APOLOGETSKI STAV PERSPEKTIVE PRIČE – GATALIČIN „VELIKI RAT“

Filed under: afirmator,broj 15 - jun 2013,kritika |

images

Aleksandar Gatalica, “ Veliki rat“ Mono &Manjana, 2012

Nema obespravljenih, nema prava, nema rata već jedna avantura koju pisac pokazuje, istančno, lagodno, tokom celog štiva, opisujući Veliki rat  ( La Grand guerre) to jest Prvi svetski rat. I sam roman nosi naslov “ Veliki rat“, a u njemu nema borbi , ima kralja i ima ratnih junaka. Zar su ratni heroji bitni?  Zar je rat bitan?  Zar je Ferdinand  koji mrtav razgovara sa svojom ženom, takodje mrtvom,  važniji od Apolinera i Koktoa, od ratnih špijunki i učmalog Pariza?

Zanimljiva je ta spona Pariz , Kralj Petar, Pariz kao  pandan mondenskog i umetničkog života, meka svih onih koji dekadentni propagiraju umetnost, vidjeni u ovoj priči po  kuloarima i burdeljima, nosioci su jednog drugog sveta, izolovanog, neobičnog, a sada i ratnog. Dok tamo negde bukti rat, Pikaso sklanja slike, dve pevačice pevaju provokativne pesme  nešto se kreće, ali sve ostaje na nivou umeća.  Da li je bilo svedoka za takvo vidjenje. Naravno, poetsko svedočenje koje kada oblikuje maštu ne traži svedoke. Ali ovaj roman, prvo je jedan sociološki presek društva, kakav bi recimo Igo napisao, a onda jedno umeće pisanja koje se pre svega temelji na erudiciji pisca. Jedini svedok su priče, minijature , o doživljajima pojedinih ljudi. Postojali su, ali nisu autentični, ovde su samo likovi. Pripovest, život, rat, ispričani su tako da su  kraljevina i život vidjeni  iz posredne perspektive  pripovedača dogadjaja, onoga što se zna “po čuvenju.’ Da  li je neki preživeli ratnik beležio, da li je pisac čitao hronike, prelistavao arhivu ili bio u Parizu gde je sve to čuo’?

DALEKO OD EPOPEJE

   Pisac  govori nekritički, govori kroz likove, niže dogadje hronološkim redom, kao da je skupljao kockice mnogih  priča u jednu povest. Naracija teče glatko, jednostavnim jezikom, mašta je do maksimua  svedena na detalj, koji je ovde  uklopljen kao skrivalica glavnom dogadjaju što održava pripovedanje. Gatalica priča kroz likove kao da sve vreme neko priča a on zapisuje. Onda oblikuje u novu stvarnost, njegovo skoro imaginarno i nestvarno viđenje rata. Zaista pisac nije mogao da učestvuje  kao borac  u Prvom svetskom ratu, ali rat kao tema uzemirava pisca. Ovde se radi malo o metafizičkom ratu, o dualizmu dobra i zla, ali  je ovo jedna socioloska apologetika fenomena koji se naziva“ rat“. Rat postaje čisto pitanje sociologije, društveno pravilo..

Nije to ni ruska književnost, velikih  pisaca Tolstoja ili Šolohova, niti epopeja  o nekom drugom malo poznatom ratu. Rat je rat, reklo bi se, ali ovaj rat je nešto drugo. Ovo je rat vesele družine, koja  ne ispašta greh dedova, niti  iz ljubavi prema otadžbini odlazi na front, već je rat nešto što treba proživeti. Doživljaj svesti, koji pisac hoće ovde  da nam predstavi, je u stvari pažljivo odabiranje  “činjenica“’ koje su umećem, a ne izvrsnom poetikom stavljene u prvi plan.

Pomalo apstraktan, pomalo nestvaran ,nema  pisanja koje bi prenelo pisca  u strah, strah od pošasti,u metafizički strah barem, strah od samog sebe.,Od uzleta bolno preživljenog dogadjaja, fabrikovanog u njegovomj  naraciji, nema ničega. Čak nema ni pomisli o hronici. Ni o epopeji. Mirno, ozbiljno ali i samilosno, pisac uvodi  čitaoca u jedan presek likova, koji vode svoj život, doduše ka smrti, ali koji sami  kao i na svakom mestu u ovoj knjizi postaju sastavni deo priča za sebe. Pisac nije uznemiren, njegovi junaci nisu uznemireni, pomalo ironično oni se osećaju prilično dobro, pa i u ratu.

RATNI HAPPENING

Možda je bolje što je ovaj roman zvuči nestvarano. Imaginacija ponovo prevazilazi stvaran dogadjaj, upušta se u avanturu da ga preobličava i da postaje nova stvarnost. A ovde, u romanu “Veliki rat “ samo je naslov stvaran , i to i on preobražen, preobraćen, sakriven u ljušturu lingvističkih zamki, i prepoznatljivih  po čuvenju, po imenima. Naravno, da Ferdinand i njegova supruga nisu pričali posle smrti. Ko je znao šta je Kralj Petar osećao za vreme rata ? Možda  je istinita samo rečenica  nemačkog cara koji kaže da nije dosanjao sanjano i da sanja budan. Ta snovidnost se oseća i kroz pisanje ovog romana, u samom svrstavanju “činjenica“  po redosledu i opisu,s malim psihološkim dubinama, uspevajući da faktografskim znacima stil prilagodi mašti. Ovo svakako nije stvarna priča, o stvarnom ratu, već sklop crtica  o  povlašćenim ljudima, ljudima koji nose celu pripovest  knjige. Njih ima dovoljno, i svi su jednako  džentlemeni, iako sede u blatnjavom rovu. Ne može se tražiti istinitost jednog dela, ili ma kog dela, sem arhivske gradje, ali ovaj roman nije istinit. On je priča, pričanje  u kome umeće daje svoj veliki doprinos pisanju ostvarujući se kao jedino dovoljni razlog da pisanje uopšte bude moguće. To je redak slučaj u književnosti, da tekne izbori pobedu na poesisom. Možda  je zato plaćena skupa cena – naracija izbegava fikciju.  “Veliki rat’ je  delo koje pomalo podseća na zaboravljenu piču, tamo negde, koja se začela u svesti pisca koji je sebi postavio pitanje ‘ šta ako je to rat“. Možda je pisac i sam omalo više zatvoren u svom veoma raspevanom umestvenom jer je hteo da dokaže sebi i drugima  da rat nije pojava već dogadjaj. Možda je njegovo nesvesno htelo da se odupre  od strahote življenja, koje može da izgleda u kranjem slučaju zanimljivo.

 Tanja Pajić