Agnješka Ž. Arendt: Neizlečivi zanos srpskom književnošću

Filed under: 2014,afirmator,broj-24-mart-2014,intervju |

okladka-600Stranac, a borac za našu kulturu, Poljakinja, prevodilac, Agnješka Ž. Arendt u intervjuu za Književnost.org između ostalog ističe: „Podrška srpskog ministarstva nama puno znači i velika nam je pomoć, iako, nažalost, ne mogu da kažem da je svaki izdavač toga svestan i da zna dobro i u pravo vreme da iskoristi sredstva koja mu pruža Srpsko ministarstvo. No tu nažalost ništa više ne mogu, osim da kažem da mi je žao što sam im predala svoj rad bez ikakve garancije.“

Kako ste se odlučili da studirate srpski jezik i književnost? Možete li nam opisati i dočarati, kako su izgledale Vaše studije, koliko je srpski jezik prisutan na poljskim univerzitetima, a koliko na Jagjelonskom univerzitetu u Krakovu?

U Krakovu na Jagjelonskom univerzitetu postoji Institut za južnoslovensku filologiju, još do devedesetih godina tu se izučavaju zajedno srpski i hrvatski jezik (u sklopu srpsko-hrvatske filologije). Kad sam se upisivala na fakultet (2002) srpska i hrvatska filologija su već odavno bile odvojene, no ipak većinu vežbi i predavanja imali smo zajedno, srbisti i kroatisti. Koliko znam, slično je u Varšavi, Lođi, Poznanju, Torunju i Bjelsko-Bjaloj. Na Univerzitetu u Vroclavu postoji poseban Institut za srpsku filologiju. Dosta je zanimljiva i slavistika na Šleskom univerzitetu u Katovicama i Sosnovjecu, gde se studenti upisuju odmah na dva jezika pa studiraju npr. srpski i slovenački, i na kraju savladaju podjednako dobro oba jezika. U Krakovu studenti slavistike tek na četvrtoj godini biraju drugi slovenski jezik, a to je za srbiste slovenački ili makedonski, pa oni koji se odluče za nauku o jeziku treba da biraju još jedan, npr. donjolužičkosrpski ili starogrčki.

Do sada ste prevodili brojne autorke i autore sa srpskog govornog područja. Šta Vam se dopada u savremenoj srpskoj književnosti?

Pošto sam pre svega samostalna i nezavisna osoba, ono što prevodim je moj subjektivni izbor, ono što mene lično, posebno privlači. A zanima me samo ono što je posebno, kao što bi rekli drevni Rimljani „Carum est quod rarum est.“ Od prvog susreta sa njom, srpska književnost me je oduševila posebnom lakoćom u izražavanju i građenju posebne atmosfere. Sve vrste deformacija stvarnosti deluju unutar te književnosti toliko prirodno kao da je reč o nečemu sasvim svakodnevnom. Nema izrazite crte koja razgraničava stvarno od oniričkog ili suludog, nema više ništa sigurno. Osim toga, neki formalni prkos, nešto što bih možda nazvala antiromantizmom. Ta se osobina naravno realizuje različito kod pojedinih autora (nije sveobuhvatna) no čini mi se da je dosta univerzalna za autore sa tog područja i to ne samo u književnosti poslednjih dvadesetak godina, nego i ranije.

Sledeće pitanje jeste uopšteno, ali sam uveren da može da bude i zanimljivo: Koje su teme/koji motivi/problemi dominantni u poljskoj savremenoj književnosti? Da li ste možda primetili, postoje li tragovi rata, emigracije i ekonomskog siromaštva u književnosti?

Ja gledam drugače na književnost. Naime, nisu mi toliko bitni motivi, teme, problemi – to su samo alati da se pokaže pravi književni genije. Teme i motivi su prolazna stvar, bitniji za novinare i sociologe. Pravi pisac može na pet strana da opisuje kako šušti majčina spavaćica, dok se ona penje stepenicama da probudi sina, a da pritom čitaocu to neće biti ni na momenat dosadno.

Tragovi rata, holokausta su u poljskoj književnosti dosta iscrpljeni, dosta je prošlo od Drugog svetskog rata, a nije bilo drugih ozbiljnih konflikata na našem području. Postoji nekoliko istorijskih knjiga, koje su pisali bivši komunistički političari ili istoričari, to su bestseleri, no nije to književnost.

Ono šta je kod nas dosta novo, nekih desetak godina unazad, je struja LGB u književnosti. Nije ni to nešto dominantno, postoji samo nekoliko autora koji to pišu, no ipak vredi primetiti da nešto takvo, postoji, a pre samo desetak-petnaestak godina nije postojalo. Isto kao i „žanrovski šovinizam“, kako neki zovu književne probe radikalnih feministkinja. No to naravno shvatam kao prolazne fenomene, ništa što bi se moglo smatrati pravom književnošću koja spasava i opstaje.

Od onoga šta se danas masovno čita i prodaje mislim da samo fantastika ima šansu da opstane za sto, dvesto godina. Ni tu naravno ne baš sve.

Ponekad se desi neki odjek rata u Iraku ili Afganistanu, u kojima su učestvovali i poljski vojnici, no ne bih to smatrala dominantnim. Za teme krize ili emigracije, ako se i pojavljuju, ne bih rekla da imaju ikakve veze sa istinom. Autori (a pre svega autorke) su svesni da ako žele da objave i prodaju svoje knjige umesto sirove stvarnosti treba da naprave kvazi-holivudsku bajku koja nema trun istine. Sociolozi i književni kritičari su složni da smo, kao mlada demokratija, dosta mirno društvo. Nemamo pravih problema ili sukoba koji bi uzrokovali dominantne teme ili književne struje. Mladi ljudi su više obuzeti zarađivanjem novca nego kulturnim razvojem. Međutim, za vreme komunizma za jedan primerak nekog dobrog romana (pretežno ovih objavljivanih nezvanično, ilegalno, u takozvanom drugom krugu, npr. Valdemara Lisjaka ili Česlava Miloša), ljudi su bili spremni da daju dve ili tri plate, pa čak i kola. A treba da znamo da je kupiti kola u Poljskoj za vreme komunizma bilo čudo. Jedino mi je žao mladih ljudi danas, koji gaje iluziju o raskošnom životu, što su toliko zaslepljeni da ne vide razlike između uslova za rad i života kod nas i npr. u SAD-u ili u Engleskoj, gde se za rad na sudoperi plaća 20, budući da je kod nas za isti takav posao iznos nešto iznad 1 evra. I niko ne protestvuje, kao što se dešavalo za vreme komunizma. Izgleda da danas ljudi veruju da smo slobodni.

A  moj  pogled na savremenu književnost je još specifičniji, jer se družim sa mnogim mladim poljskim piscima i pesnicima, pa vidim ne samo rezultate (eventuelno objavljene knjige), nego i kako sve to nastaje, autori prvo čitaju odlomke na književnim tribinama, kojih je u Krakovu dosta, a tek onda nude knjige izdavačima, koji naravno nisu zainteresovani, jer ne objavljuju književnost, nego književnu produkciju. Ili su samo štampari koji uzimaju novac od autora da im štampaju knjige bez ikakve cenzure ili uređivanja. ISBN kod nas može da dobije svako, čak i fizičko lice.

Kao stručnjak za srpski jezik, da li ste zadovoljni svojim mestom u poljskom društvu? Da li je poštovanje koje Vi uživate povezano sa poštovanjem koje uživa Srbija danas? Agnješka

Moj problem je to što osim pisanja i prevođenja ništa drugo ne znam da radim. Dobro, možda bih mogla još nešto da naučim, ali nisam u stanju da funkcionišem radeći ono šta ne volim, da živim u sukobu sa samom sobom. A od ovoga što radim teško je opstati. Da bih nekako preživela, pišem romane po narudžbini za jednog poljskog izdavača, no o tome ne bih htela previše da pričam, jer je to komercialno i toliko nekvalitetno da se ispod toga ni ne potpisujem sopstvenim prezimenom. Sramota je, jer treba da pišem po uputstvima, programski nekvalitetno i bezvredno. Prava književnost se kod nas nažalost ne prodaje, nego prosto senzacionistički kič poput ovoga što pišem. Zvanično sam slobodnjak, a praktično, lice bez stalnog zaposljenja, bez zdravstvenog osiguranja, ili prava na penziju, tako da me nijedna institucija ne posmatra ozbiljno.

Da mogu pošteno da živim isključivo od prevođenja, ostvario bi se moj životni san, no nažalost, za sada je to još daleko.

Svaka prevedena knjiga je „moje dete“, velika briga od početka do kraja. Kad nađem zanimljivu knjigu prvo se javljam autoru, tražim zainteresovanog izdavača i nudeći knjigu objašnjavam odmah kako da apliciramo za zahtev za finansijsku podršku. Ako je izdavač za to, onda korak po korak krenemo sa zahtevima i pošto dobijemo podršku, tek onda možemo da počnemo sa pravim radom na knjizi u smislu uređivanja i lekture. U slučaju kada dotacije nema (nažalost se to dešava sve češće), nema mogućnosti za objavljivanje knjige i treba smisliti nešto drugo ili čekati i probati sreću drugi put.

Često čujem da bi bilo puno bolje za mene da se bavim nečem drugim, barem prevođenjem sa nekog drugog jezika poput engleskog ili francuskog. Tehnički ne bi bilo teško, jer sam na maturi polagala engleski i francuski na naprednom nivou, učila sam malo i ruski, ali moj neracionalni zanos srpskom književnošću deluje mi neizlečivo. Nadam se samo da ću uspevati i dalje da radim ono šta volim. Sve je teže, jer sve više vremena i snage mi oduzima zarađivanje za goli život.

Možete li nam izdvojiti neke od bitnijih projekata koje ste radili u oblasti prevodilaštva? Kako izgleda vaša saradnja sa izdavačima?

Već prvi poduhvat je bilo nešto veličanstveno, a to je antologija mlađe srpske poezije u izboru sjajne Biserke Rajčić. Antologija „Wojna i mp3“ (Rat i mp3) objavljena je u Krakovu 2007. godine. Malo kasnije, 2011. u saradnji sa krakovskom izdavačkom kućom „Maximum“ objavila sam devet naslova u sklopu „Balkanske književne serije“. Osim mladih pisaca i pesnika tamo sam objavila i opširniji izbor poezije Vujice Rešina Tućića „Struganje mašte“. Iste sam godine objavila još četiri naslova kod varšavskog izdavača „AdPublik“ koji je usmeren pre svega na LGBT književnosti. Oba je projekta finansirala Evropska unija. Naravno i podrška srpskog ministarstva nama puno znači i velika nam je pomoć, iako, nažalost, ne mogu da kažem da je svaki izdavač toga svestan i da zna dobro i u pravo vreme da iskoristi sredstva koja mu pruža Srpsko ministarstvo. No tu nažalost ništa više ne mogu, osim da kažem da mi je žao što sam im predala svoj rad bez ikakve garancije.

Moje prve knjige je sufinansiralo srpsko ministarstvo i to je bio uslov za objavljivanje. Dosada nisam našla nijednog izdavača gotovog da investira sredstva u štampanje prevoda srpskih autora. No ja ne odustajem lako, fioke su mi pune prevoda, a stalno smišljam mogućnosti da ponešto objavim ili ponudim izdavačima. To uglavnom traje dugo. Kad nisam imala drugih mogućnosti, 2009. godine objavila sam dve zbirke priča (Ivan Potić „Još jednom o nevidljivom“ i Dejan Vukićević „Aleja bizarnih kipova“) u elektronskom obliku, kao elektronsku knjigu, kod izdavača „e-bookowo“ sa Sosnovjeca. Nedavno sam počela saradnju sa dve krakovske izdavačke kuće: „Nokturn“ i „Poniekąd Wydawnictwo”. Obe su kuće osnovali mladi ljubitelji prave književnosti, pa se nadam da ih neće obeshrabriti ta užasna i beznadežna situacija, nadam se da će se možda u međuvremenu nešto promeniti, jer je još dosta zanimljivih projekata preda mnom.

Postoje li fondovi koji podržavaju Vaš rad? Kako finansirate sve to, da li Vam Srbija pomaže, tako da i Vi možete da pomognete širenju srpske kulture i misli u Evropi?

Kao što sam rekla, jedne sam godine dva puta dobila podršku Evropske unije, pa sam u sklopu dva projekta objavila 13 knjiga. Osim toga ponekad konkurišemo kod Srpskog ministarstva kulture, no tu su svote znatno skromnije, a i nesigurne. Izdavači se kod nas retko odlučuju da objave knjige bez finansijske podrške, bez dotacije. Mada, izdavačima je ipak lakše, oni uvek mogu da smanje troškove objavljujući elektronske knjige. Prevodilac je uvek negde iza, jer prevod treba da je dobar, zahteva posebne uslove za rad, zahteva vreme i mir. Retki su danas toga svesni, jer je priroda književnog prevodioca baš takva da daje prednost prevedenom delu, a sam da se postavi negde iza, u pozadinu. Možda sam i sama do izvesne mere kriva za to što danas nije moguće da se živi od književnog prevođenja…

Jedno šaljivo pitanje: šta Vam se dopada, a šta biste promenili u „mentalitetu“ svog naroda. I isto pitanje i za Srbe i Srbiju.

Mentalitet Srba i Poljaka je veoma sličan, mislim da me je baš to pre mnogo godina toliko oduševilo i privuklo srpskoj kulturi. Mentalitet Srba je samo kondenzovani mentalitet Poljaka. Isto smo tvrdoglavi, kontradiktorni, hrabri i borbeni, no često preuveličavamo svoje poduhvate. Dovoljno je da pomenem da postoji mnoštvo viceva o nacijama gde su Srbi tvrdoglavi i kontradiktorni, a koje Poljaci takodje pričaju sami o sebi. Zato mi verovatno nije problem da razumem Srbe, pošto nema jezičke prepreke, mentalitet nije problem. Šta bih promenila?

Smatram da smo mi, Sloveni mnogo vredna i pametna etnička grupa i samo se pitam zašto su sve slovenske države uvek u toliko lošoj političkoj i finansijskoj situaciji. Po tome su istorije Poljske i Srbije dosta slične, pre Prvog svetskog rata mi smo bili moćna zemlja, a sada smo prisiljeni da tražimo pomoć negde drugde, sa strane. Naši najbolji građani imigriraju na zapad, jer se kod nas sa diplomom univerziteta može samo umreti od gladi. Ne znam da li to ima ikakve veze sa mentalitetom, no pre svega bih promenila model vlade u svim slovenskim državama. I tu se nimalo ne šalim.

spamVi ste deklarisana ateistkinja. Na kakve reakcije nailazite u izrazito katoličkoj zemlji, kakva je Poljska?

Da, postoji čak kod nas izraz: Poljak-katolik kao da se uz nacionalnost podrazumeva i religija. Većina tih „katolika” nijednom u životu nije pročitala Bibliju, čak ni Novi zavet, da ne spominjemo Stari zavet ili Otkrovenje. Ne poznaju dobro dogme svoje vere, zapovesti, ni istoriju crkve. Sve to vidim, jer neki od njih pokušavaju da me „konvertuju”, a posle kratkog razgovora vidi se jasno da ni sami ne znaju u šta veruju. I naravno, iako su oni prvi započeli temu, govore da – pošto sam ateistkinja – uopšte ne bi trebalo da govorim o religiji, jer „ateisti ništa o tome ne znaju”. Takvo je kod nas uverenje vernika: da je ateista ili bivši komunista (šta je u mom slučaju blesava ideja, jer sam premlada da bih bila komunistkinja) ili onaj koji ništa ne zna i stoga ga treba poučavati. Međutim, ateisti su gotovo jedini ljudi kod nas koji su zaista  čitali Bibliju, poznaju teologiju, istoriju crkve i sl. Baš zato ne veruju.

Da se nekako snađem u svakodnevnom životu, često kažem katolicima da sam pastafarijanka ili diskordijanka (ili jedno i drugo) i onda počinje kvazi-teološka debata u kojoj nije teško pobediti prilagođavajući nivo apsurdnosti argumenata na nivo sagovornika, jer prema ustaljenom mišljenju, ako nisi vernik, onda ti verovatno nešto fali, pa je uvek bolje verovati čak i u neko iracionalno čudovište od makarona, nego ne verovati ni u šta.

Mnogo Vam hvala na razgovoru za knjizevnost.org.

Razgovarao:

Dragan Radovančević

Izvor: http://www.knjizevnost.org/2014/agnjeska-z-arendt-neizlecivi-zanos-srpskom-knjizevnoscu/