Zoran Rakas: VELES

Filed under: 2015,afirmator,broj-35-februar-2015,sf / horor |

220pxVeles_Slavic_godPROLOG/PRVA GLAVA

Vrhovi Grosgloknera skrivali su svojim masivnim padinama nemačku video-radar stanicu. “13. mart. 1948”, pribeležio je mladi vojnik u crnoj uniformi. “Vreme povoljno, vektor 1.337, ugao -32stepena”. Sa ugla stranice širila se mrlja od kafe. Na ekranu pored, u zelenkastom odsjaju, tenkovska divizija se spremala za pokret. Drugi uniformisani ubadao je čiode sa gvozdenim orlom u kartu na zidu.
-”Danas je Arizona”, uz zevanje dobaci prvi.
-”Znam, video sam juče na spisku. Šta  je tačno tamo? Osim pustinje?”, pomalo uznemireno će drugi.
-”Tamo je nekakva baza, videli smo je u prethodnom preletu prošle nedelje.”, reče prvi uz glasni srk kafe.
-”Pff. Usred pustinje, ti kreteni su stvarno predvidljivi”, dobaci drugi i sede za mašinu sa čudnim dirkama, nalik na dugmeta harmonike.
Onaj sa kafom vrati šolju na sto i nasloni se laktom na radio. “Pa i mi smo usred planine. Ne verujem da znaš kolika je Arizona. Predvidljiviji su nego što smo očekivali, ali ne mnogo”. Radio izbaci glasno ping i tako veza bi uspostavljena. Na zelenkastom ekranu se pojaviše četvrtaste mrlje, koje nakon nekoliko sekundi dobiše oblike saobraćajnica, pruga, kuća i fabrika.
SAK NORAD je registrovao potres jačine 8.8 Rihtera sa epicentrom blizu Flagstafa, Arizona. Amerika je ponovo krvarila, četvrti put ovog meseca.

Drugi svetski rat, ili samo Rat, kako ga većina istoričara danas zove, trajao je do 1955. kada je konačno postignut mir. Nemačka je svojom nadmoćnom tehnologijom uspela da preokrene ratnu sreću ’42, kada je lansirala prvi veštački satelit. Do ’44 su imali verziju sa orbitalnim bombama. U narednim godinama, nacisti su osvojili čitavu Evropu, Rusiju i deo Bliskog istoka, a Amerika je efektivno izbačena iz rata. Međutim, nakon početnih uspeha, Nemačka je imala sve veći problem da održi svoju hegemoniju u osvojenim zemljama, pa su se pokreti otpora javljali na skoro svim frontovima. Ujedinjene nacije, jedina sila koja je ostala da se bori direktno, iskoristila je svoje poslednje snage za regrutovanje i finansiranje ogromnog broja naučnika na tajnom projetku, pod šifrovanim imenom VELES. Ovaj projekat je, ironično, bio Hitlerov san od samog početka, jer je predstavljao Ubermensch u svom pravom, fizičkom obliku. Jedini preživeli primerak bila je žena, kojoj je tim naučnika dao nadimak “Keva”. Ona je uspela da, zajedno sa francuskim pokretom otpora, 1954. za vreme masovne nacističke proslave u Parizu, ubije Hitlera i njegov partijski vrh, odsecajući tako glavu nacističkoj ratnoj mašini. Do kraja 1955., pronađeni su svi štabovi Orbitalwaffen-a, a UN je preuzeo sve dokumente i opremu do koje se moglo doći. Rat će ostati upamćen kao proboj čovečanstva na nove horizonte u nauci i tehnologiji, ali uz astronomski visoku cenu. Više od 3/4 ukupnog stanovništva u Evropi je poginulo, a stvani broj žrtava se verovatno nikada neće znati. Ovako dramatična promena, dovela je i neke nove igrače na svetsku pozornicu. U Americi je socijalizam prevagnuo nakon opštih izbora 1960., i za svega 15 godina, Federacija Sjedinjenih Država je stvorena, na čijem se čelu nalazi komunistička partija Vašingtona. Sa druge strane, Sovjetski savez je potpuno uništen, te su nakon rata preživeli samo gradovi-države, koji su se postepeno spojili u labavi savez iz koristi, bez pravog vođe ili plana. Većina bogatih i uspešnih Rusa, sakrila se po istočno-azijskim zemljama. Oni koji su ostali u Evropi, prešli su na stranu nacista. Sami nacisti su se nakon rata razbežali po Južnoj Americi, ali je veliki broj njih uhvaćen u lukama na Mediteranu i deportovani su u zatvore širom Jadranske obale. Kada se rat u Evropi završio, jedina zemlja sa dovoljnim brojem stanovnika sposobnim za obnovu, bila je Jugoslovenija-savez svih južnoslovenskih državica na čelu sa harizmatičnim vođom, Broz-Titom. Broz-Tito je ubrzo nakon obnove počeo da traga za misterioznim mineralom sa Triglava, koji je preokrenuo rat. Njegova JNA, postala je najmoćnija vojna sila u Evropi, i nakon što su neki od starih nacističkih naučnika oslobođeni iz zatočeništva, projekat VELES ponovo je pokrenut.

-Negde u Jugosloveniji, 1985.

U bunkeru je smrdelo na povraćenu želudačnu kiselinu i trulež. “Pas im mater… Nisu ga provjetravali od četres-i-neke”, reče vojnik u nebeskoplavoj uniformi. Njegov partner po odeći, vukao je zarđala čelična vrata. Ušli su. “Komanda. Jesmo. Ja. Ja. Jes’, ima nekih papira. Ja. Ra-zumem. Prijem.”
“Miki, ‘de bolan uzmi te papire, ‘oće ovi da provjere nešto, vele, to je poverljiva dokumentacija.”
Miki pokupi dokumente sa stola i stavi ih u kožnu torbu koja mu se klatila na ramenu. Nakon par minuta razgledanja po sobi u kojoj je nekad bio radio, vojnici začuše krik ispod nogu od kojih im se, kako je Miki kasnije prepričavao, “čmar pod stomak podvuk’o”.
“R…Ramize, šta je ovo?”, procvokota Miki.
“Ne znam, šuti!”, reče mladić pod šlemom.
“Ispod nas je”
“Znam! Šuti!”
Vojnik Miki izađe i, drhteći, poče da traži frekvenciju na radiju.
“Ne zovi, rekli su mi.”, prošaputa vojnik Ramiz.
“Šta? Šta pričaš?”
“Rekli su mi da moramo da ga dovedemo.”
“Koga, “ga”?”, uspaničeno pisnu Miki.
“Njega. Šejtana, kurac ću ga znati šta je. Samo su mi rekli da uzmemo papire, prečešljamo bunker i dovedemo tog što je dole zaključan.
“Z…Zaključan je u podrumu bunkera i mi treba da ga otključamo i odvedemo negde. Nas dvojica Miki je izgovarao reči ali se nadao da one neće izaći iz njegovih usta.
“Jes’. Kažu, naš je, neće nas povrijedit’.”
“Naš je? Šejtan?”
“Jes’. I nije Šejtan, jeb’o ti on mamu, čovjek je k’o i ti.”
“Joj, nisi mi to treb’o reć’. Sad me još više strah.”
“Šuti, idemo.”
Ispod polomljenog drvenog stola, vojnici nađoše dva tanka metalna žljeba kojima otvoriše lažni pod. Miris truleži ih udari kao cigla. Spiralno stepenište ličilo je na ulaz u podmornicu. Spustiše se.
Plafon je bio niži od obojice, pa se Mikijev šlem odbi od nekoliko cigli u svodu, odzvanjajući kroz mračni tunel. Ramiz ga prostreli pogledom. Tunel ispred njih je vodio u širu prostoriju iz koje je opirao otrovni smrad ljudskih izlučevina. U prostoriji veličine zatvorske ćelije, visilo je telo, vezano kablovima, okrenuto licem nagore. Nokti su mu grebali ivice, otkrivajući meso ispod. Ramiz povrati. Miki se držao za glavu, boreći se sa napadom panike. Telo se trznu. Ramiz izvadi nož, Miki pištolj.
“Neće nam ništa, a?”, glasno šapnu Miki.
“Šut’. Nemoj pucat’”, brecnu se Ramiz.
Vojnici se uteturaše uz zidove ćelije i Ramiz tada vide kablove vezane za rupe u zidovima. Miki klimnu glavom i nesigurno se uhvati za dršku dedinog lovačkog noža. Čim su isekli veze, prihvatiše telo pod leđa i ono okrenu svoje lice ka svetlu. Tek tada su mogli videti da je to nekada bio muškarac, tamnocrne kose. Sada je ličio na mumificiranog faraona, sa gnjecavim mesom na kostima. Borili su se za dah.
“Komanda. Izvršeno. Ja. Podnožje, razumem. Kraj.”
“Moramo ovog seronju iskrcat’ podno planine. Šalju helikopter po njega.”
“Do jaja. Šta ti misliš, da ovaj nije neki zombi, mater mu…?”
“Ne seri, Milane, nego daj da ga stavimo u Puha”
Okuražen, Miki sede za volan i kresnu motor. “Puh” zareža i poče bacati prašinu. Gutali su put niz planinu, dok se na horizontu sunce stapalo sa zagorskim brdima. “Leš” umotan u ćebad i vreću za spavanje na zadnjem sedištu, ispusti još jedan krik. Tek tada vojnici shvatiše strašnu istinu. On nije vrištao, on se borio da udahne. Miki stisnu jače volan i petom udari u pod. “Puh” zaurla. Vijugavi put polako zameni ravnica i džip stade na čistinu. Vojnici istrčaše i upališe signalnu raketu. Na ljubičasto-crvenom nebu, pojavi se crna tačka u daljini.

*
“Druže Feldmaršale. “Velebitska jama” je uspešna. Objekat, izgleda, nije bio potpuno napušten. Razumem. Biće učinjeno.”. Komandant JNA, nadvojvoda Drago Mišić, bio je prijatno iznenađen. Osećaj ga, ni ovaj put, nije prevario. Zatvorivši fioku stola u kojoj je bio telefon, Mišić se vrati svojim podoficirima. Sedeli su nad iskrzanim platnenim mapama. “Ljudi, moramo da požurimo, vremena je sve manje.”
Podoficiri u maslinastim uniformama, žurno su preturali po stolu, tražeći “mijesto pada tog Njemačkog čuda od tehnike, jeb’o ih Himler”. Mišić uze zarđalog gvozenog orla sa jedne topografske karte i poče da ga vrti među prstima. Zamišljen, pitao se da li je ono što su iskopali u Velebitu imalo veze sa onim što su iskopali na Triglavu. Kopanje… Na kraju sveta, samo ti to i ostaje. Ko pre iskopa, pre se dokopa, pre će i pokopati ostale. Iz sanjarenja ga prenu jedan od podoficira sa cigaretom u zubima.
“Gospodine druže… Našli smo nešto.”
Mišić uze metalnog orla i ubode ga u svesku na stolu. Mapa je pokazivala granicu između Austrije i Mađarske. Nekada prometni put, danas još jedan od punktova kontrole izolacione zone oko nekadašnjeg Rajha.
“Ako je negde pao, tu je.”, reče tiho sebi u bradu Drago Mišić i, upalivši cigaretu, ponovi. “Tu je.”

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload the CAPTCHA.