CEPAČINA SVETOG IGIVOJA

Filed under: afirmator,broj 15 - jun 2013,muzika |

iggy-and-the-stooges-ready-to-die-post-site

 

 

 

 

 

Ready To Die – Iggy & The Stooges

Nakon „Weirdnessa“ (sa Stoogesima, 2007. godine) , „Preliminariesa“ iz 2009. godine (neobičan solo album inspirisan Uelbekovom „Mogućnošću ostrva“) eto nam ponovo Igija, vitalnog i krepkog kao i uvek. Držeći se oprobane Stooges-formule, s par izuzetaka, ponovo nam je servirao pravoverno rokenrol prženje svrstavši se u galeriju matorana (Cale, Walker, Bowie, Burdon) koji su osvežili ovu muzički anemičnu godinu.
Tematika pesama je, vidi se po koricama, u skladu s momentom: ubilački nagoni, opsesija novcem, slavom, potrošačkim društvom, autodestruktivnost politike i društva SAD, otuđenost, bolesne opsesije, terorizam. Epska „Burn“ sa gotovo Thin Lizzy solom otvara album. Slede „Sex & Money“ (pogodi o čemu je reč); „Job“, Gun“ (melodična, hitična, snažan tekst). A onda dolazi do preokreta – simpatična, gotovo chill out, „Unfriendly World“ i onaj fini ,duboki glas koji, kad poželi, Iggy dobro implementira u retkim baladama kao nekad: „Miss Argentina“,“Spanish Coast“ ili „Brick By Brick“. I onda – naslovna – „Ready To Die“ , hit jedan na jedan. Sledi DD’s – oda ženskom poprsju, solidna „Dirty Deal“. U „Beat That Guy“, s harmonijama iz šezdesetih, neobičnim ženskim vokalima, akustičnom gitarom, Igi pravi još jedan zaokret. I, ko je taj momak kojeg treba da pobedi? Verovatno on lično. A onda paranoičan početak, koji po jezivosti podseća na „Gimme Danger“ i opet šok – Igi je u laganeze vodama, gotovo da nam peva uspavanku. „Departed“ je završna pesma koja, po svojoj melanholičnoj crti a naročito tekstualnom sadržaju, deluje kao „All Tomorrow’s Parties“ od Velvet Undergrounda 40 godina kasnije. Igi se pita:
„Where is the life we started?
Yesterday’s a door opening for the departed.
So where is the life we started?”
I jezivi outro. Kraj.
FARAON!
Nema svrhe lomiti glavu – Weirdness je bio distorziraniji, neuporedivo agresivniji album od ovog. Bio je Stooges i samo Stooges. Ovaj album je splet Igijeve solo karijere, koja je znala da pliva i nešto mirnijim vodama, i nasleđa “očeva panka”.Ali, to ne znači da to mora biti neki problem. Naprotiv. Jer,ovaj album znači za Stoogese zaokret i nešto, bar za koju nijansu , drugačije od prethodnih ostvarenja. Jednom rečju, Igi je ovde nešto stariji, promišljeniji ali i dalje rokenrol do srži. Upitan zašto nikad ne nosi košulju Igi je odgovorio: Pa, ni faraoni nisu nosili košulje. Jednom rečju, sasvim zasluženo i ovim albumom potvrđeno, Igi je i dalje faraon roka.

ALEKSANDAR NOVAKOVIĆ