Život poezije

Filed under: afirmator,broj 08 - novembar 2012,satira |

Poezija tiho prati neke ljude kroz život i kao nit se prekida.

Ispod jednog usamljenog drveta, na usamljenom polju, isušenom od zimske košave, i neobično živom, pored kola hitne pomoći i nekoliko milicajaca vrane su imale svoj pir. Čeprkajući pokoricu zemlje zasejanu žitom, kao da su htele da se narugaju svojim kricima.

Dosadna košava danima je tresla golo drveće. Špeditersko preduzeće „Budućmost“ zbog nedostatka posla, rata i opšte krize devedesetih nalikovalo je na nižerazrednu krčmu.

Referent Ružić bio je uglađen čovek, uvek sveže obrijan, sa razdeljkom koji je polovio smeđe očešljanu kosu. Nečujno bi ulazio u kancelariju. Posao je obavljao savesno. Ostajao bi i posle isteka radnog vremena da dovrši već započeto, da obriše prašinu s kancelarijskog nameštaja ili da zalije cveće.

Tog dana sve mu se složilo u ravan. Nakon proslave Nove godine, Božića, Srpske nove godine svi zaposleni se skupiše u velikoj kancelariji preuređenoj za zabavu. Pored šporeta i kuhinjskog ormana nalazio se veliki trpezarijski sto. U uglu prostorije stajale su gajbe piva, vina i kisele vode, a preko njih poslagane boce rakije i vinjaka. Na plehu se dimila vruća prasetina. Tegle ajvara i turšije na stolu, kriške domaćeg sira i  čaše u koje se točilo i prolivalo vino.

Dvojica radnika dovedoše Ružića iz kancelarije na slavlje. On stidljivo sede na stolicu u uglu. Pesma i nazdravljanje su išli u krug. Od uspaljenih lica i ruku koje grabe komade prasetine oseti mučninu.

Kožura je krckala pod zubima, a rukavima su brisali zamašćena usta. Sekretarica tutnu Ružiću komad mesa u tanjir, dok je on krišom s knjigom pod stolom, kao da se radi o Svetom pismu, čitao pesmu Marine Cvetajeve (1892-1941):

Moj zbeg pred hodom hordi divljačkih,

Moj štit i oklop, branik konačni

Od zlobe dobrih i od zlobe zlih

U rebra moja zariveni stih.

 

Radnik na utovaru i istovaru robe, kojeg su od milja svi zvali Srećko, usta od stola i klateći se na nogama istrgnu Ružiću knjigu. Zatim otpi gutljaj rakije i pruži mu bocu. Oći su mu bile zakrvavljene. Ružić nije pio alkohol, iz pristojnosti otpi maleni gutljaj. Ne mogavši da proguta neprijatnu tečnost, požuri do wc-a da je ispljune. Za njim pođoše suvonjavi portir i ložač. „Čuvaj se Srećka kad je pijan“, upozori ga portir. Dok je Ružić nagnut nad lavaboom ispirao ista, na namrštenom licu ložača pojavi se grč. Njegova ruka polete i udari šakom Ružića i potiljak. Ružiću spadoše naočare i on se, ponižen, okrenu prema dvojici kolega. Nejasni obrisi lica što se cerilo podseti ga na životinju puštenu iz kaveza, na slobodu. On uze naočare, ali više nije imao kud. Išao je u pratnji portira i ložača prema prostoriji u kojoj se orila pesma.

Dežmekasti harmonikaš vešto je prebirao po crnobelim tipkama svirajući kolo. S vremena na vreme čula bi se vriska i zvižduci koji su davali ritam solo deonicama.

Ružić se odjednom nađe u klupku ruku koje kao da nije imalo nameru da bude razmotano. Nošen telima levo-desno, on poče da cupka. Čelični stisci šaka i isprepletane ruke, poput neke džinovske zmije, okretali su se oko stola.

Harmonikaš se zadovoljno smeškao, a pri brzim deonicama znoj mu se slivao sa čela. Prsti koji su prosto leteli po tipkama postajali su nevidljivi. Urnebesno okretanje oko stola završilo se lomljavom čaša i praznih flaša. Zadovoljivši praiskonski nagon čopora za igrom, stigavši do svog vrhunca, rumena lica se sručiše u fotelje.

Ružić sede u ugao, okružen srčom. Vrebao je povoljnu priliku da se iskrade i pobegne, ali su ga Srećko i pijani vozači držali pod prismotrom. Jedan od njih, krupan brkajlija, držao je sekretaricu za ruku prislonivši koleno uz njene noge. Pričajući masne viceve i kezeći se bio je u centru pažnje. Sekretarica je odgovarala na njegove dvosmislice, dižući ovlaš suknju i pokazujući svoju veliku zadnjicu. Direktor je pričao sa predsednikom radničkog saveta. Nazdravljali su jedan drugom i otpijali gutljaje vinjaka, dok su im se glave klatile na mlitavim vratovima.

Nakon kraće pauze harmonika ponovo zasvira. Orila se pesma, ali ne ona koju je Ružić poštovao, već prosta tužbalica pune nezgrapnih reči. Uz objašnjenje ko je koga ostavio, i  sumnju da će se voljena ikad vratiti.

Iako fizički prisutan, Ružić je osećao da se udaljava od skupa. Posmatrao je pauka u uglu, opuške u pepeljari, pepeo rasut po podu i krhotine stakla. Niz ivicu stola spuštala se bubamara. Pogled mu zaigra od sreće. Osetio je unutrašnju vatru u grudima, kao kad u trenucima osame čita omiljenu poeziju. Njegov unutrašnji mir prekinu ložač koji hitro pritisnu bubamaru noktom. Pucanj majušnog oklopa poput hica iz pištolja ispuni prostoriju.

Ružića obuze jeza. Više nije mogao da trpi. Cupkao je nervozno nogom dok je pogledoom posmatrao izobličeno stado bez pastira. Spreman na bekstvo, na skok, na zaborav. Osvrnuo se oko sebe, bio je okružen pijanim vozačima.

Jedan od njih ga udari šakom po ramenu i on  se zaklati i odlete sa stolice na pod. „Ružiću, kućo stara“, prodera se vozač, a svi prisutni prasnuše u smeh, do suza. Vidno zbunjen, Ružić namesti naočare na vrh nosa kako bi bolje video vozača. Vozač ga ščepa za kragnu i podiže. „Nigde ti ne ideš. Sada ćeš da čuješ pravu narodnu muziku“. Iz unutrašnjeg džepa sakoa izvuče kratku devetku. Otvori širom prozor i nekoliko hitaca zapara vazduh. „Ima li ko šta protiv?“, povika vozač. „Nema!“, povikaše svi u glas, kao da je u pitanju doskočica koju i vrapci znaju. Harmonikaš zasvira brže. Instrumentalne deonice krile su u sebi mnoge greške.

Ružić se tresao. Njegov utučeni pogled tražio je dozvolu da napusti proslavu, svestan da će morati da sačeka da neko prvi pođe, kako mu opet ne bi bilo zamereno da rastura skup na vrhuncu zabave.

Prasetina je pojedena. Pijani skup krenu da se razilazi ostavljajući prazne čaše na stolu. Ložač ponese polupraznu bocu rakije. Direktor i predsednik radničkog saveta grlili su se kao najrođeniji. Brkati vozač i sekretarica su čekali taksi. Nekolicina radnika i vozača su mokrili ispred ulaza u zgradu. Neko je povratio u hodniku. Harmonikaš je u nosio harmoniku a jednoj, a tortu u drugoj ruci.

Ružić je krenuo u svoju poslednju šetnju držeći knjigu poezije u džepu. Sam, bez igde ikoga na ovom svetu, kretao se sivim prostranstvom polja. Nepomične kreature oblaka boje olova pritiskale su zemlju.

Našavši usamljeno drvo na polju zasejanom žitom Ružić je zastao. Skinuo je opasač s pantalona i vezao ga za najnižu granu. Provukao je omču oko vrata, pritegao je i prepustio svoje telo sili zemljine teže.

Kada je leš otkriven, malobrojni očevici su mogli samo da konstatuju da je se radi o veoma neobičnom slučaju samoubistva. Još jednom u nizu što spada u domen statistike.

Zoran Doderović

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload the CAPTCHA.