopire naprosto iz strepnje moralnog odlučivanja, a potištenost od moralnog žala, već pre svega usled lamenta nad sopstvenom budućnošću i, uopšte, životom, nad jednom propuštenom šansom, jednom više ili manje egoističnom projekcijom, nad onim što je moglo biti, a neće.
Kada žena ne deli volju muškarca da se očuva trudnoća, ona ne odbija naprosto biće u utrobi već, pre svega, naročitu (zajedničku, dakle) budućnost. Ona odbija muškarčeve želje i planove. Takođe, žena ne pristaje, očekivano, da dete rodi pa da ga potom preda na staranje njegovom ocu, budući da bi ih aranžman neizostavno doživotno združio. Naime, čak i kada muškarac ne bi insistirao na bilo kakvoj vezi, ženu bi opteretila svest da je majka, da negde ima dete. Dakle, nije tu jednostavno i samorazumljivo reč o “njenom telu”, o tegobnom razdoblju trudnoće, već pre svega o neprijatnim postporođajnim implikacijama.
Ženin je rezon, naravno, opravdan. Problem je, međutim, što je ona katkad nedosledna. U obrnutom slučaju, naime, kada je žena voljna roditi, dok muškarac to ne podržava, isti argument (za koji se ispostavilo da nije argument “njenog tela”, već argument “dela tela, i to onog pozadi, s razdeljkom”) ona nije uvek spremna uvažiti. Međutim, zar muškarac takođe neće biti opterećen njenom projekcijom (zajedničke) budućnosti, kao i teretom očinstva, čak i kada ga ona ne obavezuje bilo kakvim očekivanjima?!
Ukoliko se, dakle, par ne slaže u odluci, čini se da bi jedino ispravno rešenje bilo prekinuti trudnoću.
Pa ipak, bez obzira na sve rečeno, žena je ta koja treba da odluči. Naime, kada bi se za očuvanje trudnoće, odnosno rođenje deteta zahtevao i očev pristanak, nastupilo bi nešto poput opskurnih totalitarističkih pojava iz distopijskih fantazija. Državni činovnici presretali bi na ulici trudne žene i proveravali imaju li uredna svedočanstva o saglasnosti muškarca. Ukoliko nemaju, prisilno bi ih odvodili na abortus.
Jedino, dakle, usled tehničkih okolnosti (problem takve prirode je i utvrđivanje očinstva u prenatalnom periodu), isključivo je na ženi pravo – zakonsko, no nipošto i moralno – da odluči u ovoj stvari.
Ivan Kovač