ŽENA KOJU BI POJELI (Ispovest spodobe) – izbor, Maja Simonović

Filed under: 2018,afirmator,Broj 74 – maj 2018,poezija,poezija i proza |

Tog sam dana mirisala na grašak

 

Tog sam dana mirisala na grašak,

Na toplo,

Na čorbu,

Na zimu i dom.

A htela sam mirisati na sebe.

Na svoju kožu.

Tamo ispod cenjenih maski poštovanja.

Iznad mene plafon odjekuje

Čuju se sitni koraci psa i mačkasti udarci štikli.

Moje noge ne vole visoku petu.

Ili peta ne voli njih.

Moja su joj stopala strana.

Ona označava ženu,

telo,

nogu,

glatku kožu, miris krvi i podignutu guzu.

 

A ja sam tog dana mirisala na grašak.

Kuvan sa junetinom,

izmrcvarenim mesom, dobro skuvanim,

laganim za stomak.

Jelo onakvo kakvo ne želiš,

ali ceniš,

jer ti čini dobro,

i zdravo je.

A štikle lome parket iznad mene,

parfemi mirišu teško,

zimski.

Toplo.

Fenovi rade,

četke se tope,

i sve miriše na vrelinu noći –

devojačke sobe,

muškarce u njima,

na čežnju i grohotan smeh,

depilatore na polici u ćošku,.

nevešto montirano ogledalo

mokre lokne i dim.

Dok ja mirišem na grašak.

I ti me pitaš hoću li vam doći?

Jedem cimet i perem kosu,

gušim se od suvog aromatičnog praha.

Kauč mi peva pesmu i ja ne mogu ustati sa njega.

Čujem kako je – ovako jadan, star i umirisan od mojih ručkova –

postojeći tu kraj kuhinje dobio svest.

I neću doći, jer ga ne mogu napustiti.

Oseća se istrošeno i jadno,

A tu je kad smo god umorni,

i kad pijemo kafu,

kad se čujemo i ne čujemo.

Postao je svestan  fotelja za masažu,

sveta sa televizije,

svoje neudobnosti,

mirisa vlage koju je pokupio u starom stanu

i jebenog mirisa graška što ga ni cimet ni voda ne mogu sprati.

Ne menjaš ga, jer je tako lakše.

Još služi.

Navikao si.

Taj si kauč kupio ne jer je bio  udoban,

Već jer je izgledao  kao da je sa drugog sveta.

Taman, a ne sasvim crn.

Nije ti dao da spavaš,

Želeo si da budeš budan i da budeš u njemu.

Na njemu je uvek bio sloj vilinske prašine,

misterije i umetničkih dela.

A onda si ga usisao,

Jer kome treba lepota?

Dozvolio si da ga napadne vlaga,

sve dok je udoban.

Onda si postao previše umoran,

pa je postalo svejedno da li je udoban.

Nije ni bitno.

Tu je.

Ti znaš da su sve one čarobne fotelje tamo negde,

Fluorescentne ljuljaške,

vilinske prašine,

i opori miris dima,

pa i jutarnja glavobolja.

Tvoj je kauč uvek tu.

A iznad, tamo u stanu gde lupaju štikle,

Ima kreveta, iako možda nema vilinske prašine.

Ali nisi više klinac.

znaš da je sve tvoje.

Ceo svet.

I da stari kauč,

čak i ovako svestan sebe i svog besmisla,

neće otići nigde,

čak i kad ga pitaš da li će svratiti.

Jer odsečene su mu noge,

a i da ih ima, štikle ne vole sofe.

 

Tog je dana kauč mirisao na grašak.

 

Žena koju bi pojeli

 

Androgino telo

surove misli

vođe divljeg plemena

lomljive kosti

koža poput papira

osetljivost svesnog bića

 

Ne zavaravajte se,

odavno već ja nisam žena koju bi jebali.

Ne znate vi šta bi sa ovom savitljivom masom

ni ja se ne bojim više prignječenja

neću više menjati ljude ni slati im svoje ideje.

Odavno već ja nisam žena koju bi voleli.

Nemam energiju koja teži

već neku namučenu

koja se transformiše i raste u sebi

traži tuđi plod da bi rodila svoj

nosi sa sobom obilje praznine

u kojoj se razvija nešto

što nije ni demonsko ni ljudsko.

Pa šta će vam onda?

Vrzmate se tuda

pravdajući se požudom.

U stvari se vrzmate oko svake tuge,

napuštenih životinja

i bolesnih ljudi,

sve dok ne mogu da vas zaraze i donesu vam smrt.

 

Mene se ne gadite

jer ja sam upravo to –

privlačim vas jer iskonsku vam ulivam sigurnost.

U doba kuge, gladi i smrti

ja sam žena koju bi pojeli u pustinji.

 

Apatija

 

Opaka greška se otela evoluciji

sekret se luči umesto serotonina

šire se noge umesto uma

ne oseća se radost ni zadovoljstvo.

Trenje uništava sluzokožu

a rane se javljaju na pogrešnom mestu

onome što neki nazivaju dušom,

dok oni koje te rane najviše bole

sigurni su da nema ni duše ni bola

samo apatija

koju primete

tek kada sasvim nestanu

krijući se od svojih slabosti

u pećinama sigurnosti, navika i rutine.

Te tri blage pseće glave

koje samo jednom otvaraju vrata.

Uvereni da mogu sve.

Apatija ne peva Orfejevu pesmu

niti ima Heraklovu snagu.

 

New age

 

Nacizam sa snagom sprženih neurona

od lošeg sapuna i paste za zube.

Bol najboljih namera

prezir pun krivice

jalova holistika

astrologija koja se boji hemije

u hrani

i u sebi.

Health nazi:

umire bez duvana,

živi bez halucinacija,

prezirući nas

koji ne znamo napraviti razliku

između hrane i tela

halucinacije i iluzije

smirenosti i praznine.

Skvrčenim genitalijama

i zdravim, čvrstim telima

upijaju sunce ignorišući ćumeze

u kojima se ruši i gradi vreme

čovek i prostor.

Njihova površ i dimenzije dve,

preti svim našim dimenzijama,

jer stabilni su na papiru

dok se mi batrgamo kroz prostor.

 

Lepota neminovnosti

 

Neverovatna upornost

postmodernih staraca.

Spodobe koje mešaju formu

na najvulgarniji način.

Njihova se tela raspadaju od mladosti.

Gledaju te u grču –

drže stisnute mišiće,

jer time stvaraju stav

Za njih si mlitav,

fleksibilan,

proklet.

 

Tvoje se bradavice stežu od jeze,

oni su ponosni jer su njihove čvrste zauvek.

 

Udove ne koristiš kao accessories

Usne ti služe da osete poljubac

ne da privuku ugrize niti da srču jagodu

grubim sisanjem

 

Beznačajan si dok misliš

da ćeš pustiti da ti ispadnu zubi

i pušiti cigaru

i da će ti lice požuteti od mučnine i duvana.

 

Oni znaju da hoćeš

i polomiće te na pola puta.

Preko svog žutog lica stavićeš ogromne naočare,

na usne karmin koji stoji odavno,

nećeš hodati ponosno,

a njihove će bradavice i dalje biti čvrste

oni će se i dalje raspadati istim tempom kao ti.

 

Zadovoljni samo još zato

što postoje takvi kao ti.

 

Neki tuđi arhetip u meni

 

Miris smznute krvi i vlažne zemlje u mojoj lutkinoj kući.

Nora je uspela pobeći dok ja nemam kud.

Njeni su ključevi ostali na stolu, dok su moji zakopani u temeljima.

Poput  Atlasa,  kažu mi da svojim grudima i telom nosim tri zida ovog doma.

I dok mirišem na cimet, testo, toplotu i život,

iz nozdrva neće miris krvi i njom natopljene zemlje.

Demonske sukube me progone iz šuma,

dok udišem smrtonosni miris podzemnih parkinga.

U ovom malom gradu – ja sam majka od betona.

To je predivni miris smoga i vonj otuđenja, topli zagrljaj alijenacije,

beg od jeftine emocije i ljudske prirode,

sopstvene utrobe, okova istine i časti,

trgovine patosom i preteških reči.

Jer ova prašina, zrak i zemlja su natopljeni smradom,

On nas prožme prvim udahom i odmah nas ubede  da je on deo nas,

Naše istorije i kolektivne svesti.

A nije, to je kult smrti

– nečije tuđe sećanje, a smrt ljudskosti naše.

 

 

Maja Simonović (1983.) iz Herceg Novog, trenutno živi u Budvi. Dramaturgiju studirala na ASU u Sarajevu, specijalističke studije završila na FDU na Cetinju.  U aprilu 2018. godine objavila svoj prvi roman ,,Poziv“.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload the CAPTCHA.