Zvonko Karanović: PESME

Filed under: 2019,afirmator,arhiva,Broj 92 - novembar 2019,poezija |


Ruke su bele nezaštićene čaplje

 

znam

jednom mi neće trebati

sav taj teret nepročitanih knjiga

već samo lakoća onoga

što mogu poneti sa sobom

novčanik

fotografije

možda češalj

biće sasvim dovoljni

 

prezirem sažaljenje

pokaži mi bar jednog

ko je video suze u mojim očima

bio sam mlad

kada sam se uspavao

u prvom redu bioskopa

lisicama privezan

za sedište

a sada u iznajmljenom stanu

puštam da stvarnost

protiče mimo mene

 

ne želim da posedujem

ništa osim sopstvenih snova

ako sam ja

reci mi

sada

 

 

Plavetnilo iznad prozora

 

nikada ti neće biti

tako teško

kao kada shvatiš da više

ne razumeš sopstvene

zvučnike

nema sumnje

male će bore oko očiju

postati punoletne

pre nego saznamo

ko su nam pravi prijatelji

 

ne umem da

predvidim budućnost

gigantska slova neona

u američkoj pustinji

već sam trampio

za balkanski stereotip

možda sam pogrešio

ali neko će već shvatiti

ludilo sa kojim se borim

 

uvek kupujem

najskuplje cipele

pravaobuća mora

da bude drska

i hipnotiše pogled

nema velikih dela

bez velikih detalja

bez finoće

koja se ne može

oponašati

umetnost je toplo

mesto za življenje

manekeni

su najtužnije žene

 

 

Odlučio sam da ne dođem

 

Ne želim da ležim

U gomili ljudi

I budem još jedan na peškiru

 

Odlučio sam da prošetam

krovovima

i popnem se na stakleno brdo

 

uredan život

već sam zamenio

psihodeličnim ekranima

 

brektanjem remorkera

u kišnim lukama

pričama u koje samo ja verujem

 

odlučio sam da ne dođem

na sopstvenu sahranu

i ta odluka je neopoziva

 

 

Bilo je lako zapaliti sneg

 

ljubilismo se

na hladnom vazduhu

modrih usana

promrzlih prstiju

 

zaneseni kao deca

drhtali

kao psi na kiši

i to je bilo dovoljno

 

bilo je lako

zapaliti sneg

deliti ljubav

slučajnim prolaznicima

 

u čekaonici

na kraju evrope

ljubili smo se

divljački

 

menjali

krv za krv

meso za meso

vatru za vatru

 

seti se šta sam ti govorio

jedan život

jedna ljubav

jedan blesak mišica

 

seti se

bilo je uzbudljivo

bežati u svoju noć

čuvati kišu u snovima

 

roditi se tamo gde ne pripadaš

 

 

Božanski buketi

 

Bili smo

Upravo venčani i upravo pijani

Zaneseni mladošću

Obuzeti strašću

A sada

Samo pokušavam

da se ponovo zaljubim u tebe

 

prati me

ako ti treba društvo

napraviću

kolač od osveštanog žita

u njemu će spavati naša deca

i deca njihove dece

 

sinoć sam sanjao

da stojim na raskrsnici

nadirala je oluja

slova su ispadala iz knjige

koju sam držao u rukama

bio je to znak

o kome sam dugo razmišljao

 

nešto se desilo s nama

i našim osećanjima

ne mi sedimo

i gledamo u krovove

sećanja postanu dovoljna

tek kad prošlost

nadvlada budućnost

 

 

Pismo

 

Poslao sam joj sneg

Ali ga nije primila.

  

 

Crveno i crno

 

Vernost ostavi psima

A pohlepu ljudima

poštedi me banalnosti

kao što su starenje i smrt

 

zavist

taštinu

i mržnju

takođe ostavi ljudima

 

dodiri su jedino

što nam je preostalo

 

pokušaj da čuješ

šapat svilenog šala

škripu najlonskih čarapa

 

crveno i crno

u kazinu ljubavi

 

 

Slušajući svu tu tugu

 

slušajući svu tu tugu

udaljujem se korak po korak

 

i čini mi se da nije važno

šta sam do sada radio

 

i čini mi se da nije važno

šta me još uvek čeka

 

i čini mi se da se neću bojati

dok mrak bude nadirao

 

i čini mi se da ću mirno otići

zahvaljujući ovim pesmama

 

Zvonko Karanović

 

 

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload the CAPTCHA.