BERGMANOV SVET IZMEĐU DVA TREPTAJA OKA

Filed under: afirmator,broj 15 - jun 2013,film |

IngmarBergmanR_468x490

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Kao što je dramski pisac, Ben Džonson, Šekspirov savremenik i kolega, još u šesnaestom veku ukazao na Šekspirovu besmrtnost napisavši da Šekspir ne pripada samo jednom dobu već je pisac za sva vremena: „Shakespeare was not of an age, but for alltime“, tako je i Aki Kaurismaki, na svoj specifičan poetski način, izrazio Bergmanovu bezvremenost rekavši da je Bergmanov film “svet između dva treptaja oka…“

“Kao treptaj oka” prošle su četrdeset tri godine između premijere Bergmanovog filma „Praskozorje“ i premijere Bergmanove drame „Praskozorje“ u „Dramatenu“. Švedsko kraljevsko pozorište „Drameten“ premijerno je izvelo adaptaciju scenarija ovog Bergmanovog filma kao pozorišnu predstavu, marta 2011. godine. Ingmar Bergman je napisao ovaj scenario još 1964. Kada je film je bio gotov 1968. godine, Bergman je bio kritikovan kako je u tom filmu eksponirao ceo svoj unutrašnji život. Nešto tako “sasvim lično”, kao Bergmanov Subjektivistički ekspresionizam, postalo je evropsko kulturno nasleđe 21. veka, bezvremeno i univerzalno.

„Praskozorje“ je jedna “hibridna” pozorišna predstava sa muzikom i filmom. U predstavi igra i Aleksa Lundberg, jedan dvadesetdevetogodišnji transeksualni glumac, zapravo glumica, koja je u toku pozorišnih studija promenila svoj muški pol za ženski. Izbor ove glumice potpuno je u skladu sa Bergmanovim univerzalnim stavom o ljubavi, koja je nije ograničena ni polom individue, ni vremenom, ni nprostorom.

„Praskozorje” je dvadeseti po redu Bergmanov filmski scenario ili scenario za televizijski film, koji se izvodi na nekoj pozorišnoj sceni. Fondacija Ingmar Bergman (Ingmar Bergman Foundation), je od 2006. godine naslednik autorskih prava Bergmanovih dramskih tekstova, koje se igraju negde u svetu. „Ingmar Bergman Face to Face“ ima sekciju koja se zove: „Na sceni“ (On Stage), prezentujući gde i kada je neki Bergmanov tekst igran.

Govoreći o tesnoj vezi svog rada na sceni sa radom na filmu, Bergman je 1963. godine izjavio: ”Moji filmovi su samo destilat onoga što radim u pozorištu.” Jedan od najvećih svetskih filmskih reditelja, Ingmar Bergman, koji sebe nije nazivao dramskim piscem, zbog senke koje su na njega bacala dva velikana evropske drame, Henrik Ibzen i August Strindberg, postao je jedan od vodećih dramskih pisaca današnje Evrope, upravo preko scenarija svojih filmova.

Bergmanova bezvremenost, “tuga između dva otkucaja srca”, “živahnost između dva udarca dlanovima”, “jedan dvadesetčetvrti deo sekunde koji je matamorfoziran i produžen na sat i po vremena”, kako je pisao Aki Kaurismaki, produžen je na večnost, mada je Bergman sam zapisao: „Ja nemam religiju. Ne pripadam ni jednoj veri. Ne treba mi Bog, spasenje ili večni život.” Uprkos tome, Bergmanova dramska dela posle njegove smrti osvajaju Evorpske pozorišne scene. Bergman se igra širom Skandinvije, u Londonu, u Beogradu…

Kao kroz staklo-BDP

Kao kroz staklo-BDP

 

 

 

 

 

 

 

 

 

BEZVREMENI BERGMAN

I u predstavi „Kao kroz staklo“ Beogradskog dramskog pozorišta, u režiji Anje Suše, koja je imala premijeru u februaru 2011. godine, u fokusu je mlada žena Karin. Dok Agnes iz Bergmanovog filma „Krici i šaputanja“ umire od raka, Karin je psihički obolela. Oko nje su tri muškarca, kao što su oko Agnes bile tri žene. Haravno, tu je i odsutni doktor koji dijagnosticira bolest. Otac, muž i mlađi brat, preokupirani su sobom, svaki na svoj način, kao i Agnesine sestre. Iako fizički zdrava, Karin je označena kao beznadežni slučaj i pre ili kasnije, i nju će uzeti „Bela svetlost“, Smrt.

Samo četiri godine posle Bergmanove smrti, kroz ovu pozorišnu prestavu, koja je premijerno izvedena u Londonu 2010. godine, Bergmanova briga za sudbinu moderne žene nastavlja se i u 21. veku, što je veliki doprinos Bergmana umetničkom identitetu Evrope.

Bergmana “svojataju” kako levičari, tako i konzervativni krugovi. Ingmar Bergman je najčešće prestavljan kao umetnik i ikona buržoaskog društva. “Ne mora se biti levičar, da bi neko bio veliki”, napisala je Marija Pia Boecijus. A Mikael Tim je napisao da je Bergman pronašao jedan osnovni jezik koji je prešao nacionalne i jezičke granice, dakako i klasne, ne napuštajući na svom umetničkkom putu i hrišćanska obeležja. Kao i u filmu „Sedmi pečat“, Bergman je bio inspirisan Biblijom i za naslov filma, „Tako, kao u ogledalu“.

“Ako ne moram da pazim na vreme, onda najbolje funkcionišem”, napisao je Ingmar Bergman. Ovo nije samo stav prema onom vremenu koje je Bergman imao na raspolaganju u svom privatnom životu, već i njegova želja da se prevaziđe vreme, koja provejava kroz celo Bergmanovo filmsko stvaraštvo.

“Snimanje filma je herojski čin (ne uvek, ne često, ali ponekad). Postepena destrukcija pojavnog sveta je zaustavljena za trenutak. Kamera je oružje protiv tragedije stvari, protiv nestajanja”, napisao je Vim Venders, koji deli Bergmanovu fascinaciju Strinbergovim rečima iz predgovora za „Igru snova“: “Vreme i prostor ne postoje; na jednoj beznačajnoj osnovici stvarnosti vrti se uobrazilja i tka nove motive: Jedna mešavina sećanja, doživljaja, stvarnih i izmišljenih nerealnih situcija i improvizacija.“

CHASING THE CLOCK

Mnogobrojni satovi u Bergmanovim filmovima ne mere vreme, već ljudsku usamljenost. U tim prostorijama, vreme je prestalo da postoji iako sat stalno otkucava. Čini se da je vreme umaklo iz sata, kao u rastopljenim satovima u slikama Salvadora Dalija. Agnes iz Bergmanovog filma „Krici i šaputanja“ vrednuje prisustvo sestara kao jedini vremenski imperativ u svom kratkotrajnom postojanju na Zemlji.

”Jedan minut je kao mnogo godina, nema godišnjih doba, sneg leži u letnjem krajoliku i lipino lišće žuti…”, kako je Strindberg napisao u pismu jednom prijatelju.

Maret Koskinen je napisala da su mnogi analitičari istakli da je ključna reč Bergmanove filmske estetike „san”, ili, kako je i sam Bergman rekao u mnogim intervujima, da je njegovo polje stvaranja “prirodni sistem snova”. Ono što je Bergman nasledio od Svedenborga, Junga i Strindberga je pogled na život kao san, te da okruženje postoji samo u našoj uobrazilji i u pesničkoj fanataziji.

Kada je pravio svoje filmove, Bergman se trudio da iz scenarija skloni sve nepotrebno. Tako da se ne kaže: “Sada dolazi san“, već da se odmah uđe u njega” , napisao je Mikael Tim. “Ingmar Bergman je sve podredio fenomenu vremena. Decenije i „persone“ se prelivaju jedna u drugu”, piše Mikael Tim.

images (1)

Divlje jagode, Bergman

 

 

 

 

 

 

 

 

 

JA SAM SVOJ SOPSTVENI BOG

“Persone se dele, udvostručavaju, isparavaju, zgušnjavaju, ističu i sakupljaju. Ali jedna svest dominira svime, svest onog koji sanja; jer ne postoje nikave tajne, nikakve posledice, nikakvi skrupuli, nikakav zakon“, napisao je Strindberg u Igri snova.

„Ja sam svoj sopstveni Bog, sam obezbeđujem svoje anđele i demone”, napisao je Bergman imajući naročito u vidu svoje stvaralaštvo. Bergman se vrlo odgovorno odnosio prema svojoj zaostavštini. I sam je pisao o svom filmskom stvralaštvu, a u naučne svrhe pristajao je da bude da predmet istraživanja i doktorskih disertacija, dajući potpunu autorsku slobodu piscima knjiga o njemu, kao što su Maret Koskinen, Mikael Tim i Aleksandar Andoril, autor knjige „Reditelj“. Za razliku od predusretljivosti koju je pokazivao prema naučnicima i piscima, Bergman je bio rezervisan kada su bili u pitanju novinari. Na pitanje da li čita kritike svojih filmova ovako je odgovorio u jednom intervjuu: “Čitam kritike u četiri švedska lista, samo da bih imao uvid u trenutnu situaciju. Ali ostalo ne – oduzima previše vremena. Da budem jasniji, ne oduzima toliko vremena samo čitanje, već efekat onog što si pročitao ostaje u tebi na jedan vrlo čudan način. Ako je povoljna kritika, ostaješ sav rascvrkutan, a ako je negativna, osećaš se otrovanim. Samo za nekoliko sati, ali sve jedno, to je nepotrebno gubljenje vremena.”

“Bergman je tvrido da je napravio svoju karijeru uprkos neprijateljski raspoloženim kritičarima”, napisao je Erik Nedling u novinama „Svenska Dagbladet“, godinu dana posle Bergmanove smrti. Ingmar Bergman nikada nije napuštao autobiografski element u svom stvaralaštvu: “Ja ništa nisam izmislio. To je moglo biti sećanje na nekog rođaka, neka replika, dijalog, šara na tepetu. Bakin stan, kao raj na zemlji sa satovima koji kucaju, toalet od sic-somota, kao omanji presto. Kaljeve peći u svakoj sobi, statue i tapeti sa motivima iz Venecije”, što je sve davalo svojevrstan osećaj bezvremenosti.

Kao i Strindberg, Bergman je bio precizan sa takvim detaljima i to mu je pomoglo da gradi katedrale. Ček je sebe nazivao “pogonskim gorivom”, moglo bi se reći i “građevinskim materijalom, napisao je Mikael Tim.

Kada je Maret Koskinen, profesor na Filmskim studijama Stokholmskog univerziteta, posetila Bergmana u vezi jednog njegovog neobjavljenog proznog teksta iz mlađih dana, Bergman joj je, skoro u prolazu, rekao: “Čuj, imam ovde na Foro jednu sobu, oko pet kvadratnih metara i tu sam sakupio različit materijal. Sve je užasno nesređeno. Da li bi htela da to pogledaš?”

BERGMANOVA SMRT I NJEGOVO  USKRSNUĆE

Fondacija Ingmar Bergman, „Ingmar Bergman licem u lice (”Stiftelsen Ingmar bergman, Ingmar Bergman Face to Face”), ustanovljena je u jesen 2005. godine, kao internet stanica na švedskom jeziku (a od 2006. godine na engleskom) i sadrži iscrpne podatke o Bergmanovom filmskom opusu, šireći tako Bergmanov univerzum i omogućujući posetiocu dublje razumevanje Bergmanovog dela, sa ciljem da se održi sećanje na Ingmara Bergmana.

Bergman je umro kao filmski reditelj, a uskrsnuo je kao već klasičan dramski pisac i to onim redom kojim je, u Minhenu, lično postavio tri premijere u jednom istom danu: Prvo Ibzen, zatim Strindberg, a onda on sam, Bergman. Tako je bilo i ostaće zauvek, ta povezanost pozorišnih predstava: „Lutkina kuća“, „Gospođica Julija“ i „Scene iz bračnog života“. U pismu švedskom slikaru i prijatelju Karlu Larsonu datiranom 2. novembra 1901. godine, dok je radio na svojoj drami „Igra snova“, Strindberg je napisao: ”Moj život je postao neobjašnjivo snoviđene, možda je smrt zapravo – buđenje.“

Bergmanova drama „Scene iz bračnog života“, rađena po filmu koji je bio Bergmanov veliki televizijski uspeh iz 1973. godine, imala je svoju novu premijeru na Velikoj sceni „Dramatena“ u maju 2011. godine. Reditelj Stefan Laršon pošao je od Bergmanove verzije ove njegove pozorišne premijere iz 1981. godine u Minhenskom pozorištu „Theater im Marstall”.

“Moja namera nije bila da budem inovator. Ja samo želim da predstavim pozorišnu predstavu i da učinim da ona živi u srcima publike”, napisao je Bergman, a ta želja mu se još za života, dakako, ispunila.

Vreme je kratko, želja je tako velika”, mogao bi biti Bergmanov manifest „Bezvremenosti“ i vremenske univerzalnosti Bergmanovog dela.

 

DR ALEKSANDRA LUTHANDER

 

IZVORI:

Jonson, Ben, „To the memory of my beloued, The AVTHOR MR. WILLIAM SHAKESPEARE: AND what he hath left vs, in Shakespeare“, William; Hinman, Charlton (ed.); Blayney, The First Folio of Shakespeare (2nd ed.), New York: W. W. Norton & Company, 1996, str.10.

Conah, Roger, ”K/K A Couple Of Finns And Some Donald Ducs Cinema in society”, Government printing centre, Helsninki 1991.

http://www. ingmarbergman.se, „Face to Face”.

Törnqvist, Egil, „Between stage and screen, Ingmar Bergman Directs“, Amstrdam Univerity Preess, Amstredam 1995.

Ingmar Bergman Foudation, Ingmar Bergmn Face to Face/Marker

Boëthius, Maria-Pia, ”Ingmar Bergman beundrade Hitler“, „Dagens Nyheter”, Stockholm, 12.08. 2007.

Timm, Mikael, „Lusten och dämonerna“, Voken om Bergman“, Norstedts, Stockholm 2008.

Bergman, Ingmar, „Bilder“, „Norstedts“, Stockholm 2008.

Wood, Jason, „Wim Wenders” ”Axiom Books”, London 2008.

Strindberg, August, „Dromspelet“, Norsteds, Stockholm 1988.

Strindberg, August, „Vrev till Emil Schering“, 13 maj 1902.

Koskinen, Maaret, „Spel och spelningar, En studie i Ingmar Bergmans filmiska estetik”, Stockholms universitet, Stockholm 1993.

Timm, Mikael, „Lusten och dämonerna“, Boken om Bergman, Norstedts, Stockholm 2008.

Ahndoril, Alexander, „Regissören”, „Albert Bonniers Förlag“, Stockholm 2006.

Shargel, Raphael, ”Ingmar Bergman interwiews”, University press of Missisippi/Jackson, USA, 2007.

Hedling, Erik, „Bergmanbok värd en applåd“,“Svenska Dagbladet”, Stockholm, 28.04. 2008.

Ingmar Bergman Foudation, Ingmar Bergmn Face to Face

Duner, David, ”Swedenborgs drömmar”, Ropulär historia (nr. 3)

Dramaten.se

Marker, Lisa-Lone, „Ingmar Bergman, A life in the Theater“, Cambridge University press, Univesity of Toronto, 1982

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload the CAPTCHA.