BORANIJA

Filed under: 2013,afirmator,društvo,info |

ruke

 

 

 

 

 

 

Ne sumnjam da je gotovo svako bio u prilici čuti svog komšiju, kolegu s posla, prijatelja ili poznanika kako iznosi onu prostodušnu intimnu deklaraciju da ljude ne deli po tome da li su Srbi ili, recimo, Mađari, već po tome da li su dobri ili ne. Ma kako da je naivno artikulisana, misao je valjana i, pre svega, od temeljnog značaja. Ogromna većina ljudi bi je bez oklevanja potpisala. Otkud, međutim, onda očevidna činjenica da se Srbi obično drže Srba, a Mađari – Mađara?
Nedavno sam gledao emisiju o srpskim studentima u Kosovskoj Mitrovici. Slobodoumne, maštovite i vedre glave (što se valjda sme pretpostaviti kod mladih!), pred televizijskom kamerom zamenio je buljuk patriotskih fraza i frazetina, očito marljivo pabirčenih s pretkovog kolena, političkih mitinga i manastirskih propovedi. Najkomotnije bi bilo, svakako, proglasiti ih blesavim – što oni, uzgred govoreći, i jesu, makar u ovoj stvari. Radi se, međutim, o tome da ih tamošnji društveni klinč pravi blesavim. Složena stvarnost biva brutalno pojednostavljena i banalizovana. Naime, sunarodnici od njih zahtevaju lojalnost, dok ih druga strana gleda s podozrenjem, ako ih već otvoreno ne smatra neprijateljima. A kada je situacija zaoštrena do ekstrema, upravo crno-bela, svako nijansiranje stava, svako dodatno promišljanje i problematizovanje tumači se kao znak nelojalnosti. Otud, ljudi, posebno oni mladi, postaju taoci. Uloge su, naime, podeljene, upravo nametnute, i iz njih se niti može niti sme.

MRVICA KOLAČA
Daleki, sasvim bledi odjek ovog nesretnog mehanizma moguće je prepoznati i u našim malim, po definiciji pitomim vojvođanskim sredinama. Dakle, sasvim benigan, ali ipak takav da unekoliko remeti njihov posve normalan građanski život.
Razmotrimo, ovom prilikom, famozne mađarske klike u državnim institucijama i preduzećima. Osobu srpske nacionalnosti, posebno u sadašnjim okolnostima nemaštine, takve pojave znaju grdno ozlojediti. U čemu je, međutim, stvar? – Ne primećuje se, naime, ključna pojedinost: nacionalni identitet je tu obična platforma, priručna i vrlo upotrebljiva, koja služi za ostvarivanje sebičnih interesa. Ljudi se u takvim formacijama drže zajedno iz interesa, a ne jednostavno zato što su određene nacije. Reč je o najobičnijim interesnim grupama, a ne bitno nacionalnim – ljudi, međutim, to nikako da uklavire. Posebno je to otežano, upravo onemogućeno, zagriženim nacionalistima. Mađara tu, budimo realni, zabole dupe za svog sunarodnika, osim kao nekog ko će mu pričuvati leđa, s obzirom da je nacionalni identitet dobar kohezioni element (lepak), i, napokon, divan paravan. Ništa drugo. Radi se o spoljašnjoj okolnosti koja ih povezuje, odnosno, još bitnije, razdvaja od drugih, jer takozvanog kolača za sve – nema.

 

KLIK,KLIK, KLIKA!
Posve isto važi i za druge nacionalne klike koje ordiniraju ili su ranije ordinirale – takozvane dođoške (crnogorske i bosanske), ili naprosto srpske – kao i, posebno, za partijske klike (mađarske klike su dobrim delom zapravo partijske) čije je dejstvo naročito porazno u partitokratskom društvu, samim tim i u našem. Odreda su to, dakle, strukture povezane pre svega golim interesom, ma koji formu zadobile ili ma koji stepen organizovanosti imale – pilićarski ili upravo mafijaški.
Takva klika, odnosno interesna bratija koja mađarski identitet zloupotrebljava kao platformu (vezivni element i paravan), čim postane predmet osporavanja zbog korupcije, burazerstva ili sličnih bedastoća čega smo ne baš retko neposredni svedoci, sklona je da odmah podmetne argument nacionalne ugroženosti. Naravno, to je dobropoznati instinkt ugroženog dupeta. I ništa više.
Izuzev Srba, ogrezlih nacionalista ili naprosto onih koji ovu šemu iz bilo kog razloga nisu u stanju da utuve u svoju tikvu, ovde se “pecaju” i mnogi Mađari koji nisu članovi interesnih grupa, koji nemaju vajde od njih, ali ih po inerciji brane jer misle da tako štite svoje nacionalne interese. Na delu su, dakle, one zatupljujuće generalizacije i prisilna pojednostavljivanja, one nametnute uloge – kako jednima, tako i drugima – koje ih zarobljavaju, sprečavajući ih da sagledaju stvarnost kakva jeste.
A danas su, naime, bitne i zapravo jedino relevantne opozicije građanin-otuđena vlast (ogrezla u partitokratiju), kao i radnik-eksploatator, ako je uopšte srećan da ima posao – prvi, baš kao i drugi. Sve ostalo je boranija.

 

IVAN KOVAČ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload the CAPTCHA.