Aleksandar Čotrić: PISAO JE KAO ŠTO NIJE ĆUTAO

Filed under: 2014,afirmator,broj-24-mart-2014,satira |

986121_brana crncevic 09Brana Crnčević (1933, Kovačica – 2011, Beograd) je jedan od naših najboljih aforističara, iako se manje od decenije i po bavio ovom književnom formom. Aforizme je počeo da publikuje u Ježu 1958. godine, a prestao je da ih piše 1972, jer je tvrdio da više „nije imao gde da ih objavljuje“.

To je šteta za Branu, srpsku aforistiku i satiru. Da je nastavio da beleži monumentalne minijature i u narednim decenijama, sigurno bi nam podario još mnogo originalnih misli.

Branin aforističarski prvenac pojavio se 1966. godine u izdanju beogradske Prosvete, a knjiga mu je štampana iste godine i na nemačkom jeziku u Frankfurtu, pod naslovom Državni ispit (Staatsexamen).

Crnčević je objavio samo ovu knjigu sa oko 250 aforizama koja je u Srbiji imala dva naslova i više izmenjenih i dopunjenih izdanja. Zbirka se najpre zvala Govori kao što ćutiš, a sedam godina kasnije štampana je pod naslovom Piši kao što ćutiš. Od tog nevelikog broja aforizama Aleksandar Baljak je za svoju Antologiju srpskog satiričnog aforizma Istorija afokalipse, objavljenu 1987. godine, izabrao čak 52 aforizma, odnosno, svaki peti.

Crnčević je jedini s ovih prostora u Nemačkoj uvršten u Antologiju Aforizmi svetske književnosti (Aphorismen der Weltliteratur), koja je objavljena 1999. godine. U izboru Fridmana Spikera (Friedmann Spicker), naš aforističar nalazi se uz Frensisa Bekona, Fransoa Larošfukoa, Bleza Paskala, Fridriha Ničea, Oskara Vajlda, Franca Kafku, Elijasa Kanetija i druge velikane svetske književnosti.

Brana i Lec

Kod Crnčevića nema prelaska kvantiteta u kvalitet, jer je pisao malo, ali kvalitetno. Ovo nas uverava da nije imao kritički odnos samo prema „najboljem od svih sistema“, već i prema sopstvenom aforističarskom stvaralaštvu.

Iste godine kada je Brana objavio svoju prvu zbirku aforizama, prvi put je na našem jeziku objavljena knjiga poljskog aforističara Stanislava Ježija Leca (Stanislaw Jerzy Lec) – Neočešljane misli (Mysli nieuczesane), u izdanju kruševačke Bagdale. Inače, maja te 1966. Lec je umro u Varšavi u 57. godini života i nije dočekao srpsko izdanje svoga dela.

Zanimljivo je uporediti njihove znamenite knjige koje su bitno uticale na srpski, poljski i svetski aforizam. Lec je tokom svoje književne karijere, pre svega, bio pesnik, a aforizme je pisao samo deset poslednjih godina. Lec je posedovao širinu pogleda, veliku erudiciju, znanje nekoliko jezika, upućenost u mitove i religije, verziranost u pozorišnu umetnost. Baštinio je bogato jevrejsko kulturno nasleđe, austro-ugarski barokni stil i slovensku setnu vrcavost duha. Njegov humor je skeptičan, defanzivan, podseća na odbranu od nedaća koje su pratile njega lično, narod i državu kojoj je pripadao. Lec je pisao klasične aforizme i definicije pojmova, odnosno moralističko-filozofske sentence, poput:

„Đavo je u paklu pozitivna ličnost.“

Brana je u odnosu na Poljaka načinio korak dalje. Ne može se reći da je nastavljač Leca, jer je doneo nešto novo, drugačije, neobičnije, što je predstavljalo prekretnicu u aforizmu. Branine aforizme odlikuju specifični srpski duh, ekonomisanje rečima, otkačenost, šarmantnost, potpuna nepredvidivost, iskošenost, oštrina, raspevanost, vesela nota, agresivnost prema predmetu satire, ofanzivnost, borbenost i optimizam. Brana je u kratkoj humorističkoj formi izazivao i rigidne komunističke vlasti i svoju sudbinu.

Aktuelnost i angažovanost

Crnčevićevi aforizmi su i šezdeset godina od nastanka sveži i aktuelni. Gotovo da danas nema angažovanijeg satiričara i oštrijeg kritičara od Brane. Nijedan aforizam ovog autora nije pregazilo vreme, nijedan nije deplasiran, nije nerazumljiv, nije neprevodiv. Brana je pisao kao što nije ćutao. On je govorio i pisao kao što misli. A mislio je tako, kao da ne misli na sebe, zbog čega kritikovan s najviših mesta, a  dopadao je i zatvora.

Brana je pružio i jednu od najboljih definicija najkraće književne vrste, napisavši da je „aforizam bastard rođen u vezi politike i umetnosti“. On je izvanredno definisao i odnos vlasti i satire:

„Smeh umire od tirana, a tirani od smeha.“

Kada je to bilo opasno, dirao je u kult ličnosti Velikog Vođe:

„Kult ličnosti je polovina kulta dvoličnosti“,

„Telo svakog tiranina potopljeno u narod, istiskuje onoliko naroda koliko je tiranin težak.“

„Pametan vođa uvek oprašta narodu sve svoje greške.“

Ismejavao je i samoupravni socijalistički sistem, proglašen od jugoslovenskih vlasti za vrhunac demokratije i brige o narodu:

„Primećeno je da najviše lažu oni koji najbolje znaju istinu.“

„Doktore, da li sam zdrav? Ja jedini ne sanjam bolji život.“

„Zašto Luj Četrnaesti nije pravio više nameštaja u svom stilu, kad ga marksisti toliko traže?“

Za Branu nije bilo nedodirljivo ni proklamovano bratstvo i jedinstvo, koje je trebalo „čuvati kao zenicu oka svoga“:

„Mi čuvamo bratstvo i jedinstvo, čak i od svoje braće.“

Posebno privlačna tema bila mu je tvrdnja komunista da istorija počinje od njih:

„Pre rata moja tata je bio truo i star. Sada je moj tata mlad i zdrav.“

„Pre rata nismo imali ništa, a onda su došli Nemci i uništili su sve.“

„Naši preci živeli su veoma bedno, a prema najnovijim podacima neki uopšte nisu ni živeli.“

Za aforizme kažu da su poslovice intelektualaca, a Brana je svoje aforizme gradio na narodnim poslovicama:

„Dobar i lud su braća. Pametan nikome nije potreban.“

„Konj je čoveku najbolji drug. Nije lepo što drug jaše druga.“

Neki njegovi aforizmi i sami nalikuju narodnim poslovicama, ili izrekama:

„Veterinar sam četrdeset godina, a još nisam video ovakvu stoku.“

„Kako da ne budem srećan? Gde god da pogledam sve moj do mojega.“

Srpstvo, Srbija, Srbin za Crnčevića nikada nisu bile tabu teme, o čemu svedoče aforizmi:

„Teško je biti Srbin, ali kasno.“

„Svi smo mi deca dezertera iz 1389. godine.“

Crnčević se nije libio da se poigrava rečima i na temu srpsko-srpskih podela:

„Sposoban čovek ide u četnike, a vraća se iz partizana.“

„Proverite svoj patriotizam. Da li vam je brat od strica bio u četnicima od ujaka?“ brana-crncevic_pisi-kao-sto-cutis

Pedantan i sitematičan

Iako je bio boem, sklon usmenosti, a talenat i vreme je nemilice trošio i na stvari izvan književnosti, Brana je bio vrlo pedantan, sistematičan, što se vidi iz činjenice da je u odnosu na prvo izdanje svoje knjige aforizama izostavio manje uspele, one nedovoljno dobre je popravio, a znao je da prepozna najbolje i da im nađe mesto i u budućim izdanjima. Kako je Brana radio na svojim rečenicama, pokazuje evolucija iz drugog izdanja njegove zbirke:

„Ko zna u čijem mraku živim? Da sam slep živeo bih makar u svome mraku.“

Pisac je kasnije uvideo da će inverzija doneti veći obrt, pa menja redosled reči:

„Da sam slep živeo bih u svom mraku. Ovako, ko zna u čijem mraku živim.“

Evo, još nekoliko primera:

U prvom izdanju aforizam glasi:

„Kako da verujemo čoveku kad pretke drži u kavezu?“

To je dobar, uspeo aforizam, ali Brana oseća da može da mu dometne još nešto potpuno neočekivano, nešto metaforičnije:

„Kako da verujemo čoveku kad pretke drži u kavezu, a potomke u neizvesnosti?“

Evo još jednog primera za Branine kasnije intervencije, koje aforizam čini književnijim, umetničkijim:

„Ljudi su prvo bili braća, posle su postali jednaki; ko zna šta će jednoga dana biti sa ljudima?!“ (Prva verzija)

„Ljudi su prvo bili braća, kasnije su postali jednaki… Slutim da jednoga dana čovek čoveku neće biti ništa.“ (Druga verzija).

Mihiz o Brani

Borislav Mihajlović Mihiz, nesumnjivo jedan od najvećih autoriteta naše književne kritike zabeležio je 1985. godine, u pogovoru Crnčevićeve knjige Snovi bez tumačenja:

„Brana Crnčević je jedan od četiri krupna satiričara druge polovine našeg dvadesetog veka. Sa Dušanom Radovićem, Matijom Bećkovićem i Vladom Bulatovićem Vibom spaja ga ista moderna beogradska škola duha, oslobođene smelosti, vidovitosti, krilate rečenice koja pamti i koja se pamti, elegantnih i savršenih poenti, umeća da se od teksta sačini anegdota, a ne od anegdote tekst, igrarija reči kao oružje pojmova na turniru duha, čist i besprekoran patriotizam i moralna samostalnost stavova. U ovaj kvartet najduhovitijih Srba naše epohe Brana Crnčević unosi najviše čistog humora, bonomije, lakoće, vedrine, raspričanosti, pa i površnog zveketa vica i pošalice, sve elemente koji obično blaže britkost i tupe oštrinu, ali je to sve kod njega samo suptilna ornamentika, šarena varalica da lovina što dublje proguta krupnu udicu svoje obrečene satirične ulovljenosti“.

A šta bi nam Brana poručio danas:

„Čuo sam da će sutra biti bolje, a ja baš sutra neću biti ovde.“

„Da mi je sredina bila bolja, bio bi mi bolji i kraj.“