Vojislav Vukomanović: LUDO, LUDO, LUDICE
Juče sam je video prvi put. Kroz prozor. Naslonjen na šank, posmatrao sam ljude koji prolaze ulicom. Ušla je unutra, i naručila čaj od kamilice. Jasno sam to čuo, jer je struja nestala pola sata pre toga. Muzika nije radila, kafemat nije radio, šporet nije radio. Jedino su sveće po stolovima i oznak za […]
Stefan je od otpremnine iz fabrike automobila otvorio mali bircuz. Time je samo nastavio praksu da pije celog dana pošto je to isto radio i na poslu kao magacioner. Navikao čovek, šta ćeš. Gde da se menja u tim godinama. U improvizovanom lokalu, to […]
Continue reading …
Rambo je držao fitnes centar. Palio se na te stvari, tegove, strunjače, bicikle, trake za trčanje. Valjao je preparate za bildere, neka sranja u prahu od kojeg su znoj i prdež vežbača smrdeli kao javni WC na pijaci nakon završenog dana. Više puta je pokušao da mi uvali neko od tih sranja, uz priču da […]
Continue reading …
Jutro je počelo kao i svako drugo, gužvom u našem malom stanu. Gužvom u hodniku, gužvom u kuhinji, gužvom u WC-u. Deca su kenjala, ja sam kenjao, ona je kenjala, ali ne u WC šolju kao sav normalan svet, već na usta koja nije zaklapala od sabajle. – Požuri retarde, zakasniću! – urlala je. Pazi […]
Continue reading …
ĆAO TIFO (jednoj mladosti) Znaš onaj osećaj u stomaku, kada jedva čekaš da nešto počne, kada zbog toga ne spavaš noćima. Kao kada nekog ko ti dosta znači nisi video godinama pa brojiš sate, minute i sekunde do susreta. Normalan čovek bi odmah pomislio da se radi o susretu momka i devojke, muža […]
Continue reading …
Ime mi je Miloje. Možete me zvati i otac Miloje. Ako baš hoćete. Ja sam sveštenik ili što bi ova naša bedna rulja rekla – pop. Ne mogu nikako da nauče da ja nisam običan seoski pop koji prepodne zvoni u crkvi, a popodne ovce čuva. Ja sam protojerej. To svaki učen čovek zna kad […]
Continue reading …
Skrivam se. Svjesno to činim. Osjećam da je tako dobro za mene, da je ispravno. Ponekad šutim, riječi jednostavno ne idu van iz mene, a previše ih postoji, zapravo. Trebale bi biti izrečene, jer duša bi mi slobodnije disala, međutim ne ide. Nikako ne ide. I kada pomislim da ću moći, da sam prstima zarobio […]
Continue reading …
Sedela je preko puta mene i sa osmehom na licu pričala o tek pročitanoj knjizi. Nežnost glasa i reči koje su izlazile iz njenih lepo oblikovanih usana privlačila je pažnju slušalaca… Od tog susreta prošlo je dosta vremena kada sam je, jednog dana šetajući gradom, ugledao. Hodala je polako, graciozno, gotovo lebdeći. U ruci je […]
Continue reading …
”Halo.” ”Gospodin Popović?” Čuje se glas sa druge strane aparata. ”Zavisi.” ”Ne razumem. Da li ste vi gospodin Milutin Popović?” ”Rekoh zavisi. Ako ste iz nekog vojnog odsjeka,onda ste pogriješili broj. Ako ste donosilac neke loše vjesti, onda me bolje zaobiđite. Dosta mi je loših vjesti za narednih petsto poziva. A ako je nešto drugo, […]
Continue reading …
Pratio sam kretnje savršeno iskrivljenih ljudi, sablasnih imena, kako ravno hodaju po tlu kojemu i moja stopala uzaludno pripadaju. Lagao sam ih govoreći im kamo trebaju ići, samo kako nikada ne bi dospjeli na željeno odredište. Podavljene sam ih vukao po tlu, duše da im spasim, pokopam ih kao ubojite kandže koje više ne znaju […]
Continue reading …
