BOGATSTVO DOSTUPNO SVIMA: Druga nacionalna godišnja konferencija muzeologije i heritologije Piše: Danica Spasojević

Filed under: društvene nauke,vizuelne umetnosti |

Druga nacionalna godišnja konferencija muzeologije i heritologije održana je od 12. do 15. decembra na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Ovaj naučno-stručni skup imao je za cilj da skrene pažnju na problem očuvanja nasleđa, njegovog korišćenja i održivosti njegovog razvoja. Otvorene su diskusije o različitim načinima da se unapredi profesionalni rad, razmatrane su mogućnosti osavremenjivanja metoda interpretacija nasleđa i akcenat je stavljen na jačanje svesti o njegovoj ulozi, istorijskoj važnosti ali i  ekonomskoj isplativosti i opravdanosti.

Narodni muzej, Kikinda

Kroz primere različitih arheoloških lokaliteta jasno je pokazan ogromni potencijal mesta koja se u svetu nalaze u samom vrhu turističkih ponuda dok se u našoj zemlji koja ni po čemu ne zaostaje u kvalitetu ovakvog sadržaja, u smislu istorijske važnosti i umetničkog aspekta, oni na liminalnoj poziciji, bez dostojnog tretmana i adekvatnog ulaganja. Njihova prezervacija i  popularizacija ključne su za pravilno formiranje identiteta sredina kojima pripadaju, ali su takođe od izuzetne važnosti i u sistemu obrazovanja. Ovakve lokacije su nosioci kolektivnog sećanja i zajedničkih vrednosti zajednice dok istovremeno razvijaju svest o individualnosti, nezavisnosti i iskonskoj potrebi za duhovnom slobodom. Zahvaljujući izlaganjima stručnih lica (kustosa, savetnika, doktoranata) koja imaju bogata iskustva kako u praktičnom tako i u teorijskom radu, napravljena je šira slika postojećeg stanja ustanova kulture na području Srbije. Tako smo saznali da je Narodni muzej u Kraljevu otkrio nove potencijale svojih arheoloških lokaliteta, ali da nema podršku ni države ni lokalne zajdenice u nastavku istraživanja. Narodni muzej Toplice-Prokuplje je skrenuo pažnju na neolitsko nalazište u Pločniku i istakao ideju da na ovom lokalitetu oživi neolit kroz proizvodnju tekstila, grnčarije, pripremu hrane, uz pomoć lokalnog stanovništva. O Medijani i Caričinom gradu se govorilo u kontekstu definisanja problema zaštite arheoloških nalazišta i neophodnosti primene integrativnog i multidisciplinarnog pristupa u svakoj fazi zaštite nalazišta, čemu mora prethoditi jasna strategija i planiranje. Staro selo u Sirogojnu, muzej na otvorenom, je po svojoj koncepciji bio potpuno različit od ostalih – na neki način je čuvar „žive baštine“ i lako je našao svoje mesto u lokalnoj zajednici. Istovremeno, vodeći tim ove institucije insistirao je na savremenom pristupu i ulozi muzeja u komunikaciji između nasleđa, istorije i baštine sa jedne strane i javnosti ili korisnika, sa druge. Kustosi muzeja u Boru, Kikindi, Novom Sadu, i iz drugih delova Srbije skrenuli su pažnju na važnost uključivanja lokalnog stanovništva u rad kulturnih institucija. Podizanje njihove svesti o ekonomskoj opravdanosti kulturnog nasleđa može da otvori potpuno nove resurse i obezbedi brži razvoj unutrašnjosti. Ideja je da se lokalna zajednica prepozna kao osnovni nosilac „zaboravljenog nasleđa“ i glavni faktor održivog razvoja tj. onaj koji ima i koji treba da čuva.

Sirogojno

Osim osnovnih problema institucija koje su označene kao čuvari baštine – u smislu nedovoljnih materijalnih sredstava, nerazumevanja njihove uloge i značaja, loše povezanosti ustanova kao i nedostatka kulturne politike – skrenuta je pažnja i na probleme koji se javljaju u samom pristupu i metodi rada stručnih lica. Tako je apostrofiran odnos kustosa prema muzejskoj zbirci, politici i strategijama izlaganja koji jasno ukazuje na nedostake, kako u teorijskom, tako i u praktičnom radu. Slika kustosa, kao dosadnog čudaka koji boravi u memljivim podrumima i analizira muzejske predmete koje će kasnije kroz nekakve naučne kontekste prezentovati publici, mora se promeniti i modernizovati. Muzejska praksa je ovaj nedostatak pokušala da ispravi uvođenjem pozicije kuratora, dinamične ličnosti koja prati savremene tokove, prepoznaje afinitete modernog društva i zahteve šire javnosti. Kurator ima zadatak da kreira marketinški privlačne sadržaje u skladu sa popularnom kulturom bez dublje analize i tereta ideje o edukativnom ili duhovnom vrednovanju i saznanju. Tako se kurator sa svojom “spektakularističkim“ i komercijalnim pristupom našao suprotstavljen tradicionalnom “čuvaru“ artefakata što razumljivo nije moglo da donese bolje rezultate. Hermetičnost institucija muzeja i njihove prakse može se prevazići samo uvođenjem nove strategije u prezentaciji, suštinskim promenama u stavu i praćenjem svih tehnoloških, kulturnih i društvenih inovacija. Jasno je da problem nije u uvođenju novih funkcija ili uloga u sistemu muzeja već da se težište mora staviti na kreiranje različitih sadržaja. Istaknuta je saradnja sa posetiocima kao jedan od mogućih vidova participacije i interakcije. To podrazumeva muzej koji će svojim programom posetioce tretirati kao ravnopravne učesnike i saradnike, a ne kao pasivne posmatrače. Aktivno učestvovanje posetilaca će od institucija kulture napraviti društvene punktove tačnije centralna mesta duštvenog i kulturnog života. Participacija će dakle izbrisati barijeru između korisnika i ustanove, otvoriće se mogućnosti za razmenu ideja i iskustava, komunikacija će postati direktna, a kao rezultat muzeji će postati aktuelniji i bliži potrebama korisnika koji razvijaju svest o značaju ovakvih institucija. Ovakav sistem rada isključuje sveznajućeg pojedinca i insistira na čitavom timu saradnika  i kreativaca koji kroz zajednički rad ostvaruju osnovne ciljeve muzeja. Neophodno je obogatiti sadržaje, razviti posebne pristupe različitim ciljnim grupama i pronaći adekvatne načine prezentacije kulturnih dobara koji neće ugroziti niti banalizovati njihova sištinska značenja.

Umetnička galerija „Nadežda Petrović“, Čačak

Može se činiti potpuno suvišnim naglašavanje važnosti muzeja kao institucije koja, pored edukacije i očuvanja nasleđa, prezentuje čitavu zajednicu. Oni su trezori kolektivnog pamćenja čiji smo svi mi vlasnici. Potpuno je prirodno i podrazumeva se da vodimo računa o onome što su nam ostavili preci jednako kao i o onome što ćemo ostaviti potomcima. Muzeji čuvaju delove nas, našeg porekla i identiteta oni beleže naše tragove, svedoče o našoj prošlosti, žive našu sadašnjost i vide našu budućnost.