Zvonko Karanović: PESME

Filed under: 2019,afirmator,arhiva,Broj 88 - jul 2019,poezija |

 

Duboko, ali nikada isto

 

Makar na tren

podari mi dodir glatkih butina

i postaću tvoj guru

popločan

razglednicama

sa kojih ćeš čitati bajke

za svoju još nerođenu decu

jer nema pomoći za nas

što krivo srastamo

na vrhu

bilijarskog štapa

i smejemo se kuglama

tim šarenim grudvama

koje nikada neće postati lavina

i nema pomoći za tebe

koja veruješ da

nasmejani ljudi

još jedino žive u reklamama

za patike i džins

i zašto

si izgubila želju

da budeš drugačija i svoja

da potopiš oči u reku

i pobegneš sa ulica

koje te hipnotišu i čine

bespomoćnom

poput cveća

rasutog

po mirnoj vodi bazena

 

 

Prizori iz zabavnog parka

 

Voleo sam putovanja kabrioletom

marama, naočare za sunce

i sportska bluza

naučio nešto o ljubavi

iz knjiga i pop pesama

 

popeo sam se na planinu

velike jeze

video poliester tuniku

s visokom kragnom

koja omogućuje svima

da sijaju kao zvezde

 

ono što roditelji nikada nisu

rekli deci je

da je kreacija sjedinjavanje

s univerzumom

i da izlaz

uvek postoji

on se zove pištolj

ili

električna gitara

 

prozori su nemoćni

i ne žele da menjaju svet

oni gledaju na jednu sasvim

običnu ulicu

onu za koju ne znaš

da postoji

 

Sporo pada noć

 

Trebalo je da sve bude drugačije

nešto kao velika ljubav

značajna

i nikada dosadna

život je dim

treba ga izdahnuti odjednom

mislila sam dok sam

bleda i užasnuta

histerična i pijana

hodala u mokrim cipelama

i tražila naša imena zapisana

po haustorima i ulazima

oduvek sam maštala da budem

nečija inspiracija, bolest

i opsesija

čekala nekog ko će

da me zgrabi za ruku i odvede

u usamljenu kuću zavejanu snegom

a sve što sam dobila

bilo je tucanje u pozajmljenim kolima

i nešto tako obično kao što je

mejkap za rođendan

i ništa više

možda samo herpes od ljubljenja

na vetru

i gde su otišle godine

koje ću morati da zaboravim

i jednog dana naplatim od nekog

koga ću malo poznavati

 

Topli gradovi pružaju ruke ljudima

 

Treba bar malo surovosti

za druženje sa ljudima

istorija ne znači ništa

u rukama pesnika

koji su je poput

ukoričenih zlatnih tapija

prodali lakovernima

 

vaspitavanje dece je

gatanje nad mirnom vodom

ali ja sam taj

čija su ramena ucenjena

i dobro vidim

za nas dolaze

loše godine, entropija

smrt disko muzike

još jedna melanholija

 

moja žena je moja avantura

moja zemlja je moje

trpljenje

smrt ili slava

ponos ili novac

reci mi šta želiš

i reći ću ti koliko si nesrećan

 

Mokar je put u brdima

 

Hoćemo li sopstvena tela

oblačiti u svečana odela

i tako prkositi događajima

ili ćemo opet odustati

i postati cinici

 

hoćemo li krenuti iz domova

i poći u susret svetu

ili ćemo ostaviti svoje žene

onima koji su spremni

da pobede

 

nesposoban da bes zadržim u sebi

izašao sam iz kuće

seo na klupu i posmatrao

automobile kako prolaze

bacaju dugačka svetla na trotoare

i nestaju u noći

 

nema kreacije bez drskosti

ljubavi bez preterivanja

moraš izgledati kao da te nevolje

same traže a ti ih izbegavaš

jednog dana saznaćeš

kako je uzbudljivo

stajati

nasuprot gomile

 

Zvonko Karanović

 

 

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload the CAPTCHA.