ANALIZA ŽENSKOG PRIJATELJSTVA U FILMOVIMA MURIEL’S WEDDING I THELMA&LOUISE Piše:Jelena Paligorić

Filed under: afirmator,broj 04 - jul 2012,film |

Analiza ženskog prijateljstva u filmovima „ Muriel’s wedding „ i „ Thelma & Louise „

(Završni rad u okviru alternativnog kursa ženskih studija)

PREDUGO SMO BILE POTCENJIVANE

 

 

 

Muriel: When I lived in Porpoise Spit, I used to sit in my room for hours and listen to ABBA songs. But since I’ve met you and moved to Sydney, I haven’t listened to one Abba song. That’s because my life is as good as an Abba song. It’s as good as Dancing Queen.

– „ Muriel’s wedding „

Thelma: I don’t ever remember feeling this awake.

– „ Thelma & Louise „

Filmovi „ Muriel’s wedding „ i „ Thelma & Louise „ nastali su tokom devedesetih godina. Iako, u teškoj političkoj i socijalnoj situaciji, nekoj vrsti umetničkog geta koji je tada vladao na ovim prostorima, stekli su kultni status usled prikazivanja na televiziji i čestom rentiranju iz video – kluba. Lično, ovim filmovima sam htela da se bavim iz dva razloga. Prvi, i najvažniji je upravo onaj da sam pokušala da se setim filmova koji su uticali na mene u najranijem detinjstvu. Nesumljivo, to su ova dva filma. Čestim emitovanjem na televiziji, onoliko koliko sam ja našla njih, i oni su našli mene.

„ Thelma & Louise „ snimljen je 1991.godine u režiji Ridley Scotta, iz pera scenaristkinje Callie Khouri ( koja je za ovaj scenario dobila nagradu Oskar ). Teoretičar filma Dejvid A. Kuk, okarakterisao je ovaj film kao „ umetnički veoma uspešan, ali društveno dvosmislen esej o pop – feminizmu „ . Žanrovski čist, pravi ženski buddy movie . Tipičan za Ameriku, ali i za muškarce, ovaj žanr obuhvata filmove u kojima dvoje likova istog pola, potpuno drugačijeg karaktera, prolaze kroz niz situacija, u kojima se, između ostalog testira i njihovo prijateljstvo. Odlika ovog žanra je i mačistička estetika, u kojoj se vrlo često muškarci bore za ljubav jedne žene koja je, gotovo uvek, potpuno karakterno bezbojna, jako privlačna i koketna, ali bez jasnog životnog cilja ( filmovi : „ Casino „ , režija : Martin Scorsese, „ Šta sve možeš u Denveru kad si mrtav „  , režija : Gary Fleder ). Sa druge strane female buddy movie, anticipirao je film „ Fried Green Tomatoes “, režija : Jon Avnet ( distributerski naziv – „ Vreli dani u Alabami „ ), da bi kasnije međaš ovog žanra postao upravo film „ Thelma & Louise „. Njegov zaplet smešten je u siromašni milje američkog društva, u kome dve žene, egzistiraju robujući svom mužu sa jedne strane ( Telma ) i napornom poslu u restoranu brze hrane ( Luiz ). Njih dve se odlučuju na put, za koji Telmin muž ne zna. Odmah na početku uspostavlja se karakterna razlika između dve žene približno istih godina : Telma ( Geena Davis ) je potlačena u braku, udala se odmah nakon gimnazije, jako je lepa, neobrazovana i muž je vrlo očigledno vara. Njen život potpuno je vezan za kuhinju. Iz njenog ponašanja vidimo da iza svega stoji ogroman strah. Sa druge strane, Luiz ( Susan Sarandon ), o čijem se ljubavnom životu malo zna, vrlo je rešena da  natera Telmu da počne da misli svojom glavom, i da makar ode na put i provede se, iako se muž tome protivi.  Ona radi naporno, nezavisna je, oštra na jeziku – sve ono što Telma nije.

SMOKING GUN

„ Sve što vam je potrebno da biste snimili film su jedan pištolj i jedna žena. „ – rekao je proslavljeni francuski reditelj Žan Lik Godar – i upravo ta rečenica se može primeniti na ovaj film. Kao i kod ruskog dramatičara Antona Pavloviča Čehova, pištolj koji se pojavi u prvom činu, do kraja filma mora opaliti te tako pištolj koji su dve drugarice ponele na put usmrti čoveka. U ovom momentu radnja filma se prelama, i to je test za prijateljstvo Telme i Luiz. Posle nekoliko čaša alkoholnog pića i žurke u krajputaškom pabu, Telmu nepoznati muškarac pokuša da siluje. Luiz ga ubija, i njih dve počinju da beže. Ovaj čin, čin je radikalnog oslobađanja dve žene. Takođe, taj čin urađen je sredstvom koji je decenijama bio odlika „ muških „ filmova – ubiti za prijatelja, biti ađutant – ti motivi pojavljuju se u filmovima različitih žanrova – od američkih vesterna pa sve do filma „Grease „ režija : Randal Kleiser ( distributerski naziv : „ Briljantin „ ). Činom ubistva, Luiz koristi muški princip da bi dokazala da njenu prijateljicu Telmu niko ne sme da dodirne. Time ona prihvata odgovornost za zločin, ali ne odustaje od borbe za slobodu. Eve Ensler kaže : “ Bila sam zlostavljana i izdata. Ali dođe trenutak kada moraš da napraviš ključnu odluku da li ćeš da pustiš da tvoj identitet centrira oko tebe, žrtve, da li ćeš da se pitaš hoćeš da budeš neko drugi. Tada ćeš shvatiti da ono što je loše nikada neće biti ispravno, da se ono što se dogodilo nikada neće prebrisati. Moraš da odlučiš da li možeš da se pomakneš odatle, da bi se nešto moglo roditi. „  – ovu odluku donele su Telma i Luiz zajedno. Da se pomaknu, iz života.

Interesantan scenaristički pristup upravo je taj što je Telmu, potlačenu američku siromašnu domaćicu, mentalno oslobodilo ubistvo muškarca koji je pokušao da je siluje, od strane njene najbolje prijateljice. Zločin koji oslobađa, parafraza je niza zločina koji su nad njima, nevidljivo i neprimetno vršili muškarci i sistem u kojem žensko obrazovanje i mišljenje nema nikakvu vrednost. O slobodi i da ne pričamo. Odluka da beže u Meksiko znači potpunu propast– policija ih brzo opkoljava i one nemaju ni najmanje šanse da stignu do granice. Tokom puta ( u ovom delu, lako možemo film „ Thelma & Louise „ svrstati u žanr road movie ), njih dve, menjaju i svoj fizički izgled, oblačeći se smelije. Sam vizuelni identitet filma, ovde se menja, i njih dve, bez obzira što su u potpuno bezizlaznoj situaciji, imaju ogromno samopouzdanje i beskrajno veruju jedna drugoj. Sporedni, ali i jako bitan lik u ovom filmu je policijski poručnik Hal ( Harvey Keitel ) koji u potpunosti odstupa od klišea američkog filma koji predstavlja koncept good cop – bad cop. On suštinski želi da pomogne junakinjama, ali to do kraja filma ne uspeva da uradi. Ovde se može voditi polemika i o tome da Telma i Luiz stupaju sa druge strane zakona zbog tadašnjih zakona o silovanju žena. Veliko je pitanje da li bi Luiz izbegla maksimalnu zatvorsku kaznu, iako je ubistvo izvršila braneću Telmu. Odlaskom u smrt, sa maestralnim, blokbaster završetkom, njih dve postaju heroine slobode. Na značenjskom planu, ovde je potrebno jasno razlikovati slobodu žene i slobodu žene u smrti. Njih dve, svesne da za problem ne postoji rešenje, odlučuju se na zajedničko samoubistvo kojim se film završava. Krajnje pesimističan, iako jako efektan kraj, obeležava karakter ovog filma. Iako je  deo mainstrema i bioskopskog repertoara. „ Thelma & Louise „ nije običan bioskopski film već film sa tezom, čiji je uticaj nemerljiv. Pre svega na području SAD, on je dao direktan uvid u to i da žene mogu biti jaki, živi likovi, koji se bore za slobodu. Ovaj put ne nekog grada u preriji, već sopstvenog života.

ŽUDNJA ZA SLOBODOM

Ako govorimo o samom prijateljstvu, između Telme i Luiz, ono počiva na principu zajedničkog oslobađanja. Jasno je da Telma, u Luiz, vidi svoj jedini spas, prozor u svet, i bekstvo od muža tiranina. Sa druge strane, Luiz oseća gotovo majčinsku potrebu da spasi Telmu,  da joj predoči da život ima mnogo više da joj ponudi od šporeta i hodanja na prstima svojim domom dok njen muž gleda fudbal. Njih dve ne prelaze niz malih prepreka, da bi došle do velike, krucijalne, već svoju avanturu započinju upravo ubistvom. Radikalno, ali ne i neutemeljeno, ovo scenarističko rešenje dovelo je upravo do toga da je ženski princip borbe za slobodu, čak i tokom devedesetih bio upravo takav – radikalan. Ovaj film, nažalost, ostaje jedan od nekoliko usamljenih samuraja bioskopskih, ženskih filmova. Njegov značaj, nije potakao reditelje, da se ovom temom bave dublje, i sa manje tržišnih odluka. Jer,  „Thelma & Louise „ nemaju toliko mnogo detalja, koliko bi film mogao da ima. Naročito, film o dve nezavisne žene, koje imaju samo jedan auto i glad za slobodom. Ako bacimo pogled na srpsku kinematografiju, ženskih buddy movies gotovo i da nije bilo. Ako izuzmemo film „ Mi nismo anđeli „ , režija : Srđan Dragojević, u kome dve drugarice, Buba i Marina, na kraju srednje škole hoće da „ upecaju „ gradskog frajera Nikolu, od devedesetih pa do danas, gotovo da uopšte nema filmova o ženskom prijateljstvu. Može se tu spomenuti i „ Skoro sasvim obična priča „ ( režija : Miloš Petričić) u kojoj se dve drugarice bave ljubavnim problemima, ali na tome se sve završava – oba filma mogu se svrstati u žanr romantične komedije, koji je direktno namenjen ženama. Ovom u prilog najbolje ide analiza učešća žena u kinematografiji jugoslovenskih prostora koju je napisala Dubravka Ugrešić :

„ Jugoslovenske filmove su pedesetak godina radili gotovo isključivo muški režiseri i ujedno godinama učvršćivali jedan te isti ženski lik. Gledan iz te perspektive jugoslovenski film duboka je i poražavajuća istina o slici koju jugomuškarac ima o ženi. Žene su u tim filmovima grubo silovane ( omiljeni, po stotinu puta korišćeni kadar jugoslovenskog filma je grubo cijepanje ženske odeće i ženska dojka poklopljena dlakavom muškom rukom ) ,maltretirane na raznorazne načine, najčešće tučene ( omiljeni kadar : muška ruka na ženskom obrazu ).

Staromodni kulturni stereotip svetice i kurve u jugovarijanti bit će često zamijenjen stereotipom starica – majka i kurva. Između stare, dobre majke i mlade „ kurve „ , s beznačajnim otklonima i podvarijantama , učvršćivao se godinama sistem muških kulturnih stereotipa. Pri tom ti stereotipi nisu „ kino „ , nego tvrda balkanska svakidašnjica. „

Sa druge strane, za pornografiju i pseudo-pornografiju niko ne odgovara, a ona je „ jedan od oblika nasilja nad ženama“.

Na kraju, ovo je film misterije dveju žena. Ni u jednom trenutku filma mi ne sumnjamo da je Luiz imala težak život iz koga se nekako iščupala, dok ga Telma živi i dalje, sakrivena iza paravana lepe, udate, žene domaćice. Međutim, ne postoji nijedan flashback koji govori konkretno o Luiz. Ipak, njen čin ubistva direktno je povezan sa detaljom da je ona bila silovana u državi Teksas i da za to niko nije odgovarao. Ona je uspela da se izbori sa demonima, ali je ubistvom rešila potencijalnu mogućnost da se Telma bori sa istim demonima. „ ONA se suštinski, oduvek i večno, bez obzira na sve okolnosti, ali i prema sopstvenom životu, mora baviti sahranjivanjem leša koji ostaje od muškarca u svom čistom biću. „ – Luiz nije ubila nijednog od muškaraca koji su joj naneli trajne emotivne rane, ona je ubila sebe.

VENČANJE IZ BAJKE?

„ Muriel’s wedding „ , režija : P. J. Hogan,  australijski je film snimljen 1994. godine. Njegova radnja smeštena je u Australiju, i direktno se bavi odnosi unutar jedne porodice, koja potpuno disfunkcionalna rađa jedno iskreno žensko prijateljstvo. Njegova prva karakteristika je to da glavne junakinje ovog filma NISU tinejdžerke. Baš kao Telma i Luiz, Mjuriel ( Toni Collete )  i Ronda (Rachel Griffiths ) nisu tinejdžerke. One imaju dvadeset i neku godinu, nikada nisu otišle na koledž, i ostale su zarobljene u maloj, učmaloj australijskoj sredini, u kojoj, ako se ne uklopite, prestajete da postojite. Drugi motiv, koji je jako subverzivno primenjen, je da Mjuriel u filmu sluša ABBU, koja je sinonim girlie provoda. Ona, pak, taj bend doživljava kao lek za sopstvenu usamljenost i fizičku neprivlačnost. Sem što sluša ABBU, mašta o udaji i pokušava da se druži sa lokalnim devojkama, ona ne radi ništa. Mjurielina pasivnost je odlika njene potpuno disfunkcionalne porodice u kojoj depresivna majka, braća i sestra ne rade ništa sem gledanja televizije a autoritativni otac zarađuje novac za celu porodicu i bavi se politikom. Gotovo groteskni kadrovi u kojima porodica ne radi ništa, gojazna je i duboko nesrećna, jasno pozicioniraju Mjuriel u svet luzera, bez da je ona čak i pokušala da dokaže da to nije. Ona, naravno, nikada nije imala dečka, i sve o tome, proživljavala je isključivo u svojoj mašti. Mjuriel nije lepa po standardima lokalne zajednice, ima previše kilograma, očajnički želi da se uda, nije studirala, i nema posao, sluša muziku koja je passe. Nakon venčanja jedne od „ prijateljica „ na kojemesaznaje da je nepoželjna u društvu, odlučuje da, bez obzira na to što nije pozvana, ode na ostrvo gde sve ostale devojke letuju. Ona krade novac od oca i odlazi potpuno sama. Pod paravanom da je krenula da radi u kozmetičkoj industriji koju joj je predlaga očeva ljubavnica, ona u očima porodice odjednom prestaje da bude apsolutni luzer. Na ostrvu odmah dobija informaciju da je nepoželjna. U momentu kada svi mislimo da je to potez očajnika, i da će Mjuriel izvršiti samoubistvo slušajući ABBU, pojavljuje se Ronda. Gotovo jednako nesnađena kao i Mjuriel, Ronda je njena suprotnost. Ona je pozitivna, veruje u svoju različitost i jako je nezavisna. Kada se sete da se znaju, Ronda i Mjuriel kreću u girl power provod na ostrvu. Antologijska scena je upravo ona u kojoj njih dve obučene kao ženski deo sastava ABBA, pevaju na nekoj zabavnoj večeri ispred oduševljene mase. One su sve ono što ljudi na takvim večerima žele da vide – ne izgledaju savršeno, suštinski ne pripadaju tu, ali imaju toliko pozitivne energije i toliko se dobro zabavljaju da to pobeđuje sve. Direktno sučeljavanje zla i dobra, ovde je na transverzali šta malograđanska sredina želi , tj. ne želi od ženskih individua. Ronda i Mjuriel nisu upisale koledž, ali se nisu ni udale. One nemaju ni muža, ni novac, ni plastični izgled. Ali imaju jedna drugu.

Karakterno, razlika između njih dve je samo u snazi nepriznavanja stereotipne sreće. Mjuriel, iako postaje slobodna, napušta familiju, seli se u Sidnej, počinje da radi, modernije se oblači, i dalje mašta o venčanju iz bajke. Od momenta kada uradi to, udavši se za novac, za sportistu kome su potrebni papiri, ona izneveri Rondinu i njenu zajedničku borbu za slobodu. Iako ne ostaje sa mužem, ona je iskusila to što je želela – ogromnu tortu, lažne osmehe, brak koji nije sklopljen ni zbog čega drugog sem interesa. Taj njen potez, vapaj je ka pripadanju, bez obzira što je ona u tom trenutku nezavisna. Stereotipi o sreći u kapitalističkom durštvu toliki su izvor frustracija  da ni istinskim prijateljstvom ne uspevaju da budu prevaziđeni.

Ronda, sa druge strane, vrlo je slična Luiz. Sa cigaretom u uglu usana, kratkom kosom, i brzim stilom života, u kome ništa ne sme da joj promakne, ona je okidač da Mjuriel promeni svoj život. Makar ta prva promena – imena – iz Mjuriel u Marijel, promena je koja je preko potrebna. Onog momenta, kada otkrije da ima rak, Rondin život prestaje da bude ono što je ona želela da bude – sloboda i nezavisnost. U invalidskim kolicima, ona se vraća da živi kod majke. Iako izgleda kao početak kraja, njen život se nastavlja.

Nakon samoubistva Mjurieline majke, koje je predstavljeno kao slučajno pregutavanje lekovima, film dolazi do svog konačnog spina, u kojem Ronda i Mjuriel odlaze ponovo za Sidnej. Njih dve, sedaju u taksi i odlaze.

 

SLOBODNA ŽENA I INFANTILNI MACHO

Neminovno je primetiti sličnost između ova dva filma. Ako su „ Thelma & Louis „ mračan, surov, iskren i donekle tipiziran film, obeležen muškim rukopisom, „ Muriel’s wedding „ je znatno, na prvi pogled jednostavniji, „ ženskiji „ film. Ali samo na prvi pogled. Njegov uticaj, nemerljivo je veći, jer on deluje na žanrovskom polju koje je direktno namenjeno ženama – romantična komedija. Ovde, paradoksalno, dolazimo do ključnog pitanja. Da li je bavljenje ženskim prijateljstvom u romantičnim komedijama efektivnije i produktivnije za razvoj umetnosti ? Da li izbegavanjem tipiziranosti ili korišćenjem nje u ironičnom otklonu dajemo znatno više u filmskom preispitivanju ženskog identiteta ?

Oba filma, sem što su beskrajno inspirativni, daju jednu drugu sliku, kako SAD, tako i Australije. Možemo uzeti kokice, i otići u bioskop sa najboljom drugaricom, i kasnije nikad ne pričati o njima, a možemo sesti i satima pričati o karakteru ova dva prijateljstva. Telmino i Luizino prijateljstvo, potiče od povezivanja usled loše udaje i ogromne usamljenosti. Mjurielino i Rondino prijateljstvo je povezivanje devojaka iz disfunkcionalnih porodica koje, apatične i depresivne, ne pružaju nikakvu podršku. „ Jer iz nedostatka empatije ti u stvari odbijaš kreativnost. „  piše Borka Pavićević i upravo je to o čemu se radi. Mjurielina porodica ni u jednom trenutku nije pomislila da joj pruži kreativno rešenje za njen problem nesnađenosti. Iako jedno destruktivno, a drugo krajnje produktivno, oba prijateljstva su suočena sa brojnim preprekama. I u oba prijateljstva muškarci igraju ulogu apsolutnog kočničara sreće. Telmin muž, čovek koji je umalo silovao, Mjurielin otac i brat, njen muž, sve su to osobe koje drže moć u rukama. D ata im je i ne preispituje se. Oni nisu tipizirani negativci, već skriveni manipulatori života junakinja. Oni su sušinski neodrasli, nezreli i nesposobni da budu podrška porodici, a imaju moć. Ovaj slučaj direktno je povezan sa muškarcima na ovim prostorima, koji rođenjem imaju veću moć od žena.

„ Jugo – muškarac se odgaja u grupi, u grupi raste, u grupi živi, u grupi umire. Muška grupa je njegov prirodan okoliš, bez  nje lipše kao riba na suhom. JER MI SMO DEČKI ŠTO PIJEMO STOJEĆKI – glasi refren jedne popularne zagrebačke gradske pjesme. Jugo – muškarac najčešće ostaje adolescentom, čak i kada ima formalna pokrića da se odvojio od grupe i da je odrasla osoba, on ostaje najdublje vezan za svoje dečke. Čini se da jugo – muškarci šeću kroz život držeći jedan drugoga za ruke. „ Dubravka Ugrešić poentira kako jugo – muškarca, tako i ovog iz filma – australijskog. Upravo tako Mjurielin otac drži svoje lažne prijatelje i poslovne partnere, kao paravan za ljubavnicu, i beg od realnosti u kojoj egzistira njegova porodica.

Kao što Telma i Luiz odlaze dobrovoljno u smrt  isto čini i Mjurielina majka, svesna da je njena nemoć prevelika. Međutim, njena ćerka neće to uraditi, boriće se za bolji život.

Odlučivši da se bavim ovom temom u svom završnom radu, shvatila sam da se bavljenjem, čitanjem, ponovnim gledanjem ovih filmova, dolazi do fenomenalnih zaključaka. Kao deo popularne i masovne kulture, film je odličan medij za predstavljanje ženskog prijateljstva. U tom mediju, ova tema je dovoljno neistražena, ali zato daje širok dijapazon pristupa. Promišljajući o tome – i sa teorijskog i sa kreativnog aspekta, shvatila sam da je potrebno pričati, pisati i bavite se ovom temom.  Kada govori o dekonstrukciji mita u književnosti, Ivana Velimirac piše:

„ Dekonstrukcija mita nije jednostavan postupak obrtanja uloga , čak nije ni pokušaj davanja glasa bezglasnom – ona je kopanje iznutra, iznošenje na svetlo skrivenog i povučenog. „ – što se podjedanko može primeniti i na pristup mitovima u filmu. I tako, dekonstruisanjem i konstruisanjem, različitih ženskih prijateljstava na filmu, dolazi se do analize filozofije moći u njemu. Ko je i kako kome pomogao ? Uostalom, ko ne bi jedan takav film hteo da pogleda ? Film o prijateljstvu dve žene u Srbiji danas. Predugo smo bile potcenjivane banalnim ekranizacijama ljubavnih romana i sapunicama.

 

Jelena Paligorić

Rođena 28.avgusta 1987.godine.  Apsolvent Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu, odsek dramaturgija. Objavljivala pesme, priče,kritike, radila kao dramaturg, izvedena joj je drama „ Tri sekunde „ kao i tri radio-drame. Dobitnik druge nagrade  na konkursu “ Magda Simin “ 2011. godine za priču.

 

 

 

LITERATURA :

Horton, Endru. 2004. Likovi osnova scenarija. Beograd : CLIO

Grupa autora. 1994. Svetlo u tami – NOVI HOLIVUD, Beograd : CLIO

Zaharijević Adriana. 2008. Neko je rekao feminizam ?.Beograd : H. Boll Stiftung

Grupa autora. 2005. Suočavanje sa prošlošću – feministički pristup. Beograd : Žene u crnom

Kuk, Dejvid. 2007. Istorija filma II. Beograd : CLIO

Irigaj, Lis( 2012 ). Večna ironija zajednice. U L. Irigaj Speculum drugog : žena

Popivoda, Tijana i Timotijević, Milena ( XXXX ). Pornografija : ponižavanje žena ili vid zabave

Dworkin, Andrea ( 1999 ). Živeti u užasu i mukama : biti zlostavljana žena