Analiza mitskih matrica u filmu „Munje“

Filed under: afirmator,broj-23-februar-2014,društvene nauke |

MUNJEPiše: Aleksandar Stojanović

Uvod

U proleće 2001. godine, gotovo celu Srbiju zahvatila je manija „Munja“. Ova urbana komedija srpske produkcije, u režiji Radivoja Raše Andrića, čija je radnja smeštena u poslednje dane režima Slobodana Miloševića, izazvala je veliko interesovanje od trenutka kada je film prvi put prikazan u domaćim bioskopima. Gomila ljudi hrlila je u bioskope ne bi li videla ovo jednoipočasovno ostvarenje, podstaknuti vrlo uspešnom marketinškom kampanjom, koja se uglavnom odnosila na neke od najpopularnijih replika iz filma, kao i najatraktivnije scene. Mnogi moji drugovi, baš kao i ja, koji sam u tom trenutku bio učenik sedmog razreda, nismo mogli ostati ravnodušni na celokupnu pompu koju je film izazvao. Pamtim da smo za potrebe jedne kulturno-umetničke predstave o starogrčkom matematičaru Arhimedu snimali emisiju, dodajući joj i EPP, koji se sastojao, ni manje ni više, nego od pomenutih replika jednog od glavnih likova u filmu, Gojka Sise: „Najebaćeš, i ti ćeš najebati – najebaćete“. Na stranu potreba da se lascivnom rečenicom razbije monotonija jedne, u svojoj osnovi, školske priredbe, ova i ostale replike iz filma često su se citirale u beogradskoj svakodnevici, postavši na neki način deo folklora, budući da je retko koji razgovor mogao proći bez imitiranja istih, što samo svedoči o velikoj popularnosti filma. I zaista, sudeći po gledanosti, Munje su jedna od najgledanijih komedija u novijoj srpskoj filmskoj produkciji. Zato će cilj ovog rada biti da, analiziranjem samog filma i njegovih karakteristika ukažemo na izvesne mitske matrice na kojima se Munje zasnivaju, čime bi se eventualno mogla objasniti i velika popularnost filma.

Film kao kulturni tekst i metafora ideologije

Baš kao što je napred rečeno, u ovom radu ćemo nastojati da ukažemo na određene mitove koji se nalaze u pozadini filma, polazeći od uverenja da film, baš kao i bilo koji drugi kulturni artefakt, može biti posmatran kao kulturni tekst koji nosi određeno značenje, samim tim i poruku, odražavajaću na taj način vrednosti ideologije, ali i socio-kulturnog sistema u kojem je nastao. U tom cilju, analizu ću zasnovati na konceptima formule teoretičara popularne kulture Džona Kaveltija; najpre ću gledati da odredim sve konvencionalne elemente sadržane u filmu: osnovnu situaciju filma, tipove likova i njihove karakteristike, bazični zaplet, kao i vreme i prostor u kome se osnovna radnja odvija; i to u sve u cilju odgonetanja osnovne poruke koju ovaj film nosi. (Cawelty 2004, 385)

Analiza filma

Radnja ove komedije smeštena je u poslednje dane režima Slobodana Miloševića, što ujedno predstavlja osnovnu situaciju filma. Priča prati dvojicu mladića, najboljih prijatelja u dvadesetim godinama, Popa (Sergej Trifunović) i Mareta (Boris Milivojević), željnih  da uspeju kao dram en bejs muzičari na beogradskoj alternativnoj sceni. Obojica su tipični predstavnici mladih generacija, za koje se može reći da su bile prilično pogođene ekonomskom devastacijom zemlje u vreme Miloševićevih devedestih: bez dugoročnih planova i jasne perspektive kako bi njihova budućnost trebalo da izgleda, oni žive od danas do sutra, u zajednici sa roditeljima, provodeći se noću uz mnoštvo alkohola i lakih droga. Što se njihovih karakternih osobina tiče, Pop je prilično samouveren i na prvi pogled dosta lako i uspešno izlazi na kraj sa svakodnevnim životnim neprilikama, služeći se često šibicarskim trikovima; uspešan je u komunikaciji sa devojkama i teži da ima što veći broj seksualnih partnerki. Međutim, vrlo brzo na videlo izlazi njegova naivnost koja će, kao što ćemo videti, i dovesti do osnovnog zapleta u flimu. S druge strane, Mare je dosta introvertniji lik, možda nešto inteligentniji od Popa, ali sa daleko manje socijalnih veština, naročito kada je u pitanju prilaženje devojkama. Takođe je interesantno primetiti da su oba lika predstavljena u skladu sa opštim načinom na koji se muškarci često prikazuju u domaćoj i svetskoj popularnoj kulturi – kao bića opsednuta seksom, željni da samopotvrde svoj muški identitet velikim brojem seksualnih partnerki, često zbog toga nesposobni da vide stvari dalje od svog nosa. O ovome svedoči nemali broj scena iz filma, kao na primer ona u kojoj se obojica pitaju koliki će broj devojaka imati kada budu postali slavni. Ovakvo stereotipno prikazivanje, kao i sve komične situacije koje mogu proisteći iz postupaka likova koji imaju ovakav pogled na svet, itekako odgovara žanru kao što je komedija. Treći glavni lik ovog filma je ujedno i glavni negativac – Gojko Sisa (Nikola Đuričko). Sisa je Popov i Maretov drug iz detinjstva koji postaje vlasnik noćnog kluba „Dno“. Po svojim osobinama odaje utisak tipičnog beogradskog biznismena-kriminalca, okruženog telohraniteljima: izuzetno je egocentričan i poslednja mora biti njegova, a baš kao i mnogim drugim likovima iz podzemnog miljea, i Gojku novac i stečena moć omogućavaju da se okruži devojkama. I ne samo to: svoj novostečeni položaj u tmurnim vremenima devedesetih koristi ne bi li prikrio kompleks niže vrednosti, za koji su zaslužni upravo Pop i Mare, kinjeći ga u školskim danima. Upravo će Sisina želja za osvetom zbog pretrpljenih poniženja i dovesti do bazičnog zapleta u filmu.

Kao što napred rekosmo, glavni cilj dva junaka, Popa i Mareta, jeste da postanu uspešni muzičari. U te svrhe, oni pripremaju album i skupljaju novac za njegovo izdavanje (najčešče prodajom sopstvenih stvari i onih od najbližih članova porodice) i obraćaju se za pomoć Gojku Sisi, nudeći mu novac  za produkciju albuma. Međutim, ubrzo shvataju  da su prevareni i kreću da povrate svoj novac. Na putu susreću, terminologijom Vladimira Propa rečeno, svoje pomoćnike: Katu (Maja Mandžuka), za koju se ispostavlja da je u vezi sa Gojkom Sisom; zatim tabletomana obučenog u kostim Deda Mraza (Zoran Cvijanović), i policajca potajno naklonjenog opoziciji i jugonostalgičara (Nebojša Glogovac), koji ih najpre iskušava svojim kobajagi hapšenjem, ali kada shvati da može da im veruje, pridružuje im se u naumu da od Sise povrate natrag novac. Tu je i Lola (Milica Vujović), frontmenka sastava Meso i Katina drugarica, od koje naši junaci uspevaju da saznaju za Gojkov podmukli plan. Što se okolnosti tiče, tj. vremena i prostora, celokupna radnja se, nimalo slučajno, odvija noću na beogradskim ulicama, privatnim žurkama i u noćnim klubovima. Ova poslednja stavka je među najvažnijim, kao što ćemo videti u redovima koji slede, u našem pokušaju da razumemo sva moguća mitska značenja upisana u ovaj film.

Glavni mit  koji stoji u osnovi ovog filma nesumnjivo je onaj o  „urbanom“ ili „pravom“ duhu Beograda. Gotovo ceo film zasnovan je na ovoj ideji, počevši od glavnih junaka koji govore nadaleko prepoznatljivim „beogradskim akcentom“, slušaju isključivo alternativnu, dakle urbanu muziku, služeći se isto tako čuvenim beogradskim žargonom i ostalim verbalnim dosetkama kao svojevrsnim govornim kodom koji  je u samoj „prirodi“ stanovnika glavnog grada Srbije. Film je zapravo odraz uverenja velikog broja ljudi, ne samo Beograđana, već i pripadnika takozvane Druge Srbije, da su za sunovrat Beograda u vreme Miloševića dobrim delom odgovorni ljudi iz unutrašnjosti, tzv. „horde sa brda“, koje su, po njihovom verovanju, ne samo  unazadile glavni grad  svojim „ruralnim navikama“, već su ujedno predstavljali i glavno biračko jezgro na kojem se temeljila Miloševićeva nacionalistička politika (Jansen 2005, 110-118). Pritom, kao što smo  već rekli, radnja filma smeštena je na ulice Beograda koje su, zahvaljujući demonstracijama u periodu 1991-2000, postale simbol antinacionalističkog otpora Miloševićevom režimu. Antinacionalistički otpor posebno ilustruje jedan kadar u filmu, u trenutku dok se glavni junaci voze ulicama grada, koji prikazuje kako pripadnici policije tuku člana pokreta „Otpor“ dok pokušava oblepiti ulice plakatima sa prepoznatljivom „Otporovom“ pesnicom. Da je urbanost i „civilizovanost“ nešto čemu valja težiti, svedoči i činjenica da je turbo-folk, kao jedan od glavnih simbola devedesetih, u potpunosti prognan iz filma. Naravno, ovaj mit je glavni, ali svakako nije jedini koji se da primetiti u filmu. Još jedan od mitova jeste onaj o „nebeskoj Srbiji“, tako često prisutan u nacionalističkoj retorici, koji najbolje oslikava scena u kojoj tabletoman Deda, u skladu sa uverenjem velikog broja građana Srbije o zaveri svih mogućih velikih sila sveta protiv Srba, od Turaka, Amerike, pa sve do Vatikana, iznosi uverenje kako američki sateliti snimaju svaki pokret koji se načini u Srbiji. Da bi to i dokazao, on kroz prozor automobila u pokretu pokazuje svoju golu zadnjicu američkom satelitu, uspevši da američkom vojniku koji sve to prati pokvari ručak i navede ga da izgovori sledeće reči, u skladu sa načinom na koji često mislimo da nas drugi opažaju: „Ludi Srbi“.

Naravno, da bismo na adekvatan način interpetirali film, neophodno je osvrnuti se i na sam trenutak u kojem je nastao, čime se eventualno može objasniti i njegova popularnost. Sam film prikazan je šest-sedam meseci po obaranju režima Slobodana Miloševića, kada je usledila velika euforija, budući da su građani bili ubeđeni da će stvari krenuti nabolje. Iako se ova komedija ne bavi direktno kritikom režima i političarima koji su s njim u vezi, stavljajući u središte pažnje mlade i njihove pokušaje eksapizma od realnosti, čitav film jeste metafora antimiloševićevske/antinacionalističke borbe, sa naivnim i pogrešnim uverenjem da će sa odlaskom Miloševića biti pobeđen i nacionalizam u celini. U tom pogledu, Gojko Sisa kao glavni negativac, oličava kako pripadnike kriminalnih struktura, tako i novokomponovane bogataše, koji su sumnjivim delatnostima došli do imetka i pozicija u teškim godinama rata i ekonomskog sunovrata (naravno, Sisa je zamišljen kao naizgled urbani lik, no koji se svojim sumnjivim delatnostima i moći jasno da svrstati na stranu pomenutih struktura, bivajući samim tim suprotstavljen „pravim“ urbanim vrednostima).

Osnovna namera ovde analiziranog filma, naročito ako imamo u vidu okolnosti u kojima je nastao, bila je da veliča pobedu urbanosti i antinacionalizma, odražavajući viziju i stavove tzv. Druge Srbije, o tome u kom pravcu bi srpsko društvo trebalo da se razvija pošto režim bude bio smenjen, predstavljajući ujedno i glavnu poruku. Međutim, svi događaji koji su usledili nedugo pošto je Milošević podneo ostavku, jasno su ukazali na neodrživost ovakvog gledanja na događaje. Ukoliko veći naglasak stavimo na druge mitske matrice koje se mogu interpretirati, „Munje“ kao kulturni tekst možda mogu ponuditi odgovore na pitanje zašto je na delu stalna opstrukcija pokušaja demokratizacije Srbije, trinaest godina posle Petog oktobra.

Spisak korišćene literature:

Cawelti, John. 2004. The Concept of Formula in the Study of Popular Culture. U: Mistery, Violence and Popular Culture, John Cawelti, University of Wisconsin Press, 3-12.

Jansen, Stef. 2005. ANTINACIONALIZAM. Etnografija otpora u Beogradu i Zagrebu. Beograd. Biblioteka XX vek.