Zorka Višnjić-Ramshaw: Avantura jedne mačkarke

Filed under: 2018,afirmator,arhiva,Broj 70 – januar 2018,poezija i proza |

Od Faraona do Beograda…

ŽIVELE MAČKE!

U starom Egiptu mačka je za faraone bila sveta životinja, do te mere da su čak brijali obrve u znak žalosti kad bi neka od njih uginula. Danas, na ulicama Kaira ih ima maltene isto toliko koliko i stanovnika. One su na neki način, pet hiljada godina kasnije, i dalje svete. To najbolje znaju stranci, koji žive u Egiptu, a koji posle izvesnog vremena, iz ovih ili onih razloga, moraju da ga napuste. Neki odlaze sa samo dva kofera, neki pakuju ceo kontejner, ali ono što nikako ne ostavljaju za sobom su mačke koje su imali dok su tamo živeli.

Tako je pet srećnih mačkica stiglo i do Beograda.

 

ANČI

 

Posle 26 godina života u Egiptu, ne računajuci dodatnih šest sa nekim manjim pauzama, došlo je vreme da se selim. Možda će činjenica da  sam, između ostalog, rođema u Kairu, u bolnici “Dar El Šifa” pre pune četiri decenije,  u neposrednoj blizini čuvene bolnice za duševne bolesnike, da ne kažem ‘mentalno poremećene’, donekle opravdati moje postupke.

Sve je počelo krajem januara 2011. godine, kada je izbila čuvena revolucija u Egiptu, na još čuvenijem Tahrir skveru u centru Kaira, nadomak Nacijonalnog muzeja, kada su Egipćani rešili da sa vlasti svrgnu Mubaraka, čoveka koji je tom zemljom vladao 30 godina. U tom trenutku nalazila sam se u Beogradu. Došla sam da izvadim novi pasoš koji, na žalost, naša ambasada u Kairu nije mogla da mi izda, jer, kako su nam objasnili, „nema nas mnogo u Egiptu, pa nema osnove da se pošalju neophodne naprave za izdavanje tako važnih dokumenata”.

I tako sam sletela u Beograd, dva dana pred revoluciju, koju, iskreno govoreći, niko nije očekivao, ali Egipćani su, oduševljeni onim što su učinala njihova braca Tunižani, odlučili da postupe po istom principu.

 

Tada počinje moja unutrašnja borba i pokušaj da donesem jednu od najtežih odluka u svom životu: da li da i dalje ostanem u Egiptu, gde su mi i roditelji, koji su proveli decenije u zemlji faraona, ili da poslušam muža, koji je tamo proveo samo deset godina i koji misli da je vreme da se selimo, ne zato što ga je strah, ili što se plaši Muslimanske braće, koja je uspela da se domogne vlasti, kao što znamo, već zato što smatra da Egipat posle Mubaraka neće biti ono što je bio.

Posle silnih razgovora koje sam imala sa njim i silnih razloga za i protiv selidbe, došla sam do zaključka da želim da odem iz te zemlje dok je još uvek volim i da je pamtim onankvu kakvu je znam. I tako, četrdeset dana kasnije, umesto prvobitnih deset, koliko je trebalo da provedem u Beogradu, kada su avioni napokon ponovo proleteli, vratila sam se u Kairo i “bacila bombu”, što bi rekli. Došla sam kući i rekla da treba da se selimo.

Trebalo nam je godinu dana da prelomimo i konačno se odlučimo na potez koji, na prvi pogled izgleda jednostavan, ali nije nimalo. Tolike godine, toliko uspomena, navike, običaji, ljudi koje poznajemo, sve je to sada trebalo da ostavimo iza sebe i da se vratimo u sredinu koju itekako volimo, ali koja nam je prilično nepoznata.

TOMICA

Međutim, ova priča nije toliko o onome što smo mi doživeli napuštajući Egipat, već o onome kroz šta smo morali da prođemo ne bi li sa sobom doveli one čuvene svete životinje – mačke.  I to ni manje ni više, nego njih pet. Znam da će nas mnogi proglasiti ludima i nimalo saosećati sa onim kroz šta smo prošli, jer misle da u današnje vreme ima mnogo gorih stvari koje se nekome dešavaju u životu, i ja to potpuno razumem. Ali isto tako znam da će se naći oni koji će u potpunosti razumeti zašto smo, a prevashodno ja, postupili tako kako jesmo, u želji da se ni na koji način ne rastavimo od tih četvoronožaca koji su definitivno deo porodice.

Elem, posle godinu dana većanja, bilo je tu i suza, i vriske i svega ostalog što prati žučne rasprave, napokon smo se usaglasili i odredili datum kada ćemo da se selimo. Pošto smo se dogovorili sa pakerima (koji će da spakuju sve što imamo u kontejner, jer 26 godina ipak nije moglo da stane u dva kofera), sledeća stavka je bilo da se raspitamo i vidimo koje je najjednostavnije i najbezbolnije rešenje da prebacimo mačke od Kaira do Beograda. Ne bi to bilo tako strašno da JAT leti na toj destinaciji, jer let traje između dva i po i dva sata i 45 minuta. Ali na žalost, neki genije koji se našao na čelu, ili gde li već, JAT-a pre, bogami, mislim, dobrih osam godina, rešio je da tu liniju, posle četiri decenije, ukine, tako da svi mi koji živimo u Egiptu, od tada, moramo da tražimo način da stignemo do Beograda. Čarterima ne možemo, jer Egipćani na čater letove puštaju samo turiste, a mi nismo turisti, i to se uredno u pasošu, bilo starom ili ovom novom, vidi. Šta nam ostaje? Pa, ostaju nam Alitalia, Lufthansa, KLM, Austrian Airlines (čak ni Grci više ne lete za Beograd), i na kraju, toliko hvaljeni, Turkish Airlines. U svakom slučaju, koju god varijantu da izaberemo, sve je mnogo skuplje od dragog nam JAT-a, a u slučaju mačaka, put mnogo duže traje.

Nakon mnogobrojnih telefonskih razgovora sa navedenim avio komapnijama i, u jednom trenutku, čak i odustajanja od cele avanture, ispostavilo se da je najkraći, najednostavniji i najeftniji put sa Turcima, preko Isatmbula. Zaboravila sam da spomenem detalj vezan za putovanje kroz Evropsku Uniju sa ovim pomenutim prevoznicima. Osim Turaka, koji nisu deo zajednice za čije članstvo se toliko zalažu naši političari, sve ostale nacije, odnosno zemlje, traže sledeće (kad je u pitanju transport domaćih životinja, odnosno kućnih ljubimaca): vakcinu protiv besnila, čip, analizu krvi koja mora da se uradi mesec dana posle davanja vakcine protiv besnila i taj uzorak se šalje, uglavnom, u Englesku ili Ameriku (iako oni nisu Unija), a na čije rezultate se čeka tri meseca. Takođe je potrebno uverenje od veterninara da je životinja zdrava i  u stanju da putuje. Ali ni to uverenje ne sme da bude starije od mesec dana i ne može da se izda dok ne stignu rezultati sa engleskog govornog područja. Dodatne informacije koje mogu da se pročitaju na raznim sajtovima vezane su za dimenzije korpe u kojoj će se životinja transportovati, onda za cenu po kilogramu, za težinu mačke ili psa koja se dozvoljava u kabinu i još stotinu nekih drugih stvari od kojih samo može da vas zaboli glava. Što je najgore, posle svega što sam pročitala i čula, počela sam da mislim da moje mačke neće stići do Beogradu žive.

Znači, u samom startu smo morali da promeimo datum selidbe, pošto se ispostavilo da nam je za mačke potrebno četiri meseca, ali isto tako sam morala da proverim koja kompanija dozvoljava više od jedne mačke u kabinu, jer nije bilo govora o tome da idu u kargo, pogotovo ne posle svih tih ‘korisnih’ informacija koje sam dobila. I onda, sasvim neplanirano, uleti varijanta sa Turcima.

Turci samo traže vakcinu protiv besnila, čip, uverenje od veterinara i, kako su mi rekli, dozvoljene su dve mačke u kabini (odnosno mačka po putniku), pod uslovom da me niko drugi nije preduhitrio i rešio da baš tog dana putuje negde u svet sa kućnim ljubimcem preko Istambula ili od Istambula do Beograda.

Završim razgovor sa Turcima i sednem sa mojima da se preračunamo. Ima nas troje, pošto mi je muž na službenom putu, a mačaka ima pet. U međuvremenu, saznam da će moja rođaka doći u Kairo na par dana i da se nas dve vraćamo istim avionom za Beograd, jer sam, htela ne htela, morala da dođem da pozavršavam neke poslove pre nego što se definitivno vratim. Drugim rečima, nas dve nosimo dve mačke, moji roditelji nose dve mačke, i pošto se vraćam u Kairo, doneću petu mačku ja.

Međutim, život je pun iznenađenja. Kad sam sve to lepo saopštila Turcima, oni meni isto tako lepo kažu da ne mogu dve mačke u kabinu, da im je jako žao, ali takvi su propisi, mada im nije baš jasno zašto, ali tako mora – iz bezbednosnih razloga.

Ona moja “bomba” sa početka priče bila je petarda u odnosu na ovo šta su Turci bacilli u poslednjem trenutku.

U međuvremenu, pored cele te naše pometnje, situacija na političkoj sceni u Egiptu se zakuvava. Braća poručuju da, ako dođu na vlast ima da ukinu alkohol, sve žene će morati da budu zabrađene, neće moći da se nosi bikini po Crvenom moru i plaže će biti odvojene –  muškarci na jednu stranu, žene na drugu. Osim toga, ako slučajno pobedi protivnik, doći će do krvoprolica i još jedne revolucije.

I dalje me – nas – nije strah, ali to nije Egipat koji ja poznajem i to nije Egipat koji želim da vidim. Zato, po mnogima, donosim sumanutu odluku, a to je da se dva puta vratim u Kairo i da prenesem sve mačke.

ŽIŽI

Znam da vam ništa više nije jasno, ni nama nije bilo, iako je sve pisalo i bilo zakačeno na frižideru danima, ali evo šta je trebalo da se desi: putujem sa rođakom – nosimo jednu mačku koja ostaje u Beogradu, u sigurnim rukama. Vraćam se u Kairo, nakon izvesnog vremena, i dve nedelje kasnije dovodim drugu mačku, koju nosim svojoj kući. Dva dana kasnije, stiže ćale i donosi jednu mačku koja će biti sa njim i mamom. Mama stiže 24 sata kasnije, rano ujutro, i sleće sa mojom drugom mačkom, a ja to isto veče idem nazad za Kairo i dvanaest sati kasnije ponovo krećem na aerodrom put Beograda sa mačkom broj pet, njihovom. Ukratko, ja sam letela Kairo – Istambul – Beograd i obratno tri puta za nepune tri nedelje, od toga, dva puta za manje od 48 sati.

Ne mogu da vam opišem kako je to sve proteklo, mogu samo da kažem da se mačkama ta avantura nije ni malo dopala. Neke su bile, uslovno rečeno, mirne, neke su toliko mjaukale da su nadjačale motore aviona, a jedna je čak imala, to tumačim kao laik, napad epilepsije, jer joj je ponestalo vazduha i počela je da se bacaka po korpi u kojoj je bila.

A Turci, prica za sebe. Svi ti papiri što smo morali da prikupimo, vakcinacije, čipovi i ostala čuda, nikoga nisu zanimali, osim Turaka u Istambulu, iako smo tu bili samo u tranzitu, nekih sat vremena. Ne znam kakvo iskustvo imaju naši ljudi koji letuju u Turskoj, ali pored toga što ne govore ni jedan drugi jezik osim turskog, nesimpatični su i nadrdani – da ne upotrebim neku drugu reč – što važi i za njihovu posadu, koja izgleda tako fino i ljubazno na reklamama sa jednom od vodećih svetskih teniserki…

Turci su toliko bili zabrinuti zbog naših mačaka, kao da smo, u najmanju ruku, prenosili pantere, a ne kućne ljubimce, da su tražili da ih vadimo iz korpi i da ih stavljamo kroz rendgen, a kada sam odbila da to uradim, oduzeli su mi iz ručnog prtljaga metar koji sam koristila da premerim zidove u stranu, rekavši da mogu njime da zadavim pilota.

DEBELI i MALA

U Beogradu, iako na sajtu Ministarstva spoljnih poslova stoji da moram da imam popunjen i overen formular (dakle, potvrdu veterinara), kako bih mogla da unesem mačku u zemlju (koji sam, naravno, imala), kada sam stigla na carinu, niko ga nije pogledao, još manje mačku. Jedino me je jedan carinik upitao, kada je čuo da stižem iz Egipta, da li je tačno da u Egiptu mogu da se kupe raznorazni steroidi bez recepta, na šta sam mu odgovorila: „Gospodine, stvarno ne znam, ali jeste istina da u Egiptu možete valijum da kupite bez recepta.” Nažalost, toga se nisam setila, ili bolje reći, nisam mislila da će nam valijum biti potreban kada smo odlučili da se upustimo u ovu avanturu.

Ono što je ipak najvažnije je što je svih pet mačaka, ma koliko i njima ovo celo putešestivje nije prijalo, stiglo kući, svaka svojoj, smestilo se i posle svega par sati nastavilo kao da ništa nije bilo – znale su da su na sigurnom i da ih nismo ostavili – dok sam ja i dalje vrtela film po glavi i proklinjala sve živo na ovom svetu.

Priča je pisana u nadi da će ljubiteljima životinja dočarati kako izgleda putovanje sa kućnim ljubimcima, a ostalima, koji nisu toliki ljubitelji, možda malo razbiti monotoniju priča koje svakodnevno čitaju.

I na kraju, što kaže Đorđe Balašević: „Putuj Evropo”, a i vi Turci, dodajem ja, ali mene sa mačkama nećete skoro videti. Ne bi me iznenadilo da i nama ljudima uskoro zatraže neki čip ili potvdu o vakcini protiv besnila.

A mačke… njih pet… možda će i ovde biti svete, baš kao i u zemlji  faraona, nekada davno.

Egipat je deo mene i tako će biti dok sam živa, sa Braćom ili bez njih. Nisam mogla da prenesem piramide, ili sve ono što me za Egipat vezuje, ali sam donela sa sobom nešto – koliko god to nekima bilo neshvatljivo ili suludo – što tu zemlju čini posebnom: mačke!

 

Zorka Višnjić-Ramshaw

 

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload the CAPTCHA.