Živojin Ćelić: Čin stvaranja je čin ljubavi

Filed under: 2017,afirmator,arhiva,broj 61 - april 2017,intervju |

Živojin Ćelić

Živojin Ćelić: Čin stvaranja je čin ljubavi

 

 

Umetnist nije profesija, to je poziv.

Živojin Ćelić

 

 

Intervjui su, poput priča i pesama, živi. I kao kad se stvaraju priče i pišu pesme, na njihovo stvaranje utiče okruženje, situacija u kojoj se (trenutno) nalazite. Tako je intervju sa Živojinom Ćelićem protekao u izuzetno prijatnoj atmosferi njegovog skromnog doma. Sedimo u velikoj dnevnoj sobi, ukrašenoj slikama. Dok se sprema za intervju, Živojin pali cigaretu za cigaterom, služi me kolačima i kafom, pokušava da me, neobaveznom pričom, opusti. Ne zna da se u njegovom domu osećam kao u svojoj kući.

Evgenija, Živojinova žena, povlači se u drugu sobu i ostavlja nas same, da započnemo priču. Došla sam (bezobrazno okasnivši) sa jednom grupom pitanja u glavi, a otišla sa sasvim drugim pričama, snimljenim na diktafon – boljim, lepšim i bogatijim. Zato intervjue treba pustiti, kao i priče i pesme, da rastu i razvijaju se sami, teku u onom pravcu u kojem sami žele da idu, jer jedino se tako dobijaju one prave, iskrene priče.

 

 

Prva sećanja koja nosiš iz detinjstva?

Odrastao sam kod bake, koja je bila veliki vernik. Vodila me je u crkvu sv. Pantelejmona, najstariju crkvu na Balkanu, jednu jako malu crkvu sa jako malo freska. To su moja prva sećanja: pogled na freske, koje su se meni činile ogromnim, iz žablje perspektive. Ako tome dodamo i miris tamjana činilo mi se da sam, bukvalno, na nebu.

U blizini crkve nalazilo se staro niško groblje iz XIX veka. Tamo je bio sahranjen moj deda kojeg su ubili Nemci. Moj otac je umro sa osećajem krivice da je njegov otac, po kojem ja nosim ime, zbog njega stradao… Otac nije bio ni za četnike ni za partizane, ni za Ljotićevce i vodio je neki svoj privatan rat protiv Nemaca. Radio je na održavanju lokomotiva na železničkoj stanici i studirao. Umesto da tovarnu mast stavlja u mazalicu za lokomotive, stavljao je pesak i lokomotive su, prirodno, blokirale. Nemci su ga uhvatili i odveli da ga streljaju, ali je uspeo da pobegne sa još jednim zatvorenikom iz specijalnog zatvora u Nišu (preskočili su 3,5 m visok betonski zid).

Da bi mu se osvetili za to, Nemci izazovu kvar na centrali koja je snabdevala Niš strujom. Moj deda, pošto je bio šef centrale, ode da popravi kvar, a Nemci puste struju i ubiju ga… Baka je te noći tri puta čula kako je doziva, ustajala je iz kreveta i izlazila u dvorište, i nakon trećeg puta znala je da je stradao. Zašto ti to pričam? Zbog toga što od najranijih dana granica između života i smrti nije za mene postojala. Pamtim da smo odlazili na groblje na kojem je deda bio sahranjen, baka bi mi govorila: „Stani ovde, podno njegovih nogu, da te vidi“, a onda bi mu sve pričala, šta se novo dešavalo u našim životima…

Živojin Ćelić, 1-009-1392Pre svega si slikar, pa tek onda pesnik… Zašto?

Spadam u ljude koji žive za umetnost i od umetnosti. Veruj mi nije lako (nije ni teško), ali je divno… Rastao sam u kući knjiga. Sve je bilo podređeno knjigama, filmu, slikarstvu, tako da nisam imao referencu da sam rođen umetnik, slikar… U kući je bilo prisutno jedno tiho ispovedanje vere, naročito kod moje bake, u čijoj sam kući odrastao, tako da su mi bile potpuno bliske osobe koje imaju mistična viđenja – meni je sve to bilo manje-više normalno – iako u ovom budalastom svetu to ne izgleda normalno…

Kako si u sebi otkrio umetnika?

Moj brat je stariji četiri godine od mene. Jako je voleo da se druži sa mnom. I dan danas je takav. Kada je krenuo u školu, sve što je on učio, ja sam učio. To je bilo jedno jako neobično druženje – za današnje pojmove.

Sećam se vrlo dobro. Bila je nedelja, jedini neradan dan u to vreme, kada svi moji spavaju duže. Brat i ja smo spavali u jednoj sobi. Probudio sam se jako rano. Pored mog kreveta stajala je sveska i olovka pored nje. Neobična, šarena olovka. Jedva sam čekao da se svi u kući probude. Niko nije mogao da mi odgovori odakle su se pojavili ta sveska i olovka. Odustao sam od daljeg istraživanja i uz zvuke ploče koju sam od majke dobio na poklon za rođendan „Klavirski koncert u B molu“, Čajkovskog, seo sam i napisao jednu pesmu, poemu zapravo, inspirisanu pesmom „Georgia on my mind“ Rej Čarlsa, potpuno apstraktnu, nerimovanu – jednostavno je takva izašla iz mene. Nisam je posebno dorađivao, obično kad radim, jako malo ispravljam nakon što dovršim delo.

Brat, koji je isto pisao, pogleda tu svesku, pročita pesmu i pozove me na svoj nastup u Narodnoj biblioteci u Nišu, jer bio je već član nekih književnih klubova. Pred prepunom salom, moj brat kaže: „Ja bih da predstavim moga brata i zamoliću ga da nam pročita svoju pesmu.“ Oduzeo sam se, ali sam ipak pročitao pesmu i dobio frapantan aplauz. Od tad su me kao mečku vodili po pesničkim festivalima širom bivše Jugoslavije, uvrstili su me u antologiju sa 11 godina. To su bile šezdesete godine prošlog veka…

Ljubav je obeležila tvoj život…

Sve što je vezano za stvaralaštvo, bilo da je u pitanju pisanje ili slikanje, kod mene je vezano za ljubavnost, potrebu da prenesem tu energiju drugim ljudima, to je moja poruka u svemu, ako poruke uopšte ima, jedna potreba za kontaktom kroz ljubavnost.

Moj je dom bio pun ljubavi, moji su se roditelji iskreno voleli, moji baka i deka bili su dubinski povezani. Ljubavnost je obeležila moj život. Čin stvaranja za mene je čin ljubavi, davanja, protočnost – ništa nije od mene, sve je od Neba, od Boga.

Trudim se da imam uvećanu koncentraciju kad stvaram. Recimo, nikad ne pušim dok slikam. To je za mene svetinja. Molim se u sebi sve vreme dok stvaram. Ta energija molitve je čudastvena. Ne znam da li se po tom pitanju razlikujem ili sam nekome sličan. Kad bismo se svi molitveno ponašali jedni prema drugima svet bi bio daleko lepši.

Sve potiče sa Neba. Jedino što mi možemo je da se volimo. Kako? Bezbolno da pokušamo. Ti da vidiš moje slike, ja da čujem šta ti pišeš. Na kraju krajeva, daje onaj koji ima (onaj ko nema ne može da da). Red je da čovek prihvati tu ulogu, jer ga Sila nad silama lako zameni kad je neposlušan i odbija da radi.

Da li imaš utisak da bi te ta Sila kaznila ako je ne bi poslušao, uvažio? Da li ti je teško što je nosiš?

Ja sam veliki radnik. To je jedno strahovito odricanje, ali tu cenu rado plaćam. Trudim se da stvaram koliko mogu, a čovek mora da može. Mora sebe da ubedi da može. Trudim se da stvaram, jer ću biti pitan šta sam za života radio kad budem otišao na onaj svet.

Da li se pribojavaš tog pitanja, odnosno svog odgovora. Da li misliš da si uradio sve što je bilo u tvojoj moći?

Rođen sam da budem mrav, da radim. Ovde sam došao da bih radio. Izabran sam po milosti Božijoj za ovaj posao zato što umem da ga radim.

Znam trenutke kada sam mogao da dam više, ne bolje, nego više. Imao sam periode kada sam padao duhovno, gde nisam smeo. Ali, nadam se da će mi tamo gore zbog toga progledati kroz prste.

Šta smatraš svojim vrhunskim delom?

Mislim da je nemoguće dosegnuti neki vrhunski domet u tom smislu, bar to meni nije mera vrednosti. Ispričaću ti jednu kratku priču. Imao sam izložbu u Holandiji, tada sam počinjao već da budem slavan – išao sam ka tome. Bila je to dosta uvažena galerija. Nisi mogao sam da joj se nametneš, već si mogao u njoj da izlažeš samo po pozivu. Vlasnica galerije me je pozvala i ja sam napravio jednu dosta neobičnu izložbu.

Jedna baka stajala je ispred jedne moje slike i počela je da se trese i da plače. Ja priđem, naravno, i pitam je o čemu se radi. Ona kaže: „Ja osećam strahovitu bol ispred ove slike.“ Slika je potpuno apstraktna. Na poleđini sam napisao njen naziv, na srpskom i na holandskom, ali ga nikom nisam govorio (osim onome ko bi poželeo da je kupi). Skinem sliku, okrenem je ka starici, da vidi da na poleđini piše: „Bol“. Vratim sliku na zid, a baka počne da me grli i ljubi. Ona plače, ja plačem, gledaju nas ljudi… Postoje takvi trenuci prepoznavanja, gde doživiš katarzu, pročišćenje, kada znaš da je poruka stigla, da ju je makar jedan čovek prepoznao. Baka se kroz taj plač očistila. Sagoreli smo smeće oboje.

Imaš li svoj studio u kojem stvaraš?

Trenutno nemam. Očekujem prodaju nekih slika u Rusiji. Ako se to desi, kupiću atelje. Za sada radim male formate u stanu, slike i ikone.

Koje su tvoje omiljene teme?

Bogorodica. Radim potpunu apstrakciju, mada ne volim tu reč, ali je koristim u nedostatku druge, bolje. Slikam onostranost.

Živojin Ćelić, 1-009-1397Pretpostavljam da strašno veliku pažnju poklanjaš bojama…

O da. Boje, kao i reči, imaju svoj jezik. Nikad nećeš videti dve iste žute na mojim slikama. To je jedna neverovatna memorija, koja me tera da istražujem. Jako je teško napraviti novu boju. To je pravi izazov.

Šta je još za mene bitno? Boje su vibracije. Sakupljam slike drugih umetnika, ali to radim vrlo pažljivo, zato što postoje slike koje mogu da te razbole i koje mogu da te izleče. Postoje slikari koji su zarobili svoje frustracije u slici i to te bombarduje, slika zrači i od nje ti nije dobro…

Tim povodom ispričaću ti jednu drugu priču. Već sam postao neko ime u Holandiji. Često sam izlagao u galeriji koju sam ti već spominjao. Nalazila se u samom centru jednog turističkog mesta, na tri sprata. Na otvaranje moje izložbe nisi mogao da dođeš ako nisi imao pozivnicu. Vlasnica me je pozvala jednom prilikom i javila mi kako jedan čovek, pošto je kupio moje slike, želi sa mnom da razgovara. Ja dođem, čovek se predstavi i kaže: „Ja sam pekar.“ A njegov lanac pekara je kao Mek Donald’s u Americi. „Kupio sam dve vaše slike. Manju sam odneo u kancelariju, gde se stalno svađamo na sastancima. Od kad sam, međutim, okačio vašu sliku, sastanci kratko traju i niko se ni sa kim nije posvađao. U čemu je tajna?“ Krenem da mu pričam kako se molim pre nego što počnem da slikam, moram da se očistim pre nego što sednem za platno. Moram da osetim onostranost, molitvenu tišinu. Kada osetim da sam čist i da mogu da radim, da leži blagoslov na tome, počinjem da radim. Nakon tog objašnjenja postali smo veliki prijatelji. Eto to je priča o bojama i energiji koju zrače.

Da li stvaraš pod tuđim uticajem? Da li te drugi slikari inspirišu?

Ne upadam u te kalupe. Moja životna priča je drugačija u tom smislu. Postoje pisci i slikari koje obožavam. Od Rotkova, Kandinskog, van Goga do pisaca Raičkovića, koga sam lično upoznao, našeg divnog Matije Bećkovića, Mike Antića… Naravno da oni mogu da te pokrenu, ali ja nisam prepisivač. Ja im se divim. Oni me nadahnjuju. Oduševljavaju me njihova rešenja, ali to ne znači da treba da ih ponovim, već me teraju na razmišljanje.

Van Gog je recimo uticao jako na mene, jer je moj otac, dok sam bio mali, kupio njegove reprodukcije. Sećam se da sam, dok sam gledao njegove slike, pomislio: „Ja mogu ovo.“ To je onaj trenutak koji te skrene na put koji prepoznaš kao svoj. Eto, ako je neko uticao na mene, uticao je van Gog. Više su me, međutim, inspirisala njegova pisma, nego njegove slike. Imao sam tu sreću da naučim holandski i da čitam njegova pisma u originalu. Zbog toga sam na jedan ritualan način hteo da mu se odužim, pa sam, kada sam finansijski malo ojačao, obišao sva mesta gde je slikao: Englesku, Holandiju, Belgiju, Francusku… Taj put mi je doneo toliko toga, ne mogu da ti opišem. To je bio moj način da mu kažem: „Hvala ti.“

Baš divna priča… Da se vratimo na boje: da li misliš da svaka boja nosi svoju energiju?

O da. Shvatio sam da je apsolutno tačno da boje imaju energiju. Jako je bitan osećaj za pravu meru. Kada staviš određenu količinu žute na platno – šta okružuje tu žutu – plava. Koliko plave? Crvena. Koliko crvene? Koji su to odnosi i kada postaju kritični, a ne smeju. Pošto su od mnogo linija načinjene moje slike, kad staneš ispred mog platna imaš osećaj da ono nema kraja. Možeš da putuješ kroz to mnoštvo linija i to ti daje osećaj neverovatne, beskrajne slobode. Osetiš prisustvo duha Svetoga…

Koji je pravi razlog zašto slikaš u linijama?

Moja omiljena tema je Bogorodica. Kao klinac sam neprestano crtao Bogorodicu. Voleo sam taj linearni crtež. Naše divne freske, ikone, najapstraktnije su slike, one su onostrani prikazi pravog života. Kad pogledaš naše ikone ili freske, imaš dve perspektive: ljudsku i božansku. To stalno upućivanje na onostrano, opominje nas da se nismo tek tako rodili, tera nas da shvatimo sa kojim smo zadatkom došli, zašto smo stupili u ovu učionicu koja se zove zemaljska kugla ili svet…

Da li slikaš snove? Da li ih pretvaraš u stihove?

Pretvaram ih u jezik boja. Ne slikam motiv pošto nisam figurativni slikar.

Mnogo si putovao po svetu. Dugo si živeo u Holandiji. Da li ti je nedostajala Srbija? Koliko te je život u Holandiji ispunio i koliko je uticao na tvoj stvaralački rad?

Hvala ti na ovom pitanju. Domovinu nosiš sa sobom. Ne može čovek sve i da hoće da izbegne to što jeste. Samo mora sebi da postavi pitanje: „Zašto sam rođen ovde? Što nisam rođen u Indoneziji, Japanu, gde god…“ Na mnogim sam tim mestima bio i njima bio oduševljen. Ali da ti priznam jednu stvar. Svoju sam Nišavu svuda nosio. To je stvar opredeljenja. Hoće li čovek da pristane na kompromis ili ne, ili će živeti svoju suštinu. Za mene je pitanje časti što sam rođen u Srbiji, uz dužno poštovanje svih drugih naroda i kultura, jer svet je divan zato što je različit, bilo bi odvratno kada bi bio jednoličan, ali ja sam Srbin. Nadam se da nikoga nisam uvredio ovom izjavom.

Punih deset godina nisam mogao da se vratim u Srbiju. To je bila velika patnja. Ali, brzo sam se, uz Božiju pomoć, snašao u Holandiji. Nisam se, što se finansija tiče, patio. Više se patim ovde, nego tamo. Bio sam okružen divnim ljudima. Imao sam zaista privilegiju da se susretnem sa veoma važnim ljudima. Od 7000 velikih formata (a to su stvarno veliki formati: 2×2, 2×3 m), koliko sam ih naslikao, svi su rasuti (prodati) po svetu.

Tableau Fine Arts Magazine

Tableau Fine Arts Magazine

Da li su se tvoje slike našle u monografijama?

Jesu, čak i u jednom udžbeniku za decu u Holandiji, koji se zove „Posmatranje umetnosti“. U njemu se nalazi jedna moja slika i biografija.

Šta je to „uzvišena prirode beline“ i zašto je ona važna?

Znaš, kada čovek radi u ateljeu mnogo godina, on počinje monaški da živi i monaški da misli. Odbacuje sve što je suvišno i gleda samo suštinu. Stajati ispred belog platna, ispred beline koja je simbol božanskog i doneti odluku da poništiš belinu, da naslikaš sliku, opteretiš belinu nekim sadržajem – ogromna je odgovornost – a to znaju samo oni koji su se bavili ovim zanatom, koji podrazumeva odricanje od svega suvišnog i svođenje na suštinu, na suštanstvenost.

Stvaraš iz „Zemlje zatvorenih očiju“. Kako ona izgleda?

Za mene je jako važno pitanje: „Šta je stvarnost? Da li sam stvaran ili sanjam, i da li sam, kad otvorim oči, u stvarnosti? Šta je stvarno stvarno, a šta je nestvarno stvarno?“ Sanjao sam tako jedan san jedanaest noći za redom. Tamo gde bi se san završio jedne noći, nastavljao bi se sledeće. Pravio bih crteže ujutro – kako mi je rečeno u snu – i pravio sam beleške o snu – trebalo bi uskoro da se pojave na srpskom – i eto to je ta Zemlja iza zatvorenih očiju. Kada vidimo nekim drugim vidom, ne onim fizičkim, koji je mnogo jasniji i čulniji, čujniji, drugačiji od ovoga. Neretko mi se dešava da se zapitam da li je ovaj život zabluda ili onaj koji sanjamo, ili je sve jedna igra bez kraja.

Živojin Ćelić „Ko si ti“Koliko je bitno spoznati sopstvenu suštinu?

Mislim da ne postoji ništa bitnije nego da se čovek pozabavi spoznajom sopstvene suštine. U Svetom pismu ima jedna rečenica koja kaže: „Ljubi bližnjega svoga, kao samoga sebe.” Spoznati svoju suštinu to je obaveza svakog od nas, jer kako ćemo ljubiti druge ako ne spoznamo svoju suštinu i ako ne zapitamo sebe: „Ko sam to ja?“

Dok sam, davno, živeo u Holandiji – samo što sam završio Akademiju – napravio sam jednu sliku koja je imala prozirnom pastom ispisana slova na ćirilici: „Ko si ti?“ Zašto? Zato što sam još kao mali imao taj dar da mogu da preslikam sve što vidim. Mogao sam da slikam kao Rembrant, kao Van Gog, jedino što nisam umeo to je da slikam kao Živojin. Stoga mesecima nisam hteo da slikam, već sam meditirao ispred ove svoje slike – jer pitanje sam prvenstveno postavio sebi – i molio sam Boga da me obasja svetlošću, kako bih spoznao ko sam ja, koji je to zadatak u mom životu i kako mogu da slikam kao JA, ne kao neko drugi. I blagi Bog mi je dao da spoznam sebe. Kad vidiš jednu moju sliku – prepoznaćeš sve ostale – imaju lični pečat, prepoznatljiv slikarski rukopis, odnos prema materijalu, boji, liniji, nema lenje slike kod mene, ako je nađeš – nije moja. Bilo je puno pokušaja kopiranja…

Što se tiče novinarske karijere…

Karijera novinara bitna je u tom smislu što sam sretao važne ljude. Prvi intervju radio sam sa Gustavom Krklecom, pesnikom. Intervjuisao sam Miću Minimaksa – zadivio me je svojim profesionalizmom, Balaševića, Duška Radovića, Stevu Raičkovića… Mnoge ljude…

Uređivao sam blok kulture „Na talasu zajedničkog raspoloženja“, prva kontakt emisjia u staroj Jugoslaviji. Imala je saveznu frekvenciju i slušala ju je cela ondašnja zemlja. Mnogi naši poznati pesnici bili su mi gosti u emisji.

Bio sam i urednik književnih zbivanja. Uređivao sam časopis „Spunk“. Radio sam priloge za mnoge časopise, novine. To su bile sedamdesete. A onda sam se povukao.

Što se pisanja tiče…

Što se pisanja tiče, bio sam član Udruženja svetskih pisaca i član Udruženja holandskih pisaca. U lancu Kultur kafea održavali su se susreti sa autorima. Mislim da su tada slavili 25 godina. Izabrali su 10 najznačajnijih večeri, deset autora. Ja sam upao u tih 10 autora. Svako je dobio po jedan tabak i mogao je da ga ispuni kako hoće. Knjiga se zvala „Potpisano od…“ Napisao sam jednu zanimljivu priču, i eto to je jedna jako lepa uspomena.

Da li si pisao na holandskom?

Da, da. Pisao sam i pesme i priče i objavljivao ih u njihovim časopisima. Nemaran sam u tom smislu. Ne smatram da sve to treba da se čuva, već smatram da moja poruka treba da dođe do određene osobe i ako se to desi – ja sam zadovoljan.

photo by Djordje Petrović

photo by Djordje Petrović

Na čemu trenutno radiš? Slikaš li? Pišeš li? Koji su ti planovi za sledeću godinu?

Što se pisanja tiče, imam završena dva romana, imam tri knjige poetske proze i 11 knjiga poezije. To sve čeka, plus ono na čemu radim. Što se tiče slikanja, imam ponude vezano za Švajcarsku za jednu jako bitnu galeriju. Hteo sam da pravim rusku turneju, ali je naše ministarstvo to „stopiralo“, jer nije poslalo ruskom ministarstvu svoju preporuku. Trebalo je Putin da mi otvori izložbu, trebalo je u Kremlju i Sankt Peterburgu da bude izložba, koja bi dalje putovala kroz Rusiju…

Šta bi savetovao one koji tek stupaju u svet umetnosti?

Budite čisti, budite svoji. Unosite samo dobru energiju u svoje radove. Uvek čovek mora da zamisli da će njegova slika, skulptura, šta god da radi, jednoga dana biti u nekom domu, muzeju gde prolaze ljudi – suviše ima ružnih stvari na ovom svetu da bismo još ružnoga dodavali. Radite mnogo. Više sam noći proveo u mom ateljeu nego u mom krevetu. Bezbroj puta mi se dešavalo da me slika probudi u sred noći – tada ustajem odmoran, idem kao hipnotisan i nastavljam da radim. Radite puno. Volite to što radite.

Čemu te je naučila umetnost?

Umetnost me je naučila donošenju odluka. Discliplini. Razumskom donošenju odluka – onostranim razumom.

 

 

Razgovor vodila

Tamara Lujak

 

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload the CAPTCHA.