Borislav Radović

Filed under: afirmator,kritika,poezija i proza |

Pored Ivana V. Lalića i Branka Miljkovića, Borislav Radović pripada generaciji pesnika koji su 50-ih godina XX veka nastavili obnovu naše poezije započetu sa poezijom Vaska Pope i Miodraga Pavlovića. Radović, Lalić i Miljković su neosimbolisti, pesnici koji ostvaruju neobičan i neočekivan spoj modernog pesničkog senzibiliteta sa klasičnom formom i tradicionalnim motivima. U Radovićevom stvaralaštvu mogu se izdvojiti tri, po formalno-tematskim osobenostima, zasebna perioda. Prvi period je određen zbirkama “Poetičnosti“ (1956.) i “Ostale poetičnosti“ (1959.). Drugi period određen je zbirkama  “Maina“ ( 1964.), “Bratstvo po nesanici“  (1967.) i “Opisi, gesla“ ( 1970.). Treći periоd obuhvata dve zbirke “Pesme 1971-1982 “ (1983.) i “Pesme 1971-1991“ (1991.). Radovićev pesnički put, uz nužno uprošćavanje, karakterističan je za veći broj pesnika 50-ih godina XX veka i kretao se od znatnog nadrealističkog uticaja do oslanjanja na simbolističko pesničko nasleđe. Prva faza Radovićevog stvaralaštva, prema kojoj će kasnije Radović zauzeti oštar kritički stav, karakteristična je po ukrštanju nadrealističkog i simbolističkog pesničkog iskustva. U vreme kada izlaze prve Radovićeve zbirke uticaj nadrealizma, a pre svih Dušana Matića, i dalje je jak. Mladi pesnici su podsticani da što pre, ne mareći za nedorečenosti i formalno nesavršenstvo (što sa aspekta nadrealističke poetike nije veliki greh i propust), objavljuju svoje zbirke pesama. S druge strane, tajanstvenost, nedorečenost, zatamnjena značenja, usresređenost poezije na samu sebe, kao elementi simbolističke poetike deluju primamljivo pesnicima koji stvaraju 50-ih godina XX veka. Zato u pesmama prve Radovićeve faze pronalazimo pesme otvorene kompozicije u kojima se asocijacije nižu brzo i slobodno. Radovićeve pesme iz ovog perioda odlikuju se znatnom polemičnošću, zapravo, njegova poetika i poezija stoje nasuprot ranijoj poeziji jasnosti. Takvu normativistički određenu poeziju zamenjuje neodređena poezija zagledana u samu sebe. Druga faza sa tri zbirke predstavlja novinu u Radovićevom stvaralaštvu i od tada Radović postaje jedan od vodećih pesnika svog vremena. Ranija sinteza nadrealizma i simbolizma se menja. Nadrealizam biva donekle potisnut, a prizivanje simbolističkog nasleđa postaje složenija i razuđenija: insistira se na sugestiji, neodređenim značenjima, naglašavaju se muzička svojstva stiha, a iznad svega se teži čistoj i apsulutnoj poeziji. Ono što postaje dominanta u ovoj fazi Radovićevog stvaranja jeste jezička strogost i odsustvo predmetnosti. U trećoj fazi svog stvaranja Radović je i dalje na tragu simbolizma ali njegova poezija više nije tako hermetična, zatamnjenog smisla, već njegove pesme iz ove faze sadrže brojne signale koji čitaocu donekle olakšavaju razumevanje, upućuju kako otkriti smisao, kako ostvariti komunikaciju sa pesničkim izrazom. Radovićeva poezija peva o onome što postoji u svesti pesničkog subjekta, što deluje na proces mišljenja ali se zbog svoje složenosti ne može imenovati. To je poezija privida, nijansi, poezija o poeziji, njenom smislu i nastajanju. Iako je Radović od samog početka svog stvaralaštva okrenut poetici simbolizma, on ne pristaje na poeziju koja je toliko upletena u mrežu simbola da je komunikacija sa čitaocem nemoguća. Simboli su, bez obzira na svoje poreklo, deo kulture i bez postojanja te kulture i kulturnog pamćenja nema simbola. Zato Radović veruje da je poezija, kao i govor, delo čitave zajednice, “kolektivna umetnost“, “praznik mnoštva“. Tako shvaćena poezija ostvaruje dijalog sa grčkim mitom, kulturom pećinskog čoveka, starim srpskim običajima ali i poezijom koju su pisali Malarme, Po, Kostić, Rastko Petrović ili Dušan Matić. Postupci kojima se Radović služi dok oblikuje svoj autentičan pesnički svet sažeto se mogu opisati naslovom njegove zbirke iz 1970. “Opisi, gesla“. Opis, naravno posmatran izvan konteksta tradicionalnog značenja, podrazumeva neanalitičko davanje situacije ili stanja. Opisom se signalizira ili sugeriše ono što se želi reći ali se ne objašnjava gotovo ništa. Radovićevi opisi su spreg novih odnosa prema posmatranom, stvaranje neraščlanjenih slika – pesničkih arhetipova. U otkrivanju njihovog značenja možemo se osloniti na naše iskustvo jer takve slike bude ono što je duboko zapreteno u nama a deo je kolektivno nesvesnog. Gesla su pesnički iskazi koji teže da se osamostale, da se približe poslovici ili izreci. Opisi su u odnosu na gesla pretežniji u Radovićevoj poeziji jer Radović, budući da piše poeziju suptilnih nagoveštaja, ne nastoji da daje komentare i objašnjenja. Treća bitna odrednica Radovićevog pesništva koje se on dosledno pridržava jeste dočaravanje. Dočaravanje pre svega podrazumeva utisak koji na čitaoca ostavlja pesma po završenom čitanju. To je sposobnost pesme da deluje na čitaoca i pre nego što se on zapita šta mu pesma govori, a potom i mogućnost pesme da putem svog medija – jezika pruži odgovor na postavljeno pitanje. Na ovaj način Radović oživljava prvobitni magijski karakter pevanja. Semantičku zatamnjenost, posebno u drugoj pesničkoj fazi, Radović postiže neobičnim leksičko – semantičkim spregovima, labavljenjem veze među stihovima ili njihovim potpunim osamostaljivanjem kao i učestalim korišćenjem zamenica ili neodređenih reči bez ukazivanja na šta ili na koga se odnose. Česta upotreba zamenica postala je znak prepoznavanja Radovićeve poezije. Zamenice su maske, one pokazuju ali ne imenuju. Radović nikada ne ostavlja precizan i jasan izraz ili pesničku sliku a da je odmah potom ne učini nejasnom i neodređenom. Tako u pesmi “Posebno mesto“ iz zbirke “Maina“ kaže: “Postoji negde neki vrt“, sugerišući da se o tom vrtu ne moze znati ništa, ni gde je, ni kakav je, a odmah potom kaže da je to vrt “kojim šetam od detinjstva“ i tako demantuje prethodnu pesničku sliku. Ovo neočekivano nastavljanje jedne pesničke slike na drugu podseća na postupak montaže…

Prva pesnička faza
Jedina pesma iz prve pesničke faze Radovićevog stvaralaštva koja je ušla u potonja izdanja njegovih sabranih pesama je pesma iz zbirke “Ostale poetičnosti“ pesma “Noću“. Pesma je građena na ukrštanju motiva sna i motiva noći. Padanje u san (“a san će već doći, san će me stići“) i svitanja (“neko otvara šalone, neko kaže: sviće“) samo su okviri u koji je smeštena priča o noći i lirskom subjektu u njoj. Dok san stiže i nad svetom putuje “sjajna gondola spokoja“ nad njim istovremeno “bdi jasno oko“ meseca. Kroz pesmu je dosledno sprovedena opozicija gore – dole. Gore je “umorno oko“, “gondola razbibrige“ i lenji dimovi, a dole su rastresite duše, psi koji spavaju, magle po skverovima. Opozicija koja postoji u pesmi i između onih koji mirno spavaju i onih koji otvaraju šalone nije razrešena već stopljena u jedinstvenu pesničku viziju. U tako zamišljenom svetu jedino što može je da sluti prelazak svetla u tamu, čak ga ni san ne spašava od svevidećeg oka meseca.

Druga pesnička faza
Pesma “Posebno mesto“ iz zbirke “Maina“ spada u najbolje Radovićeve pesme. Pesma je sastavljena iz 4 celine sa dva središnja motiva – motiv vrta i motiv zemlje, a u njoj možemo prepoznati omiljene Radovićeve pesničke postupke: opis koji nagoveštava ali ne objašnjava, čestu upotrebu zamenica da bi se neizrecivost i tajanstvo sačuvali i primenu daljinske i ukrštene rime kako bi stihove držali na okupu.

Pesma počinje paradoksalnim spojem “negde neki vrt“ o kome ne znamo ništa a ipak to je vrt našeg detinjstva, nešto blisko, intimno, već doživljeno. U opoziciji sa slikom vrta iz detinjstva stoje dalje slike – opisi vrta: to je kamen – vrt, golo strašilo obraslo u koprivu, trnje i živicu. Atributi neodređenosti se i dalje gomilaju – to je neki, negde, svaki vrt. Opis je krajnje apstraktan. Vrt iz prvog stiha – vrt iz detinjstva postaje kameni vrt – groblje. Već ovde naslućujemo da bi vrt mogao biti metafora za život. Drugi deo pesme stoji u opoziciji sa prethodnim. Nešto što je bio kameni vrt sada postaje omiljeno mesto, posebno konačište. Naglašena je pripadnost lirskog subjekta vrtu, on je njegova kuća. Treći deo pesme šalje zagonetnu poruku lirskom subjektu. Neko ko stoji iza visokog prozora, čela obasjanog svetlošću, sa belim pramenom poručuje mu da ostane tu. Četvrti deo pesme govori o povratku tog nekog zemlji, vrtu od koga se nekad odvojio a da pravog odvajanja nije ni moglo biti jer i kada je se odriče on je voli. Pesma “Posebno mesto“ je u stvari pesma o jeziku i otadžbini napisana tako da se izbegnu klišei i opšta mesta rodoljubive poezije. Čitalac naslućuje da lirski subjekat iako kaže “tvoje konačište“ ili “tvoja zemlja“ ustvari misli na sebe, obraća se sebi samom i da je tajanstveni lik na prozoru zapravo neko od predaka i da je povratak vrtu u stvari povratak svojoj zemlji koji je dobrovoljan i neizbežan. Međutim, lepota Radovićeve pesničke slike je upravo u obrazini, maski koju nosi i nepotrebno je do kraja razgolititi lice koje se krije iza maske. Aleksandar Jovanović je na primeru ove pesme pokazao kako se Radović koristi citatima, odnosno, kako ih modifikuje do neprepoznavanja. Tako stih gde Radović kaže “tu biti, tu ostati “, po Jovanoviću je preinačeno Šantićevo “Ostajte ovde…“, a izjednačavanje zemlje sa kamenom je Jekšićevo “I ovaj kamen zemlje Srbije …“. Pesma “Neimari“(Opisi, gesla) govori o odnosu tradicije i predaka prema sadašnjem trenutku. Prvi deo pesme okrenut je prošlom vremenu, onome što već predstavlja tradiciju a što je sugerisano naročitim odabirom reči. Najpre je u naslovu upotrebljena stara reč “neimar“ koja označava graditelja, stvaraoca i koja je višestruko asocijativna – graditelj je tvorac tradicije bio on ratnik ili pesnik. Arhaičnosti pesničkog izraza doprinose i reči poput “lap“ (raskvašena zemlja, blato) i “lazina“ (njiva dobijena krčenjem) kao i slika sedenja i pevanja oko vatre. Pesničke slike nikada nisu jednoznačne u Radovićevoj poeziji, tako da ovde one mogu da sugerišu i stanje mira, ali i rata – lap je “poljubac smrti“ a lazina “raskomadana čovečnost“ a oko vatre se sedi i pred boj. Vatra koja mora da se održi je heraklitovski simbol večitog života, nastajanja i nestajanja. Drugi deo pesme je okrenut potomcima i njihovom odnosu prema tradiciji. Mesto ratnika zauzeli su pesnici. Pesma uspostavlja paralelizam između njihovih sudbina. Oni traže put u bezimenost. Bezimenost je anonimnost pevača u narodnoj, epskoj tradiciji, a bezimen će postati savremeni pesnik onog trenutka kada njegova pesma počinje da govori umesto njega. U anonimnom građenju jeste suština tradicije. Pesma “Shvatanje o drvetu“ iz zbirke “Bratstvo po nesanici“ data je u formi obraćanja: “Ti, koji gledaš drvo kako raste“. U Radovićevoj poeziji zamenice nemaju sintaksičku jednoznačnost. Njegovo “ti“ može biti obraćanje čitaocu ali i obraćanje samom sebi, preispitivanje svoga “ja“. Lirski subjekat, Radovićevo “ti“, posmatra drvo koje istovremeno raste i ponire. Drvo o kome je reč može biti nosilac mitoloških atributa, simbol života, saznanja, mudrosti ili kosmička osovina koju prepoznajemo i u Popinoj “Lipi nasred srca“ iz zbirke “Sporedno nebo“. Drvo je dvostruko okarakterisano, kreće se prema gore i prema dole, ka svetlosti i ka mraku. To dvostruko kretanje je analogno pesničkom kretanju kroz jezik i kroz kulturu. Pesma se završava neobičnom pesničkom slikom u formi pitanja da li će taj neko umeti da iskupi svoju ljubav za “praznik uglja“. Slika je nejasna u celini ali je naročito intrigantan “praznik uglja“. Očigledno je ugalj ključni motiv čim ga je pesnik stavio na sam kraj pesme poentirajući je na taj način. Ugalj je simbol ugašenog života, poslednji oblik postojanja drveta. Ako ovako tumačimo simbol uglja onda bi iskupljenje bilo iskupljenje pesnika, potencijalnog lirskog subjekta, stvaralaštvom. Pesnik se iskupljuje sposobnostima koje su mu date izbegavajući krajnosti – ni mučenik ni krvnik. Ugalj, s druge strane, može biti simbol pritajene vatre, simbol same poezije, simbol sažete suštine. Tako pesma – sažeta suština ostaje da znači u kolektivnom pamćenju i posle smrti tvorca.

Pesme treće faze
Radovićeve zbirke iz treće faze su specifične poetske tvorevine. “Pesme 1971 – 1982“ biće dopunjene sa još 30 pesama i tako će nastati druga zbirka “Pesme 1971 – 1991“. Na ovaj način Radovićeva poezija postaje zbirka – krug koja se neprestano može proširivati i dopunjavati. Ova jedinstvena zbirka jedina nije izdeljena na cikluse već su pesme raspoređene u nizu “proleće – leto – jesen – zima“. Naslov zbirke, takoše jedinstven, sugeriše izmenjen položaj pesme koja sada postaje samostalna u okviru zbirke. Svaka pesma stoji za sebe, van ciklusa ili nekog opšteg zajedničkog modela. Zadatak čitaoca je kompleksniji – svaki put,sa svakom novom pesmom mora početi ispočetka. U pesmi “Dolina kraljeva“ naslov upućuje na jasno omeđen geografski prostor – zapadnu obalu Nila nasuprot Luksoru – mestu gde su sahranjivani egipatski faraoni. Početak pesme donosi realistički opis – u pohode kraljevima dolaze turisti pod belim šeširima, “velike jezičke porodice“ čime nam je sugerisano etničko šarenilo posetilaca. Oni čekaju svoj red da zavire u svaki kutak grobnice gušeći se u prašini i gurajući se međusobno. Ali ime doline više ne odražava njenu suštinu jer kraljeva više nema. Kraljevi su se odselili na zapad “u zimske dvorce i staklene ložnice“ čime Radović aludira na veliku pljačku egipatskih grobnica od strane engleskih i francuskih arheologa. Realistička slika turističkog meteža iz prve strofe dopunjena je još jednom realističkom slikom iz druge strofe. Opisuje se tropska vrućina kao i mnogobrojni meštani koji, mlatarajući rukama, nude lakovernim turistima bezvredne imitacije, “džepne ikone“. U trećoj strofi pesnik se pita šta bi bilo kada bi se sad među višejezičnom svetinom pojavili egipatski kraljevi? Verovatno bi bili zadovoljni jer njihova kultura i njihove građevine i dalje mame uzdahe hodočasnika. Ova slika daje povod Radoviću da progovori o apsurdnoj inverziji vrednosti u savremenom svetu umetnosti. Autentična obredna umetnost više nije u Dolini kraljeva već čami u hladnim muzejima Zapada, a svet hrli na Jug u potrazi za bezvrednim imitacijama. Suština je potisnuta u korist obezličenog mnoštva “Dolina kraljeva“ govori i o sudbini umetnosti u savremenom svetu. Današnje vreme je vreme površnog poimanja umetnosti. Svetom vlada “turistički duh“ mehaničkog zbrajanja viđenog. Civilizacije u ruševinama stoje neme pred morem turista koji gledaju samo spoljnu sliku stvari ne prodirući u unutrašnju suštinu viđenog. Pesma “Veslači“ je polemika Borislava Radovića sa mitom i ironično, premda ne manje verovatno tumačenje same suštine stvaranja mitova. Pesma je sastavljena od 20 stihova nejednake dužine s tim što se u pesmi uočavaju tri jasne celine. Prvi deo bi obuhvatao prvih 5 stihova. U njemu je dat idealizovan prizor zalaska sunca “crni obrisi na crvenoj vodi“ i pevač koji s krme bodri veslače. Drugi deo pesme je od 6. do 17. stiha. Znaci navoda jasno govore da su naredni stihovi citirane reči pevača sa krme. Međutim, sadržaj pesme iznenađuje, u njoj nema ničega što bi bodrilo veslače. Pevač kaže s njihovog puta niko nije donosio krzna i dovodio devojke kako je tvrdilo “cenjeno predanje“. Ove odrednice sugerišu da Radović misli na mit o Jasonu i Argonautima, a budući da je član Jasonove posade bio najglasovitiji mitski pevač Orfej onda je jasno da je on pevač sa krme. Orfej, svedok njihovih besciljnih lutanja, saopštava otrežnjujuću istinu – za njih nema predaha ni plena. Jedini dobitnici su oni koji ostadoše u domovima svojim bodreći njih da plove dalje, a sami, pri tome, pune svoje ambare i ložnice. Treći deo pesme od 18. do 20. stiha donosi realizaciju poređenja iz prvih stihova pesme. Veslači, crni i crveni od zalazećeg sunca sad su dekor, detalj na antičkoj vazi zaštićeni staklom – dvostruko pomereni iz stvarnosti. Sam vrag bi znao kud putuju i stigoše li gde. Ovaj rezignirani komentar – pitanje razobličava mit. Mit ne pokreću junaci i heroji već su njihovi pokretači bogati i moćni koji žude za jalovom slavom. Samo poraženi ulaze u mit koji dalje prenose nedostojni naslednici. “Život vina“ je završna pesma ove zbirke. Pesma se sastoji od tri obimom nejednake strofe. Prva strofa ispunjena je sećanjem lirskog subjekta na detinjstvo, tačnije na period dana posle nedeljnog ručka kada bi dečakov otac odlazio u vinograd i okružen čokotima i lišćem radio do mraka, razmišljajući o novom vinu. U drugoj strofi naglašena je duhovna veza lirskog subjekta sa ocem, dečak – čovek je nastavljač tradicije. Danas on pretače vino iz očevih misli, u stalnom dosluhu su vino i sunce kao sadašnjost i prošlost. U trećoj strofi data je slika paralelnih ciklusa: doviranje i dozrevanje vina, godišnjeg i kosmičkog ciklusa. Otac svoj životni put poistovećuje sa zrenjem vina. U ovu pesmu kao da su se slile sve ključne teme Radovićeve poetike. Ako se realna slika prevede na simboličku ravan, onda bi briga za vino i vinograd bila pesnikov neprestani napor da izgradi savršeni pesnički izraz i sliku, a slika – simbol bi mogla ukazivati i na značaj očuvanja pesničkog nasleđa. Zatim upotrebom arhaičnih jezičkih izraza kao što su pucad, okca, lastari ili kolenca Radović nastoji da aktivira naše jezičko pamćenje…