Zorica Tijanić: Svi smo čitaoci

Filed under: 2017,afirmator,broj 64 - jul 2017,intervju |

Razgovor vodio novinar i kulturolog Miroslav Vasić

 

Zorica Tijanić je pesnikinja, spisateljica i novinarka, urednica časopisa  za umetnost i kulturu Zvezdani Kolodvor. Do sada je objavila preko 10 knjiga, priredila četiri zbornika, od toga dve antologije savremenih pesnika 21. veka koje su posvećene Jesenjinu i Bodleru. Autorka je četiri romana, od kojih su dva objavljena, dok su druga dva u pripremi za objavljivanje.

Miroslav: Vaše knjige su pravo osveženje i iznaneđenje u našoj književnosti.

Odmah na početku da Vas pitam, obično se to piscima postavlja: da li je inspiracija za rad  detinjstvo i dečija mašta ili nešto drugo, koliko je to imalo uticaj za nastanak Vaših dela?

Zorica:

Veliki uticaj na moje književno stvaralaštvo su ostavili ruski klasici, potom i francuska literatura. Takođe, u mojoj porodici se umesto čokolade kupovala knjiga. Mnogo toga mogu svojoj majci da zahvalim. Ona je razlog što se danas se mogu pohvaliti sa ogromnom kućnom bibliotekom i to je moje najveće bogatstvo. Ono što nosim iz detinjstva su razgovori sa mojim dedom, čiji je brat bio pesnik. Takođe je i moj brat Zoran sa 17 godina napisao svoj prvi roman da bi se kasnije bavio novinarstvom.

Miroslav: Oseća se uticaj mediterana i mediteranske duše koja provejava kroz Vaša dela, da li je to tačno ili je pomašana slovenska duša da toplim mediteranom?

Zorica:

Za moju poeziju i prozu su mnogi književnici rekli da je bogata atmosferom. Nešto što prvo uradim kada započnem pesmu ili neki prozni tekst jeste upravo dočaravanje atmosfere. Gde god da se nalazim, u sebi nosim uspomene na obalu. Period života od dvadesetosam godina provedenih uz obalu je uticalo na provejavanje Mediterana u mojim delima. Nešto što oseća duša dok se nalazi pored mora, uz obalu, na vetru, buri, brodu daje poseban osećaj slobode i otvorenosti. Nije uzalud more simbol života jer pruža tu slobodu, baš kao i reči koje posložene mogu da vas odvedu bilo gde i da kreiraju neslućeno.

Miroslav: Za čitaoce možda će biti interesantno koji su  to pisci  koji su bili uzori u Vašim radovima?

Zorica:

Kao i mnogi moji vršnjaci, rasla sam uz ruske klasike. Pored toga sam zavolela francusku literaturu. Najdraži pisac Prust, pesnik Bodler i naravno Pablo Neruda. Krleža i njegova neponovljiva književnost i Filip Latinovič, imao je uticaj na stvaranje mog romana Putovanje kroz san Ksenije Lovrić i to ne krijem. Komparacija Traganja za izgubljenim vremenom i Povratak Filipa L. su uticali na atmosferu koja se oseća u „Kseniji“.

 

Miroslav: Bavite se aktuelnim temama u vašim delima koja je prožeta našom bliskom prošlošću, šta bi po Vama danas pojedinac trebao da nauči iz Vaših dela?

Zorica:

Moj imperativ je uvek i samo ljubav. Ne mora to biti ljubav između dvoje ljudi ali ipak se svodi na borbu da ljubav opstane, da se porodica zadrži na okupu. To je po meni osnovna baza za harmoniju i pravilno odrastanje i uopšte funkcionisanje jedne ličnosti u ovom svetu. Sve drugo vodi u destrukciju, izopačenost i inhibicije.

Miroslav: Meni su interesantna imena junaka u Vašim delima, kako ih birate?

Zorica: Imena biram po osećaju. Zaista sve radim prema intuiciji. Zatvorim oči, zamislim glavne likove i napišem imena. Često se ni koncepta ne držim, već puštam misli da me vode u priči za koju nikad unapred ne znam kako će završiti.To je sloboda i kreativnost koja je najveća radost piscu – stvaranje novih života.

 

Miroslav: Mnogi Vaši junaci su tako realno prikazani, koliko oni imaju veze sa realnim životom i nekim Vašim životnim situacijama iz Vašeg okruženja?

Zorica:Mnogo toga što sam doživela ja ili moji najbliži, prijatelji, pa tek onda okolina, ima veliki uticaj na ono o čemu pišem. Roman „Putovanje kroz san Ksenije Lovrić“ je posvećen Iliji Lovriću, zapravo mom dedi i mome sinu. Delovi romana su autobiografski, a ostalo je fikcija. Zatim „Četiri portreta sa Kosančićevog venca“ je priča o četiri devojke koje zaista i postoje. Na nagovor jedne od njih je zapravo roman i nastao. Nije fikcija ni život monaha koji zaista i postoji i bavi se muzikom. Izmišljena je jedino ljubav između glavne junakinje ali zbog toga da bi se upravo – ljubav podigla na viši nivo, jer nekako u poslednje vreme nema heroja koji bi mnogo toga učinili za lepa osećanja. „Transibirskom“ je roman o jednoj velikoj ljubavi dok je sama priča okvir tome i nema mnogo veze sa istinom. Tu su samo osećanja autobiografska. Transibirskom je izuzetno kompleksna priča o jednoj porodici koja živi na relaciji između Berlina i Moskve. Priča o ljudskim sudbinama koje su neočekivane i nose u sebi mnogo poruka. Mnogo toga je prožeto dubokim osećanjima u kojima se svako može pronaći. Takođe nedavno sam završila jednu predivnu autobiografiju o majci svoje najbolje prijateljice. O tome za sada ne bih ništa otkrivala.

 

Miroslav: Poznajete stanje duha i osećaje u ljudima, mnogi Vaši junaci su su duboko i kompleksno-psihički prožete ličnosti da li oni nešto poručuju i šalju neku poruku?

Zorica: Upravo sam o tome i govorila. Najbitnije za jednu priču jeste ući u karakterizaciju ličnosti. Samim tim se kasnije lako nadograđuje, a radnja i priča poprimaju svoj tok. Sve u životu ima svoju pripremu, od časova za nastavu, hrane, gradnje kuće, tako je i sa romanom. Priča u vama živi i oseća potrebu da se rodi, oživi i dobije svoj put među čitaocima.

 

Miroslav: Izdali ste već nekoliko dela,  a za našu čitalačku publiku da otkrijemo i neke novosti, ja pretpostavljam da upravo sada pišete neko novo delo ako se ne varam….

Zorica:

Sada pišem roman za decu. To je priča o jednom posebnom dečaku i njegovom profesoru.

 

Miroslav: Imate li izdavača i da li se izdavačka kuća bavi i štampom?

Zorica:

Do sada sam promenila mnogo izdavača. Neopres Publishing iz Beograda je objavio moj poslednji roman. Zadovoljna sam sa saradnjom. Mislim da su oni jedina izdavačka kuća koja mi je u potpunosti odgovorila zahtevima. Volela bih da i dalje nastavimo saradnju.

 

Miroslav: Izdavačka delatnost je krizi, kao što je uopšte kultura kod nas u krizi.  Kako Vam se čini  izdavačka delatnost kod nas?

Zorica: Mislim da je podjednako teško i autorima i izdavačima zbog slabe prodaje knjiga, slabijeg ulaganja u reklame, nedostatak novca i vremena, a najviše nedostaje ideja i kreativnosti.

 

Miroslav: Da li elektronska štampa i elektronski papir pobeđuje klasičnu Gutenbergovu štampu?

Zorica:

Mislim da se to nikada neće dogoditi, iako idemo ka tome da čitamo elektronski. Neponovljiv je osećaj držati knjigu u rukama, listati stranice, pa miris hartije iz štamparije, dizajn korica…. Sa bilo kog elektronskog nosača nije moguć taj osećaj.

 

Miroslav: Vi imate dosta iskustva u objavljivanju dela, šta bi po Vama trebalo da se popravi u izdavačkoj delatnosti? Za javnost koja možda nije upućena da pored objavljivanja dela Vi ste glavni i odgovorni urednik, a ujedno i osnivač i pokretač časopisa za kulturu i umenosti Zlvezdani kolodvor. Šta Vas je nagnalo da pokrenete ovaj kulturno-umetnički časopis?

Zorica: Kliše je reći da smo se nas nekoliko entuzijasta okupili na moj predlog i započeli nešto što traje, evo već treću godinu. Imali smo brojne promocije,   ogroman broj autora što nas čini ponosnima jer nisu samo mladi već i afirmisani autori naši saradnici. Svi koji pišu za Zvezdani kolodvor su ljudi koji su puni ljubavi, kreativni i pozitivni. Radujemo se zajedno svakom novom broju. Do sada imamo 11 objavljenih i četiri zbornika koji su internacionalnog karaktera. Pokrenuli smo i Ediciju pozeije misli gde svake godine objavljujemo jednu antologiju u čast jednom od velikih pesnika. Do sada smo objavili antolgije posvećene Jesenjinu i Bodleru.  Za Zvezdani Kolodvor pišu pesnici i pisci, ali i umetnici širom kako regiona tako i sveta. Imamo čak i u Indiji sardnike. Pišu nam ljudi iz celog sveta.

 

Miroslav: Časopis je vrlo zahtevan posao kako sve postižete?Biti urednik ovog časopisa, mada po broju stranica on je već odavno postao knjiga-zbornik jedino ga po definiciji: šta je knjiga? (Knjiga je po definicije Uneska 1964. svako štampano delo koje se ne objavljuje periodično i povremeno a sadrži preko 49. stranica bez korica) –  periodičnost objavljivanja „vezuje“ za časopis. To iziskuje veliki napor. Kako to postižete?

Zorica: Časopis izlazi periodično. Nije lako postići sve, ali ta radost i osećaj kada kreirate nešto čemu se raduje veliki broj ljudi, motivacija je zaista ogromna. Takođe, veliki broj saradnika i redakcija zaista na vreme dostavi svoje tekstove i pripremi priloge. Zaista sam zahvalna svima koji uređuju i doprinose objavljivanju časopisa. Mnogi su ljudi ostavili svoj trag.

 

Miroslav: Moram da konstantujem ste vi puni energije, pisanje samo po sebi nije fizički posao ako izuzmemo kucanje, prelom, grafička obrada itd., ali ono što mene interesuje a i naše čitaoce kako psihički to utiče na Vas? Znamo iz iskustva drugih pisaca da pisanje dela iziskuje veliko odricanje od svakodnevnih tekućih obaveza, zahteva kontinuirani rad i veliko umno naprezanje, a mnogi pisci se osećaju po završetku pisanja svog dela kao da ih je „pregazio voz“ da li ima tu neke istine i kao vi to na svoj način objašnjavate?

Zorica:

Iskreno, ne osećam umor, već samo još veći nalet energije. Ako gledate psihološki, u pravu ste kada kažete da se čovek oseća prazno nakon nekog većeg postignuća. Ja sam svoje ciljeve podelila na etape, pa mi motivacije nikada ne manjka. Ovo su za mene uspesi ali idemo napred. Uvek sam ispunjena energijom nakon bilo kog rada koji je kreativan.

 

Miroslav: Živimo u potrošačkom društvu kada imamo privid da kupujući razne proizvode kupujemo i sreću, a ona se ne kupuje i samo se vrtimo u krug, da li je upravo pisanje bežanje od naše sive svakodnevice i čini Vas srećnom i zadovoljnom?

Zorica:

Ja sam zahvalna Bogu što sam skromna. Srećnom me čine jako male stvari. Istina moja sreća često zavisi i od osećanja mojih najbližih pa se trudim da svoje vreme provodim sa porodicom. Raduju me putovanja, pogled sa terase, kafa sa mlekom u rano jutro dok svi spavaju, lepi stihovi u kojima se pronalazim, tek započeta knjiga, šetnja bez cilja, pogled na reku, obala… To su neke male stvari koje me čine srećnom.

 

Miroslav: Za kraj imate li neku poruku za čitaoce?

Zorica:

U svemu prvo polazim od sebe. Mislim da je život kratak da bismo bili u njemu ostali mali ljudi. Duhovna nadgradnja je osnovno pravilo da nam život bude bogatiji, ispunjeniji i kvalitetniji. Nije potrebno mnogo novca da bismo obogatili svoj dan nekom lepom knjigom, lepim gestom, rečima i najpre mislima o dobru. To je osnova da bi se i osećali dobro. Svi smo čitaoci i biramo literaturu prema sopstvenom senzibilitetu i sklonostima. Negde nas određuje i ono što jedemo, oblačimo i čitamo. Tako čovek najbolje upoznaje sebe, sastajući se sa svojim unutrašnjim željama, spoznajama i nadama… Živeti u skladu sa svojim istinskim prirodnim u sebi, najveći je dar…

 

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload the CAPTCHA.