BERGMANOV RELIGIOZNI ATEIZAM I SMRT

Filed under: afirmator,broj 14 - maj 2013 |
download

Sedmi pečat

 

Bergman je, kako u svojim filmovima i tako u svojim literarnim delima i dramama izražavao sumnju u postojanje Boga, što mu je donelo epitet “protestantskog ateiste”. Bergmanu nije sporno da li se može verovati u nešto sveto, sem ako to nije Bog i time ne dovodi u pitanje svoju reliigioznost. Bergmanov religiozni Vjeruju se ogleda u naizgled nespojvom, rečju, u Božjoj odsutnosti i ljudskoj svetosti.

U filmu „Kao u ogledalu“, na primer, otac i sin razgovaraju o Bogu. Sin objašnjava nemogućnost vere u Boga, između ostalog i zato što se njegovoj psihički oboleloj setri Bog privideo u obliku otrovnog pauka. Tako on zaključuje da i ako postoji Bog, onda je to samo iznuđena iluzija neke bolesne osobe, te da ni u tom slučaju, Bog nije dobar. Otac mu, kao sveštenik koji propoveda, odgovara kako je svaka vrsta ljubavi – dokaz da Bog postoji, zato i nije važno da li Bog ćuti ili govori.

Bergman uvodi u svoju autobiografiju i jedan citat iz dnevnika svoje majke: „Molim se Bogu bez očekivanja utehe. U životu treba činiti najbolje što je moguće”, ali je ove reči Karin Bergman, njen sin Ingmar Bergman, ostavio bez navodnika, svesno se poistovetivši na taj način sa svojom majkom i njenim načinom komunikacije sa Bogom i njenim životnim stavom.

“Bergmanov filmski opus obeležava religozni ateizam, svojevrsni fenomen koji ne objašnjava nestajanje Boga kao neko oslobođenje, već kao tužnu napuštenost, tako da želja za spajanjem sa Bogom živi i dalje u jednom svetu koji upućuje molitve u prazinu koju je Bog ostavio za sobom”, napisao je David Akvilon. U Bergmanovim filmovima hrišćanstvo je prisustno u svom esencijalnom simbolu, krstu i linijama koje se ukrštaju. Horizontala je granična linija metafizičnog sveta, a vetikala je razdvajajuća linija telesnog. Žensko telo tangira granicu između života i smrti. Stalno vraćanje na temu o Božjem ćutanju je ono što omogućuje Bergmanu da “kondenzuje” ljudsko iskustvo.

Bergman se naročito približio Bogu posle smrti svoje žene Ingrid fon Rosen. “Sada kada ti sve više okrećeš leđa svemu živom. Sada kada se ti sve više udaljavaš sa svojom intuicijom, tvojim čuđenjem i možda sa tvojim očekivenjem, ja sam odlučio da “dam krila” mislima da ću ponovo sresti Ingrid“, napisao je Bergman. Televizijski film „Saraband“ iz 2003. godine posvećen je ovoj poslednjoj Bergmanovoj supruzi. U tom filmu sin glavnog junaka koga igra Erland Jozefson, oplakuje svoju mrtvu suprugu, prenoseći nam Bergmanove misli i osećanja o smrti.

images

Dance macabre

UVOĐENJE U DRUGI ŽIVOT

“Sada kada sam se okrenuo ka Smrti, odjednom se podrazumeva i to da se okrenem onima koji su već mrtvi. Živeo sam dovoljno dugo bez da mislim na posledice. Moje večernje molitve, ili večernje meditacije, u glavnom se sastoje od dugačkog niza imenima od koji su mnoga, oni mrtvi“, napisao je Ingmar Bergman. Ovo neodoljivo podseća na film „Fani i Aleksander“, kada deca u svojoj molitvi pre spavanja, veselo i na brzinu pominju imena oca, majke, ujaka i ujni, želeći im dobro zdravlje i Božju milost, da bi u mraku nastavili dalje sa dečijim igrama, sve dok ih ne savlada san. Sada znamo da je “demonski režiser” ipak u svoju duboku starost poneo radost iskrene molitve i veru u zagrobni život kroz ljubav prema bližnjima.

“On je imao urođeni talenat za priču, koji je u izuzetnom finišu i ekspresivnom uzbuđenju mogao u isto vreme da oslika sam život, od porodičnih večera, sve do totalnog užasa od večnosti“, zapisao je Lars Ring o Ingmaru Bergmanu.

“Mnogi Bergmanovi filmovi su puni mešavine folklornih mitova, ljubavnih napitaka Šekspirijanske zaigranosti u prirodi i asocijacija na pozorište 19. veka i moderne ironije, pa i se ovi elementi uklapaju kao zupčanici u tom satnom mehanizmu“, piše Mikael Tim.

“U tom smislu, mitopoetski model sveta je prestava nakon artikulacije priroda-ritual-mit-priroda i može se reći da se mitopoetska kategorija suprostavlja naučnom objašnjenju time što ga ne potire već ga ignoriše preuzimajući za sebe ekskluzivitet stvaranja. To je rad koji sređuje haos i pretvara ga u kosmos, u sveobuhvatnu, mikro-makrokosmičku i sveobuhvatnu sferu u kojoj vladaju određena pravila”, ukazuje Miomir Petrović.

Bog koga Bergman priziva kroz svoje junake je ravnodušan i odsutan. Ali za Bergmana lično, Bog je prisutan kao negativan otisak, kao naličje prusutnosti, kao mit i priča.

“Mit je… manje-više brižljivo izabrano ruho za apstraktnu misao. Slikovitost je neodvojiva od misli. Ona predstavlja oblik u kojem je doživljaj postao svestan… Za Levi-Strosa, mitska misao nije samo rob događaja i iskustva koja neumorno raspoređuje i preuređuje da bi otkrila neki smisao, ona je i osloboditeljka, jer ustaje protiv odsustva smisla. Levi-Stros je u pravu kada, na kraju svog istraživanja, zaključuje da u mitu, kao i u lingvistici, formalna analiza izaziva neposedno pitanje: smisao., piše Miomir Petrović.

Ingmar Bergman, kroz lik Viteza, u filmu „Sedmi pečat“ postavlja pitanje smisla života. Vitez, koji je taj smisao tražio godinama, takoreći na pogrešnim mestima i situacijama, kao što su, na primer rat ili religija, na kraju ipak našao smisao u čudu deteta i u porodici. Sedeći na cvetnoj livadi on kaže Miji: „Religija je muka. Da li ste to znali? To je kao da volite nekog ko je tamo negde u tami ali se nikada ne pojavi, bez obzira kako ga glasno zvali. Kako beznačajno i nerealno mi to izgleda, sada, kada sedim ovde sa tobom i sa tvojim mužem. Kako mi je to sada postalo nevažno.“

Erlasnd Jozefson

Erland Jozefson

OTAC-REDITELJ – RODITELJ

Lars Ring u članku u novinama „Svenska dagbladet“ povodom smrti Ingmara Bergmana, ističe sličnost izmeću uloge sveštenika i uloge reditelja u odnosu na literarni tekst. Bergman je naime, imao mogućnost da od ranog detinjstva, kroz profesiju svog oca, izbliza posmatra kako propoved, zasnovana na određenom tekstu iz Biblije, prerasta u autorski tekst sveštenika skrojen prema potrebi, u vezi same teme propovedi i sveštenikome namere.

„Umetnici se služe mitom zbog redefinisanja sveta koji ih okružuje i emanacije jednog potpuno različitog sveta. Pre svega, umetnik je u okviru pomenutog modela vrač, džu-džu, šaman, onaj koji rukovodi ritualom i sprovodi, aktuelizuje osnovne nivoe rituala. Cilj rituala je, u mitopoetskom smislu, stvaranje sveta, odnosno njegova preformulacija i stoga je, često, u umetničkim delima koja u sebi sadrže mitsku matricu vidan pokušaj snažnijeg stvaralačkog delovanja nego što se očekuje, jer je cilju metnika prevazišao mimetičke uslove”, piše Miomir Petrović.

U filmu „Sedmi pečat“ Bergman je zapravo i sam postao par excellence filozof religije u filmskoj umetnosti.

”I kada je Jagnje otvorilo sedmi pečat, nastala je tišina na nebu, koja je trajala oko pola sata. I sedam anđela, koji su držali sedam truba pripremili su se da zasviraju u njih.” U Bibliji, Isus Hrist je jagnje koje lomi sedam pečata da bi na kraju sreo đavola i pobedio ga. Kod svakog pečata đavo puštapo jednu nesreću na zemlju. Iza četvrtog pečata krije se Smrt koja šalje kugu. Bergman se tom temom upravo koristio u filmu „Sedmi pečat“ kadaVitez u predelu gde je zavladala kuga, susreće Smrt. Prenosimo deo scenarija iz tog filma:

 

SMRT:

– Sada vidim nešto interesantno.

VITEZ:

– Šta vidiš?

SMRT:

– Dobićeš mat u sledećem potezu.

VITEZ:

– Istina je.

SMRT:

– Da li ti je odlaganje donelo radost?

VITEZ:

– Da, donelo je.

SMRT:

– Drago mi je. Sad te ostavljam. Kada se sledeći put sretnemo, tvoje vreme i vreme tvojih saputnika je isteklo.

VITEZ:

– Znači, ti ništa ne znaš?

SMRT:

– Ja ne nosim nikakve tajne.

VITEZ:

– Znači, ti ništa ne znaš?

SMRT:

– Tačno je.

Vitez hoće da odgovori, ali je smrt već nestala.

220px-August_Strindberg

August Strindberg

Strindberg je takođe izazivao Smrt u svojoj knjizi „Inferno“: „Da bih istražio liniju razdvajanja između života i smrti naslanjam se na krevet, otvaram flašicu sa cijanidom i puštam da se otrovni miris širi. Smrt sa kosom se približava, polako i dobro je raspoložena, ali u poslednjem trenutku uvek neko dođe i uvek se nešto desi; glasnik sa nekom porukom ili pčela koja je uletela kroz prozor. Sile mi oduzimaju moju jedinu radost i ja se pokoravam njihovoj volji“.

U jednom od svojih retkih javnih nastupa, u julu 2005. godine, na festivalu „Bergmanova nedelja“ koji se održava na na ostrvu Faro,ovaj vitalni osamdesetogodišnjak je najednom počeo da diskutuje sa biskupom iz grada Visbi, Lenartom Koskineneom, koji je bio pozvan da govori o religioznoj tematici u filmu „Kao u ogledalu“.

”Biskupe Koskinen“ povikao je Bergman sa svog mesta u publici, „da ti li veruješ u Boga?” Koskinen je odgovorio da on svakako veruje u Boga, a Bergmanu je postavljeno isto pitanje. Bergman je, između ostalog odgovorio da je potpuno ubeđen da će sresti svoju preminulu ženu i da je ”Hrist jedan filozof, koji daje dokaz da postoje dugi svetovi. Isto kao i Bah.“

„Bergman se u Ibzenovoj dramai „Sablast“ koncentriše na majku, gospođu Alving. U uvodnoj sceni ona stoji sama na pozornici, okrenuta prema prozoru, kroz koji se vidi nekoliko zimskih grančica koje formiraju kaligrafski znak, kao simbol velike, neobuzdane tuge. A završna scena, u kojoj ona svom sinu Osvaldu daje prekomerenu dozu morfijuma da bi ga omogućila da umre, lepa je do bola. On je nag, kao novorođenče, na podu. Ona ga ponovo rađa, ali ovoga puta ne za život, nego za smrt”, piše Lars Ring.

U filmu „Saraband“, ostareli Erland Josefson kaže, takođe ostareloj Liv Ulman, da se plaši smrti i da je taj strah već postao veći od njega samog. Nekadašnji suprug i ljubavnik, sada uplašeni starac, moli svoju bivšu ženu koja je u poseti, da ga primi u krevet i majčinski zaštiti od smrti. U Bergmanovim filmovima se čini kao da je svaki susret dva čoveka, Pijeta a svaka žena Madona – žena koja gubi muškarca koga je rodila, ili koga je u životu zavolela.

 

DR ALEKSANDRA LUTHANDER

IZVORI:

 

Aquilon, David, „Magisk cirkel“, Gunilla Aquilon Elmqvist och Film International, Torna-Hällestad 2005.

Bibel, „Uppenbarelse boken 8:16“, Verbum, Stockholm

Biblija, 8:16 Knjiga otkrovenja Bibel, Uppenbarelse boken 8:16, Verbum, Stockholm 1999,

Ring, Lars, „Allt går igen hos Bergman Gengångare”, ”Svenska Dagbladet“, Stockholm 23. 09. 2007.

http://hem.passagen.se/vogler/texter/detsjunde.htm.

http://www.dramaten.se.

Ingmar Bergman Foudation, Ingmar Bergmn Face to Face, ”Myt och mänska“

Petrović, Miomir, „Mitska matrica u medijskim i umetničkim tekstovima (roman, film,

drama, slika)“, doktorska disertacija odbranjena na Interdisciplinarnim studijama Univerziteta

umetnosti u Beogradu, Beograd 2008.

Törnqvist, Egil, „Between stage and screen, Ingmar Bergman Directs“, Amstrdam Univerity Preess,

Amstredam 1995.

Ring, Lars, „Svenska Dagbladet“, Stockholm, 31.7.2007.

Timm, Mikael, „Lusten och dämonerna“, Boken om Bergman“, „Norstedts“, Stockholm 2008, str. 245.