Zoran Rakas: VELES, novela, DRUGA GLAVA

Filed under: 2015,afirmator,broj-37-april-2015,sf / horor |

ICURoomImage1.jpg710d19bb-2936-409e-974d-231db4297614Original

Hodnik sanatorijuma XB-12 ispunjavao je miris sveže kafe. Pomalo ozloglašeni “Sokolac”, kako su ga meštani okolnih krajeva zvali, prostirao se na širokoj visoravni. Lokacija je držana kao tajna, jer su, navodno, za vreme posleratnih raskusurivanja, ovde dovodili nemačke naučnike na “lečenje od nacizma”. Mnogima su potpuno izmenjene misli, snovi i ideje, stvarajući tako nove ličnosti. Onima koji bi mirno prošli kroz tranziciju, bilo je dozvoljeno potpuno uključivanje u društvo: doktorima da se bave medicinom, fizičarima da proniknu u tajne Triglavijuma.

Vojnik u azurnoj uniformi ispruži obe šake da primi uzavrelu staklenu šolju.
”Imamo još za dvije ture.”
“Neko će morati u prodavnicu onda, a?“, cereći će njegov kolega.
”Aj, ne zajebavaj.”, reče prvi, duvajući u šolju. “U ovoj zapizdni, dobro i struju imamo.”
“Jesi se čuo sa starim, kakve su vesti iz grada?”
”Kaže matori da je u Sarajevu u kasarni bio neki požar. Valjda izgorele žice neke, đavo će ga znati.”
“Ima mrtvih?”
”Još nisu rekli, ali dvojicu su popodne zakazali na hirurgiji. Valjda će izržat’.”
“…’Bote”, uzdahnu momak koji je doneo kafu i sede na stolicu pored vrata sobe 231.
”Ti? Jesi proveravao bebana?”, podrugljivo reče plavokosi kaplar.
“A? A..:Nema promene. Još je u toj komi nekakvoj.”
”Jesi čuo da je još jedan Strigoi pao posle poletanja?”
“Opet? Jeb’o im pas mater, šta rade ti idioti u Institutu?!”
”Nemam pojma, ali ovim tempom, žuće garant nećemo stići do ’95.”
“Eh, žuće… Jebeš njih, daj ti da mi ove naše šupke prešišamo. Sa Indokinom je lakše, ne znaju nas.”
Vojnici su srkali kafu sedeći na hodniku. Soba 231 bila je pod konstantom stražom. Njen “gost” imao je biti na svakih pola sata proveravan i njegovo stanje evidentirano. U 02:45, plavokosi kaplar osetio je neobične vibracije koje su, zakleo bi se, dolazile iz njegove glave.
„Čuješ ovo?”, procedi kaplar.
”Ne. Šta?”
“Ššš… Slušaj.”
Bez daha, dva vojnika priđoše vratima i nasloniše uši. Vibracija je postajala na trenutke slabija, ali se ipak mogla čuti.
“Da upadamo?”
”Upadamo!”
Nervoznim korakom, kaplari  uleteše u sobu 231. Tamo, na krevetu, i dalje je ležao polusasušeni čovek duge kose. Sobu je ispunjavala ta čudna vibracija, smanjujući i pojačavajući se u pravilnim intervalima. Plavokosi kaplar priđe krevetu i tada ga obli ledeni znoj. “Pacijent” je bio budan. Ili je bar tako izgledao, očiju raskolačenih do obrva. Drugi vojnik poskoči kada vide lice svog kolege i plašeći se odgovora, upita: “Je l’ sve u redu?”
”Zovi doktora. Izgleda da se probudio.”
Momak otrča glavom bez obzira, dok se plavokosi kaplar borio sa strahom i vrtoglavicom. Prišavši gotovo do same ivice, mladi vojnik shvati da je vibracija koju je čuo u stvari glas čoveka sa kreveta. Video je kako mu se usne pomeraju gotovo neprimetno. U pokušaju da razazna reči neobičnog jezika kojim je pacijent govorio, kaplar uhvati samo jednu : “STRI-GOI”.

*
Prostorije u kojima se odmaralo i opuštalo osoblje “Sokolca”, bile su, zapravo kuhinja i trpezarija spojene u nekakvu nakaradnu salu čiji se plafon nije mogao videti od dima cigareta. Masnokosi doktor nemo je piljio kroz prozor u mračnu šumu, puštajući da mu cigareta dogori do prstiju. Njegova, u isto vreme proćelava i kosmata glava jedva se pomerala s leva na desno, pa je izgledao kao da čita nekakav natpis koji bi mogao biti išaran po drveću. Bio mu je ovo četvrti dan dežurstva.
”Doktore Silajdžiću, molim Vas, hitno je!”, čulo se između kucanja sa druge strane vrata. “Molim vas doktore, pacijent 231 je otvorio oči.”
Doktor Radoslav Silajdžić, bivšim saradnicima poznat i kao Rade Siledžija, na ovo obaveštenje nije posebno reagovao. Okrenuo se na petama i, popravivši rever na mantilu, bez reči krenuo za kaplarom.
Soba 231 nalazila se na kraju dugog hodnika. Doktor Silajdžić naredi obojici mladića voljno i zatvori vrata sa zobom. “Pacijent” je ćutao, ali je šum njegovog glasa i dalje ispunjavao sve ćoškove prostorije. Doktor sede na ivicu kreveta i izvadi iz torbe stetoskop i sedative. Pacijent se borio da odlepi oči od njegovih, ali je izgledalo kao da ga samo prisustvo ovog čoveka hipnotiše i tera da ga gleda. Doktorove oči su se, na trenutke, vrtele poput točkova.
“Dragi moj. Ne znam ni odakle da počnem sa tobom. Ti i ja ne bismo uopšte trebali biti u istoj prostoriji, ali ipak, eto nas.”, gotovo pevušeći govorio je Silajdžić. “Čega se poslednjeg sećaš?”
Pacijent je pokušavao da odgovori, ali bi se zagrcnuo svaki put kada bi otvorio usta.
“Ah, da, mora da si gladan i žedan. Ovde je infuzija očajna. Imam nešto za tebe, mislim da će ti se svideti.” Iz svoje torbe, doktor izvadi ovalnu metalnu posudu sa poklopcem, nalik na neki izobličeni tiganj. Miris krvi ispuni pore čoveka na krevetu i njegovo lice se vidno promeni. Postajao je svesniji. Silajdžić otklopi posudu i spusti je na grudi pacijenta. Ovaj fiksira oči na veliko krvavo srce koje je klizilo niz njene zidove. “Jedi, imam još jedno za posle. Slobodno”, ohrabri ga doktor očinskim glasom. Čovek na krevetu se uspravi i drtavim rukama uze srce iz posude. Krv mu se slivala niz podlakticu na stomak i grudi, srce je još bilo toplo. Gotovo bez žvakanja, pacijent proguta srce u dva zalogaja, oblizujući krvave prste i šake.
“Dobro, a? Taj je jutros bio na vojnoj vežbi u Sarajevu. Ništa bolje nego domaće.”, uz podsmeh reče doktor. “A sad, da nas dvojica fino popričamo malo….”
Pacijentu se pogled razbistri.
“Ja sam doktor Silajdžić, načelnik odeljenja za neurohirurgiju, geno-patologiju i psihogenealogiju. Ti se nalaziš u objektu XB12, specijalnoj instituciji za “slučajeve koje ne možemo dati običnim bolnicama”, kako su nas pokrstili oni partijski magarci. Ne znaju šta si, pa su te bacili kod mene. Govoriš li jugoslovenski?”
Pacijent je nemo gledao oko sebe, pa u doktora. Na momente je delovao kao da ga uopšte ne čuje. Ipak, primetio je da mu je ovaj postavio pitanje.
“Govorim i razumijem.”, reče čovek sa kreveta. “Ne znam kako se zovem, ne sjećam se da sam ikad znao.”
“Čega se sećaš? Vojnici su te našli u bunkeru, po svemu sudeći zatvorenom još za vreme Rata.”
“Rat. Da, sjećam se rata. Buka i vriska.
Sjećam se bunkera i podruma. Vojnici.. Imali su plave uniforme. To nije u ratu dobro.”, tečno je govorio pacijent, posmatrajući doktorovu torbu.
”Nema tu više ništa za tebe.“, ljutito se brecnu Silajdžić, „nego, govori. Ko je Strigoi?”
“Strigoi? … Pa… ja. Ja sam Strigoi. Ja sam Strigoi 13. Evo.” pacijent skloni kosu sa ušiju i pokaže tetovažu iza desnog uveta. Nepoznat simbol pored broja 13 se jasno mogao videti, iako je gotovo mumificirana koža skoro otpala. Silajdžić ispusti dug zvižduk.
”Znači ima i preživelih? Pa oni oficirčići će da se useru od sreće.”
“Doktore… Molim vas, ne mogu da ležim više. Koliko ćete me još držati?”
”Nećemo sad o tome. Ali mislim da bismo te mogli pustiti za koji dan.“, napravio je nekoliko koraka po sobi, pa nastavi “znaš, nije svet baš onakav za kakav si se borio. Ima prepreka i zajebancija koje moramo i ti i ja da izdržimo, ako mislimo da odemo odavde.”
“Ne znam ništa o svijetu. Jedino što pamtim su mjesec i sunce. Svi dani su mi se stopili u jedan.”
”E, pa taj dan ti je trajao, cirka… 30 godina druže Strigoj. Naći ću ti neke knjige da malo osvežiš pamćenje. U međuvremenu, ne smeš izlaziti iz ove sobe. Ako se nešto desi vojnicima koji te čuvaju, zaklaću te brže nego što smo te iskopali. Jesi me razumeo?”
Dugokosi čovek ponovo prostreli doktora pogledom. Iako je delovao oronulo i nezainteresovano, doktor je bio snažne građe, gotovo divovski visok. “Odmori se još malo, nastavićemo sutra.”
Pacijent se vrati u jastuk i zatvori oči. Podrignuo je nevidljivu krvavu paru. Prvi obrok posle 30 godina.

*
“Mišić.”
“Silajdžić.
“Da?”
“Svestan je, govori, ne seća se ničega.”
“Dobro, nastavi sa planom, ja dolazim sledećeg petka.”
“Razumem.”
Klik*
*

Jutarnja vizita se odužila i kroz hodnike se mogla čuti galama nezadovoljnih pacijenata. Negde oko podneva, buku je postepeno utišao zvuk kog su se neki pacijenti toliko plašili, da su legli ispod kreveta, sa ćebadima preko glave. U pravilnim intervalima, poput glasnog, nezaustavljivog sata, njene štikle su odzvanjale betonskim hodnicima. Gurala je kolica sa medicinskom opremom na vrhu, konzerviranom hranom u sredini i velikom plastičnom posudom na dnu. Ispod miške je držala knjigu. Malo je nakrivila glavu, zastavši ispred sobe 231.
Ušla je bez kucanja.
Pacijent na krevetu sobe 231, bio je budan i pažljivo je zagledao svoje telo. Neki ožiljci sa ruku i nogu su mu potpuno nestali, neki su se tek pojavljivali. Pipao je rukama lice, osećajući pod prstima novu, svežu kožu. Na otvaranje vrata i nagli upad visoke plavuše u belom mantilu, štrecnuo se i zažmurio.
”Polako, smiri se. Donela sam ti neke stvari, trebaće ti.”, rekla je, spustivši mu na krevet mali džak sa odećom. “Doktor Silajdžić te pozdravlja.”
“Oh, hvala. Jeste li i vi doktor? Dokle ću još biti ovde?”
”Jesam. Moje ime je Vega, ja sam neuropsihijatar. Ne znam, što? Gde ti se ide?”, govorila je tihim, staloženim glasom. Strigoj se meškoljio u krevetu.
“Ne znam, ne znam ni gdje sam. Samo ne mogu više da ležim.”
”Oh, pa što nisi odmah tako rekao. Pacijentima sa dozvolom omogućeno je da se slobodno kreću po kompleksu. Ako ti bude dosadno, samo se javi čuvaru i pokaži im ovaj svoj karton, pustiće te napolje ili gde god hoćeš.”
“Gdje god hoću…”
”Dobro, ne možeš baš svuda. Neka mesta su zabranjena i za nas doktore, a vama pacijentima naročito. Uostalom, zašto bi hteo ići bilo gde van “Sokolca”?”, doktorka Vega šetala je oko kreveta, s vremena na vreme bacajući oko na kolica sa stvarima.
“Vi..: Vi ste neuropsihijatar.”
”Jesam.”
“Šta mi je?”
Vega se nasmeši blago. “Još uvek ne znamo. Iskrena da budem, nikada nisam videla nekoga kao ti. Čula sam razne priče, mitove, urbane legende, ali nisam ni u najluđim fantazijama mogla pretpostaviti da ću ikada videti vampira uživo.”
“Vam.. Vampira? Hahahaha ŠTA?”
-”Pa, tako su vas prozvali ovi sa odeljenja. Kažu da jedete ljudsko  meso.”
“Jedem. U stvari, to je jedina hrana koju mogu da svarim u poslednje vreme.”
”Pa nije li to malo čudno?”
“Pa… Ne znam. Dugo nisam bio među ljudima, ne znam više običaje.”
Doktorka prasnu u smeh. Strigoj tek tada primeti njene savršeno bele zube i dlačice na vratu mu se ispraviše. Bili su oštri kao testere.
”Nemoj se bojati. Ovde smo svi naši. Znaš?”
“Naši? Koji naši? Šta se događa ovde?”
Vega priđe kolicima i izvadi plastičnu kutiju. Oštar miris krvi ponovo ispuni vazduh između njih.
”Ovo ti je ručak. Nemoj da se prejedeš.”
“Hvala…”, Strigoj je uhvati za ruku “…doktorka”
Pomalo iznenađeno, Vega se naglo trže, ali brzo se vrati u svoju staloženost.
”Znaš… To što si ti ovde… To znači da su oni ludaci u uniformama bili u pravu. Ima vas još.”
“Koga “nas”? Ko smo mi?”
”Nisam ovlašćena da ti odgovaram na ta pitanja, ali ti mogu dati jedan prijateljski savet: sakrij se. Šta god da budeš radio, gde god da te budu odveli, samo se sakrij. Neke stvari moraju ostati zakopane.”
Strigoj ostade da leži u tišini. Na podnevnom svetlu, Vega je izgledala kao plavokosa vilovnjačka boginja. Sijala je poput zvezde. U dva laka pokreta, ispraznila je kolica pored kreveta i još jednom se okrenula ka svom pacijentu.
”Doći ću ponovo pre nego što te odvedu. Ne brini. U međuvremenu, raspitaću se za dozvolu.”
“Odvedu? Gde? Ko?”
”Ne brini, rekla sam ti. Evo, ovo će ti pomoći da neke stvari staviš u kontekst. Možda.”, reče tiho i baci mu knjigu na krilo. “Prijatno.”

Zvuk njenih koraka ponovo ispuni hodnik.

Strigoj uze knjigu i otvori je. Na tamnosivim koricama, zlatnim slovima izvezeno je bilo ime autora. Milovan Glišić. Strigoj je pokušao da se seti nekog Milovana, ali sve što mu je ostajalo u glavi bila slika metalnih štikli doktorke Vege. Zaboravio je da je zaboravio kako izgledaju žene.
Osetio je da mu se krv ubrzava, preplavila ga je prijatna struja.
Bacivši knjigu na drugi kraj kreveta, Strigoj ustade i skinu sa sebe bolničku odoru. Ponovo je osećao svoju staru snagu. Iz džaka izvadi pantalone i vojničku potkošulju.
Nakon nekoliko koraka po sobi, ponovo sede na krevet i pogled mu se spusti na plastičnu posudu. Miris krvi ga je sve više mamio. Posuda je bila dovoljno velika, mislio je.
Meškoljio se po krevetu dok je našao pravi položaj, a onda je otvori i u jednu ruku uze sveže srce, a u drugu ruku sunđerasti komad mesa, sudeći po mirisu, pluća. Iako mu se krv slivala niz potkošulju, jeo je bez daha. Svakim zalogajem, pogled bi mu sve više divljao po sobi, sve dok ponovo nije ugledao knjigu na kraju kreveta i lepljivom rukom je dovukao. Na koricama je pisalo “Pripovetke”, ali je knjiga bila već otvorena negde pri sredini. Mljackajući glasno, Strigoj ispravi savijeni ćošak stranice i pogleda naslov. “Posle 90 godina”, zvučalo je interesantno. Bacio je još jedan pogled kroz rešetkasti prozor i video da se oblaci polako navlače preko sunca. Vreme je za čitanje, mislio je.

***

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload the CAPTCHA.