Andrea Stevanović: Za mamu, tatu i sve ostale

Filed under: afirmator,broj 15 - jun 2013,poezija i proza,proza |

konjJa sam loša investicija. Ja sam propali ulog. Nezahvalno đubre. Ono što jedva razumeš kroz dreku.

Nisam rukopis. Nisam reč. Nisam oko, koža ili meso.

 Ja sam trkački konj

Ja sam dobar trkački konj. Trkački konj je brz. Treba da vidiš kako je smo brz. Ali ima rasčupanu grivu. Zašto ima raščupanu grivu? Zasto si ti neuredan i prljav?!

 Ja sam firma

Ja sam zgrada u kojoj se nalazi dobra kompanija. Jaka kompanija. Direktor je ljut i dere se. U besu šutne zid. Zgrada je prenatrpana. Nema ljudi. Ormani pucaju, cepaju papire. Oni lete nebitni, padaju neophodni.

 Ja sam sportista

Ja igram za svoj klub. Tu se davim. On je bitan. Hrani se mojim, jer nije mogao svojim uspehom. Ja sam ništa sam. Kult porodice. Sekta zajednice. Veruješ u masu.

 Ja sam koridor 10

Nedovršen put. Bitnost u najavi. Pare. Nema novca? Sve ste uzeli? Cementom vezuje radnike za put. Oni su tu.

 Ja sam isntitut za fiziku

Ne znam dovoljno o tome.

Zato, ja sam sramota, bes u zagradi. Mozda neiživljenost.

Ja sam kuća. Ja sam auto, mozda i brod ako zaslužim. Ja sam more leti, planina zimi. Ja sam nove grudi. Ja sam hrana novog kuvara. Ja sam radnik. Ja sam fabrika. Ja sam renoviran stan. Ja sam mašina za pranje veša. Za pranje sudova po potrebi. Ja sam letnja haljina. Ja sam maskara. Ja sam Amerika pre sto godina. Ja sam droga. Ja sam roba u sirovini. Ja sam fakultet. Ja sam dogovor kriminalaca.

-Halo.

-Sto se ne javljaš?

-Halo ?

-Halo ! Cuješ me ?  Ja sam !

-Mama?

-Mama.

-Mama, Vi bolite Vaše dete. Ali, mama, pozdravite tatu. Mama, recite roditeljima da ne placu. I, mama, pozdravite brata.

Doviđenja.

-Doviđenja.

Probudi se insektu. Otvori oci. Budi uhapšen. Dosta ti je trabalo da shvatiš šta si od početka. Ćuti. Radi. Zakon. Ustav. Uslov. Red. Ucena. Uspeh. Neuspeh ne dolazi u obzir.

Dijagnoza : Grba, desna lopatica

To je dobro. To znaci da piše desnom rukom, kojom se i piše. Ne sme se pisati levom. Propisi. Nije do nas.

Ćutim. Ne radim. Moze i tako.

-Ustani. Promeniti glagol kroz vremena i dati im naziv.

-Ja nemam mamu, prezent.

Ja nemah mamu, aorist.

Ja ne imadjeh mamu, imperfekat.

Ja nisam bio imao mamu, pluskvamperfekat.

Ja necu imati mamu, futur I.

Ja ne budem imao mamu, futur II.

-A sta je nikada nisam imao mamu?

-Istina.

-Tačno.

-Imam problem.

-Dobro maco, pomeri se igramo na penale.

-Ne. Shvati. Oni igraju na penale. Ti jedes sendvič.

-Budi se. Zakasnices. Osam je.

-Lazeš. Znam da lazeš. Ustajem. Lazem. Znaš da lazem.

-Gladan sam.

-Jedi.

-Sta da doručkujem?

-Sta ti se jede?

-Nema mleka.

-Vidi iza. Samo pazi da ne prospes supu koja je u šerpi. Masno je.

-Neću. Nema.

-Vrata ?

-Tu sam prvo i pogledao.

-Ne znam onda. Idi kupi.

-Nemam para.

Nema odgovora koji je odgovor na pitanje, a razumeju se.

Nisam zadovoljna. Ili nisam zadovoljna, jer Ti nisi ? A bila bih. Ako ne sigurno, onda sigurno možda ili čak i sigurno verovatno.

Ne znam zašto je Tvoje nezadovoljstvo prisutno. Još mi je nerazumljivije sto ono utiče na moje.

Inače ne volim autoritet. Ili ga ne priznajem. Ili me jednostavno čini besnom. Možda ljubomornom. Ili samo da kažem, ne priznajem ga ? Zašto onda Ti imaš tu privilegiju da ga Tebi priznam kada je nema niko drugi ? I Ti oblačiš čarape kao bilo ko drugi. I Ti žvaćeš meso duze od hleba. I Tebi kiseonik dodje do krvi, kao bilo kome drugome. I sada, kako je Tebi uspelo, a nije onoj babi što je htela da mi uzme mesto u tramvaju. Ne razumem prvenstveno sebe.

Uplašila sam se. Verovala sam da su jedini takvi.

Otišla sam i videla 83 Tamare i 56 Ognjena. I sve to na jednom mestu u isto vreme.

Bili su isto obučeni. Isto su se smejali. Istom su rukom, desnom, pušili iste cigare na isti način, opušteno držeći je i uvlačeći dim iz desnog ugla usana. Imali su isti smisao za humor. Svi Ognjeni su isto govorili. Imali su isti glas. Svog nisam mogla da prepoznam. Svi su prepoznavali isti broj reči, oko 12000 od kojih 7 komplikovanijih koje su čuli dok je tata pupunjavao ukrštene reci za stolom pre neki dan.

Sve Tamare su imali isti stepen sprženosti kose. Četvrti.

I svi slušaju strane grupe, gde znaju dve pesme. Najpoznatiju i jedna po izboru.

A uplašila sam se jer sam se izgubila. Pritom, to je bio jedna prosto uređena soba. Sa sedam većih stolova i šankom, gde je Peđa služio pivo. Točeno, domaće. Ono jeftino, u kartonskim koka kola čašama. Stvoreno mesto, za bleeeju, sa dugosilaznim na petom e,  gde ne bi trebalo iko da se izgubi. A ja jesam, jer gde god da sam se okrenula čula bih isto, ili bih videla nešto sto sam videla pre tri koraka.

Niste drugačiji. Samo ste na drugačiji nacin isti.

Treba mi dan koji traje 72 sata. Napravite mi takav dan i stići ću sve!

Ali nemojte da bude ponedeljak. Ne volim ga. I ukinite mi sredu. Sredom ne znam kako da se osećam. Nju prepodne vise gledam kao juče je bio utorak, a popodne gledam kao sutra je četvrtak, nego sto je gledam kao sredu.

Po mogućnosti neka taj dan bude petak ili jos bolje subota. I neka ta subota traje i malo duže. Tipa 1000 sati.

-Nisam dugo bila u kraju. Otkud ovoliko pijanaca ispred smiške. Ranije ih je bilo dvojca. Sada prebrojah barem dvadeset i cetvoro.

-Narod gubi posao.

Vređa me, i ne samo me, vec sve nas, to sto vi, da, ne Vi, vec vi, gosponine političari, smatrate nas za budalu, i to jednu ogromnu. Najžalije je to što se pokazuje da niste daleko od istine.

Isto tako me vređa, znaci sada ne nas, vec me, to što se mi mirimo sa laži da smo budala. Time budemo jos veća.

Naš je problem sto se prihvatamo stvari bez razmišljanja. Fraza upotrebljena na pravom mestu.

Prvi stepen mirenja sa onim sto sledi:

-Ja umirem.

-Svi umiremo.

-Ali ja ne želim da umrem.

-cuti, igra igricu, sluša muziku, ne shvatajući  da sutra to možda ne bude mogao.

-Idem u rat.

-Kakvo si muško ako ne ideš u rat ?

-Ali ja to ne želim. Uzimam pušku. Ali zašto rat ?

-Tako nam je rečeno.

-Gospodine koji ste tako rekli, zašto idemo u rat?

-Da im pokažemo da možemo!

-Dobro, onda idem u rat.

Drugi stepen, prikazuje bunt, doduse uzaludan. Primer: šezdesetosmaši.

Treci stepen. Nismo jos došli dotle.

Tvoje reci nista ne znače.

Volim te.

Obećavam.

Za hvala, izvini i molim ne znas. Podrazumeva se da ti ne molis.

Moje je da uradim.

Ali ja želim da moje znace.

Volim te.

Obećavam.

To nije moje da kažem. Podrazumeva se.

Moje je da kažem izvini, hvala i molim te.

Ako ni u čemu nisi bolji od drugih, ti više popi, dalje pljuni, više psuj, jače se deri. Tako si onda, barem, gori od drugih.

Ne osećam se da mi pripada moje ime. Kako neko da zna ko sam, pre nego što i sama spoznam sebe ? Ne želim da budem, a jesam, pripadnik grupe ljudi koji se zovu isto kao i ja.

Kao da nije moja koža. Ni moja kosa. Ni moje ruke. Ni lice. Uvek sam se osećala visoko, da bih kasnije shvatila da sam prosecna. Osećala sam da imam kratku kosu, da bih je osetila kako mi grebe leđa.

-E, smajli

Započinje konverzaciju kao i svaki drugi.

-smajli

-sta ima?

Piše malim slovima. Da, i mene mrzi da poštujem gramaticka pravila. Ionako se nećemo razumeti. Isuvise smo različiti.

-evo nista, tacka, smajli

Kucamo ono što nam se novo desilo. Kucamo smeh. Kucamo prozivanja. Kucamo flert. Kucamo svađu. Kucamo primirje. Kucamo izvinjenja. Kucamo smeh. Kucamo smajli kada ne znamo sta da kucamo. Kucamo hahahahahaa. Kucamo filmove. Kucamo interesovanja. Kucamo laži. Kucamo tračeve.

Da li je čudno to što je radnja kucanja zamenila radnje pričanja, smejanja, flerta, dodira, gledanja, ćutanja?

Pa to je normalno. Ali da li je sve normalno i zdravo?

Ja sam razvijen film. Ja sam polomljena stikla. Ja sam posteljina bez jorgana, daleko od ćebeta.

 Ja mrzim to što sam, jer nisam.

 Ali,

TATA, VOLIM VAS.

* Autorka je III razred društveno-jezičkog smera gimnazije u Beogradu

One Response to Andrea Stevanović: Za mamu, tatu i sve ostale