Aleksandar Novaković: Domino efekat

Filed under: afirmator,broj 08 - novembar 2012,poezija i proza,proza |

Spremio sam sve. Nisam ja „šabi“. Žang Li je bio svašta u svom životu ali nikad „šabi“. Nikad seronja. Moje utočište liči na moj zatvor. Vazduh je nešto svežiji. Sivo nebo, sivi beton pod mojim nogama, siva je uniforma koju sam nosio. Eto je, pored mojih golih skočanjenih prstiju, uredno složena „na kvadrat“. Skočanjeni. Mislili su da sam glup, da ne znam tu reč. Znam je, a znam i ideogram koji je označava. Niko me to nije pitao. Samouko seosko dete, šraf ove bezimene fabrike. Ja sam jedan od milijardu i desta miliona. I svi smo sestre i braća. Čudna smo porodica, mi Kinezi. Nit brojnijeg nit usamljenijeg naroda. Moj brat Ang je otišao u Kanadu, u Vankuver. Trebao sam i ja. Ali, nešto me kočilo. Inercija, kako kažu Zapadnjaci. Inertia. Zaposlio sam se u fabrici patika. Smene od dvanaest, četrnaest časova. Nekad i šestnaest. Ubacivao sam uloške za stopala po vasceli dan. Besmislena rabota ako mene pitate ali dovoljno da se kako-tako održim u životu i pošaljem koji juan mojoj bolesnoj majci. Sestra bi uskoro trebala da krene u osnovnu školu. I njoj treba novac. Ang ga ponekad pošalje ali i njemu je teško. Rmbači na ribarskom brodiću. Skup je život tamo u Kanadi. A ovde je sve jevtino, jevtinije od patika koje pravimo. Patika koje sam ostavio Čenu, lajavom sapatniku koji dole, u smrdljivom pogonu, šnira pertle. Beskrajne niti koje nikad neće raspetljati. Ljudski znoj, uskisli pirinač, plastika, mašinsko ulje. Eto, već sam deset minuta gore, vetar je trebao da me odavno pročisti. Ali, taj zadah je i dalje u  mojim nozdrvama. Tu je, vreba me dok spavam, kratko i nemirno,pod krhkim staklom sna koje prsne i iseče me pri svakom buđenju.  Ponekad bih sanjao žene. To su bili lepi snovi, u pospanoj dolini mog kraja, pod drvetom divlje jabuke, devojka bi mi prišla, njena koža je bila fini porcelan, njene dojke su se njihale sa svakim pokretom, naprćene, čvrste ali kad god bih pokušao da vrhom usne dodirnem njenu bradavicu, neka prokleta sila bi me probudila. A onda rad, dosadan, zaludan, pod budnim okom podbulog nadzornika. On je pravi „šabi“, ne ja. Bedni trenuci predaha, par na brzinu razmenjenih rečenica, dsve šake pirinča sa smrdljivom ribom ili povrćem punim žižaka a onda nazad na posao. Čen me zasmejavao. Uvek bi ispričao neki novi vic i ja bih počeo da živim. I to je odavno prestalo. Ne smejem se, glumim sreću odavno. Koliko sam ovde? Dve godine? Pet? Prestao sam da brojim. Klate mi se zubi u vilici, koža mi zaudara, mlada i nekad jaka leđa su pogurne. Kašljem i čudan osip mi izbija po celom telu. Peče, svrbi, potmulo žari, zavisi da li je leto, jesen ili zima. Jedno jedino godišnje doba, to je moja godina. Zajednička spavaonica, znojiš se ilismrzavaš, svejedno. Za tebe nema nade. Čitao sam neku knjigu o brodolomniku koji je bacao flaše s porukama u more. Nadao se da će neko naći njegov poziv u pomoć., Tu su ti geografska širina i dužina, dođi i spasi me prijatelju, ko god da si. I tako to, ispisano na pet jezika. Nikad nisam stigao do kraja knjige. Tad sam se setio. Možda me niko neće naći ali neka pročita, nek vidi da se neko daleko od njega pati. Maznuo sam jedan uložak za levo stopalo i, na pauzi, u klozetu, hemijskom olovkom ispisao 失望 na mestu na koje će se, jednog dana, spustiti peta belog deteta, nosatog, pegavog, zlatne kose. Ne znam engleski, francuski, ruski, nisam obrazovan ali, shvatiće oni. To je prava marka ovih patika. “S “Očajem” na stopalima letećete kao plameni zmaj!” Ko će biti to dete? Kakva će mu biti majka? Otac? Možda će biti neko crnče iz sirotinjskog kvarta u američkom industrijskom gradu? Da li će ta stopala narasti i podići ga do visine, do koša NBA lige? Ponovio sam taj postupak još nekoliko puta a onda me je Ni uhvatila u raboti, sasvim slučajno. Lajavica mandžurska, zabunom je ušla u muški klozet.Prepolovili su mi mesečnu platu. I ja sam se prepolovio tokom tog mučnog, posnog meseca. Više ni očaj ni sam mogao da delim s drugima. Sad to nije bitno.Ne mogu mi ništa.Nisam isflekao uniformu, nisam ostavio neraščišćene račune. Znam ja moje poslodavce – ukoliko se uniforma isprlja ili uništi moji će morati da plate račun korporaciji. Bio je jedan moj deda – stric, pričali su mi. Popio je jedno “Valter” pivo više i počeo da melje o tome kako je ovakav život nedostojan življenja.Poslali su ga u zatvor kao političkog, usledili su sud pa streljanje. Njegova žena je dobila račun od dvadeset dolara na ime troškova pogubljenja. Ne, nećete mene prevariti.Na sve sam mislio.I nisam prvi. Petoro je iskoračilo u poslednjih par meseci.I ja ću za njima. Možda ćemo se tamo, ispod mrke kore fabričkog kruga, konačno naspavati.

*

       Sve je bilo spremno. Odlučio sam da se „postavim“ kako valja i prodam. Sloboda govora neće nahraniti mog sina. Demokratija mu neće nazuti nove patike na nežna stopalca. Socijalna pravda neće doći dok budem plaćao studije. A hoće li moj Dušan jednog dana ceniti žrtvu koju sam podneo za njega? Čisto sumnjam. Štaviše, prebacivaće mi. „Prodao si se desničarima! Do juče si mlatarao crvenom zastavom a pogledaj se sad! Podguzna muva!“ I ja ću pokorno klimati glavom jer ću znati da je u pravu. Na kraju krajeva, klimam glavom pola svog života onima koji nisu dostojni ni pertle da mi vežu pa što ne bih njemu? Šta kažu ljudi? Ne bih ja to uradio ali moram zbog dece. Naša deca nisu ljubav i sreća, ona su hodajući alibi, živi štit za naše kompromise i izdaje. Naročito za nas, razvedene. Mali ima pet godina. Nisam stigao da mu promenim jedno brdašce pelena i već sam se razveo. Viđam ga subotom i, čini mi se, iz sedmice u sedmicu, sve je dalji od mene. Pretvara se u neku apstrakciju, neko dete koje, kao u jeftinom SF filmu, predstavlja ljušturu ispod koje se krije vanzemaljac. On ima moje crte, moje pokrete, pravi slične grimase ali nije moj. Zar bi par sati trebalo da to nadoknadi? Kad smo se Lidija i ja rastali, na šta smo mislili? Verovatno ni na šta posebno, samo da jedno drugom što pre vidimo leđa. Bilo je glupo da ostanemo zajedno zbog deteta. To je, slažem se, jedina stvar koja je gora od razvoda. Mržnja, kevtanje iz dana u dan, napadi ludila i frustracija. Nijedno dete ne zaslužuje da živi tako. Ja sam odrastao u tradicionalnoj porodici, podignut u pravoslavnom duhu. Jednom rečju, stiska, represija, lažno bogomoljstvo i dvoje ljudi koje treba proterati na Severni i Južni pol. I ja u sredini. Bacite me u srce Afrike i biću im bliži nego što sam bio u toj porodičnoj kući na ivici palanke. Kao što to obično biva, postoji sila akcije i sila reakcije. Čim sam se dokopao Beograda postao sam sve što oni nisu: intelektualac, levičar, ateista. Večiti asistent, britki kolumnista, građanske inicijative, potpisi, demonstracije, hapšenja, prebijanja, revolucija i onda sve ispočetka. Lidija, naravno, nije moglato da podnese. Suprotnosti se, ma šta govorili, ne privlače. Mogao sam da nađem ženu koja bi delila moje ideje i imala sličan senzibilitet i nešto umetničko u sebi ali ne! Morao sam da se zaljubim u svoju suprotnost. Zašto? Možda mi je bilo muka od sebi sličnih? Ili muka od samog sebe? Ne znam.

     Vreme ideala i zanosa je, u međuvremenu, počelo da se kruni. Treslo mi se tle pod nogama. Novine u kojim sam pisao su zamukle, okrenule se koketiranju s novim režimom. Asistentsko mesto je dovedeno u pitanje. Počeo sam da preturam po oglasima. Čuvar skladišta, konobar, čistač, bilo šta. Ali, čemu to?  Hoće li to pomoći mom detetu? Ja ću imati mirniju savest a Dušan će biti lišen mnogih stvari, kao što sam bio i ja i generacije pre mene. I, šta sam drugo mogao da učinim? Obratiosam se glasnogovorniku desnice na mom fakultetu, prevejanom profi koji je uprkos zakonu i biologiji, odbijao da ode u penziju. Obećao mi je da će se stvari srediti ukoliko, naravno, i ja učinim nešto za njega i donesem mu glavu nevernika i libertinca na srebrnom tanjiru. Moju, naravno. I, šetao sam između rafova, birao patike za Dušana. Pažnju mi je privukao jednostavan par belih tihotapkica, prošaran plavim linijama koje su imitirale talase. Kupio sam ih hitro, kako to muškarci rade, bez mnogo zagledanja i cendranja.

Otvorio sam flašu crnog vina čim sam se dovukao do mog podstanarskog  sobičurka. Bila je jesen, topla, omamljujuća, kao proleće. Osetio sam blagu glavobolju i otvorio prozor. Zadah zaprške. Nisam pobegao od njega ni ovde, u Beogradu. Moji zemljaci moraju da naprave zapršku barem jednom dnevno. I taj crni luk! Potegao sam još jednu čašu i, krajnje predvidljivo, potonuo u samosažaljenje. Prodaću se sutra, a za šta? Za ove patike! Hajde, još jednom, da pogledam tu stvar za koju se kurvam. Kutija od recikliranog kartona i dva smrduckava parčeta loše plastike u njoj. Težak rad i propadljiva materija. U kartonu je počivala istorija surovog kapitalizma. Uzeo sam patiku, levu mislim, i počeo da analiziram njen aerodinamički oblik, glupe lampice koje bi zafercerale zelenim svetlima svaki put kad bih pritisnuo providni đon. A onda mi je nešto privuklo pažnju. Tamo, gde je trebala da legne peta mog Dukija, pisalo je 失望. Izguglovao sam da je to “očaj” na kineskom. I, šta s tim? Recimo da sam u tom trenutku shvatio da su sve moje muke i strahovi ništavni u odnosu na neku nesrećnicu/nesrećnika iz bezimene kineske fabrike. Odlučio sam još nešto – izvukao sam uložak iz patike i spustio ga u ladicu mog pisaćeg stola. Da me podseti ko sam, gde sam i šta mi valja činiti.

 *

Spremio sam sve.Izveštaj je skockan i čeka šefa da ga overi i preda nadležnima. Mislim da je sve trebalo da se sredi mnogo drugačije ali, batice, ko mene pita. Znaš, profa je sam to tražio. Ja sam preturao po njegovom mejlu par minuta nakon što je poslao svoj popaljivi proglas. Šibnuo ga je nekim sumnjivim blogovima, fanzinima, anarhističkim sajtovima, Anonimusima, nema gde to nije stiglo. Da se šef složio sa mnom mi bi malo, na finjaka, pritisnuli te ljude i profa bi ostao usamljen.Niko ne bi želeo da čuje šta misli. Shvatio bi da se lajanje ne isplati, učlanio u stranku, sačuvao mesto na faksu i, ko zna, možda bi jednog dana postao dekan. Pod uslovom da se lepo postavi i pametno odigra. Ali, ne! On je hteo da poziva ljude na revoluciju, na pobunu. Pazi samo ovo:

“ Šta čovek mora da uradi kad ga neko natera da skače s krova fabrike? Kad ga natera da sam seče prste i jede ih? Da li mislite da je pravo rešenje neka miroljubiva peticija, zaludni štrajk glađu ili nešto treće? Da, znate na šta mislim. Zakoni ove zemlje su napisani tako da služe bogatima a ne narodu.Na legalizovani teror se može odgovoriti na samo jedan način – oružanom revolucijom!”

To su opasne stvari.Dobro, nije on nešto moćan. Bio je pre u politici ali se odrekao i tih građanskih stranaka u kojima je statirao u kukuruzu. Znaš šta je zaista smešno, Igore, drukaro najgora? Smešno je što on nije bitan ali ga je Služba zadržala u svojoj datoteci i stavila na spisak ljudi koje treba prisluškivati i, povremeno, pratiti. Pratio sam ga bezveze, prijavio bezveze i najebaće potpuno bezveze. I, zašto se ja sad nerviram? Život je ionako banalan a mi mu nekim svojim sitnim šemicama dajemo smisao.

     A ponekad, dok ovako sedim i preturam po tuđim životima, zapitam se: koji sam krasni ja, Igor,  ovde? Ovde,ja? Šta ja ovde radim? Tako nekako, nisam najveštiji sa rečima. Ali, da ti kažem, ja Igor Drot i ja Igor Obični  smo u sukobu. To ti kažem ja, Igor Obični. Dok sam ja Igor Drot sve je u redu, na svom mestu. Radim, pratim, primam lovu, pijem kafu, jedem treš hranu, kenjam i tako u krug.Kad dođem gajbi i upalim teve, tad nastaje problem. Ne mogu da gledam , da pratim radnju “Prijatelja”. Ej, ne mogu ni to.O čitanju i ne razmišljam. Samo mi se vraća jedno te isto: ” Ko sam ja? Zašto sam ja ja?” A nisam filozof, samo dobar mali haker sa viškom klikera i kilograma.  Kad sam napunio osamnaest pravio sam sranja neviđena –upadao na sajtove partija, crtao kite na facama lidera. Onako, bez ubeđenja. A onda su me provalili i napravili pogodbu – dečko, radices to isto ali za nas. Kad i kako treba.Kako da odbijem?Mogli su da me tri godine trte u Zabeli zbog sranja koja sam napravio.

     I, ko sam ja? To pod jedan. Pod dva: Šta sam ja trebao mojim roditeljima? Gledao sam njihove slike.Keva je bila lepa, nasmejana.Pre nego što je rodila mene.Studirala je književnost, pisala je pesme.Imala je umetničku žicu. Učila je francuski na Kolarcu. Možda je, da je bila pametna i nije izabrala ćaleta, mogla da ima bilo kog frajera. Sasvim sigurno nekog višeg, sa pravom kičmom i finim zubima. Udala se sa devetnaest. Mogla je da luduje, da vidi sveta. Ovako nije makla dalje od Budimpešte. Poslednju pesmu je napisala negde kad sam se ja rodio. Pisala je nešto o mojim nogicama koje će uskoro ući u papučice, pa u patičice, pa u cipele, pa u vojničke cokule, pa će moje noge plesati na žurci, pa na svadbi, pa na svadbi moje ćerke. A sve nešto o patikama i nogama, kako se menjaju.Lepa pesma.Kapiram da je mogla da živi onako slobodno i otkačeno kako žive umetnici. Ovako, stalno džandrljiva i neispavana, zaboravlja da farba kosu, gleda matorog kao da joj je krvni neprijatelj. Znaš kako kažu – DECA SVE MENJAJU! Ne bih bio tu da je budim kad poželi da se zbliži s ćaletom, da je smaram prolivima, temperaturama, da joj izvlačim kintu i iskukavam slatkiše.

A i ćale. Bio je zgodan pre nego što sam se ja rodio. Okej, bio je malo povijen i kosa mu je bila slaba ali, imao je facu, pogled. Personaliti. Znaš, nije bio razbacan ali je znao da pokupi ribu. Ne bi omatorio pre vremena.Opuštao bi se uz žene a ne uz pivo.Ne bi svaku boru i svaki zalizak i svaku sedu zvao Igor.Završio bi faks, pa još jedan onako, iz zezanja.Putovao bi po svetu.Imao bi po jednu švalerku u svakom velikom gradu. Možda bi ispravio kičmu, malo verovao u sebe, sredio zube, implantirao kosu gde treba. Ne, bajo, ja sam parazit. Ne pričaj mi ništa.Znam šta govorim.Sjebao sam sve snove i planove svojih matoraca. Iscedio sam ih ko limun. Imaju te velike, luzerske oči. I sad, kao, ja treba jednog dana da napravim potomstvo i ovako sjeban sjebem svoju decu još više nego što su me moji sjebali. Još više nego što sam ja sjebao njih. Da mi deca govore: “Znamo ćale šta si radio! Drukara si najgora! Pičko!” Neka hvala. Dovoljno je što ja to kažem sam sebi.

*

Sve je hunky dory, dragi moj Jonathane. Samo klimaj glavom tom masnjikavom imitatoru pokojnog tiranina.Poneki holivudski smešak, čisto da deluje kao da ga pažljivo slušaš. Izgubio sam ga negde pre pet minuta kad je počeo da se hvali uspesima njegove bantustanske specijalne službe. Uhvatio je ne znam ni sam koliko narko-dilera, zaplenio kilograme heroina, čak je i teroriste skembao. Spomenuo mi je neku blesavu priču o nekom profesoru, političaru, novinaru šta li, koji je pozivao na revoluciju i kako su neki klinci posle, inspirisani njegovim rečima, spalili službena kola ministra zdravlja.Da, onog koji je dilovao lekove kojima je istekao rok trajanja.Klinci i profa su utamničeni. Oni su samo deo neke velike mreže koja želi da uništi kapitalizam kako kod njih tako i kod nas. O, jebem te u glavu, prestani, jebeno prestani!Zabole nas za levičare i anarhiste i zelene i male zelene. Jesi li stao na put vehabijama ili Al Kaidi? Nisi? Shut the fuck up!

Ali ne, on ne prestaje. Barem da može da o’ladi na trenutak, da malo spusti taj nabusiti, krkljavi glas starog alkosa. Dozvolio bi mi da razmišljam o korisnim stvarima kao što su partija golfa kod britanskog ambasadora, koktelu kod naših italijanskih prijatelja, stanovitoj  Nini, plahovitom čeljadetu od dvadeset leta nastanjenom u tajnom stanu u centru grada. Ne zanima me da li radi za Službu ili ne.  Iz mene ništa osim telesnih sokova neće izvući. Visoke žene su obično nezgrapne, pomalo konjaste ali ona ne. Prava Gracija poniklana bunjištu. Slatka balkanska misterija. Evolucijska, civilizacijska. Ne dodiruj me, čoveče, jebeno me ne dodiruj! Ćuška me k’o da smo pajtosi iz komšiluka.Zašto ovo sranje zovu službeni ručak kad je u pitanju neformalna terevenka? Da,da, da, daćemo vam pomoć, kako da ne!

Bože, šta sam ti zgrešio da završim ovde? Menjao sam brzine celog svog života i dokle sam stigao? Bio sam sve, apsolutno sve: episkopalac, jock, hippy, crveni radikal, demokrata, republikanac, ponovo demokrata, ovaj put levo krilo, punokrvni liberal. Šta ću sledeće postati? Zemlja se menjala i ja sa njom. Trudio sam se da pratim korak, da postanem deo promene, da u celom tom procesu lagodno živim.I svaki put bih malkice okasnio. Postmoderno doba.Uveksam živeo preko svojih mogućnosti.I ne znam kako, stvarno.Iz imućne sam kuće, moji preci su osnovali Novu Englesku, bio sam senator, kongresmen, kako sam dođavola završio za masnim balkanskim stolom? Pa, ja sam poštovao sva pravila igre – kokusi, lobiji, electroneering, gerimanderizacija, klevete, laži i podrška od strane rok zvezda. O, Bože, ne mogu da premašim tih pet miliona na računu. Ma šta da uradim to je samo pet jebanih miliona. Više vrede zlatne klozetske šolje Mela Gibsona! Za taj šesti milion trampio bih moju Merion i našu decu, Judda i Lenor. Lenor, Lenor, never more! Jonathane, nedelja je a ti trpiš ovog bizgova.Pravac kući i sredi svoje račune.Reci mu bilo šta, recim oda si pokvario želudac i da je ovo diplomatski incident.Nek’ se malo preznoji.K’o da se ne znoji i bez tebe. Pogledaj ga samo! I, čim se udaljiš, Jonathane, prodaj svoje akcije u onoj kineskoj fabrici patika. Pod jedan, primaćićeš se svom šestom milionu a pod dva – nije dobro za tvoju političku karijeru. Tamo se ljudi prečesto samoubijaju.