Zašto vaše komšije ne vole kada pevate u svom kupatilu

Filed under: afirmator,broj 03 - jun 2012,satira |

Piše: Vladimir Bulatović

U osamnaestom veku ljudi su uglavnom slušali muziku po dvorovima. To su bile male i odabrane skupine ljudi, aristokrata, koji su se smešno oblačili, kikotali iza svojih šarenih lepeza i stavljali bele perike na svoje šašave glave. U sledećem veku dvorovi polako ustupaju mesto pozorišnim i koncertnim podijumima. Muzika prestaje da bude samo zabava za povlašćene i kompozitori je sele među obične ljude. Oni usvajaju obrazac po kome muzika pripada svakom čoveku, bez obzira na svoj društveni status ili svoje poreklo.

Dvadeseti vek donosi nam velika naučna otkrića. Muzika se sa koncertnih podijuma seli u male kutije. Male kutije postaju velike. Slušalac dobija priliku da jednim pritiskom na dugme zakorači u fantastičan svet muzike. Bez preoblačenja, bez šminkanja, jurnjave za kartama, bez čekanja svog partnera koji kasni na početak koncerta… danas slušalac više ne mora da napušta svoju kuću da bi slušao muziku.

Moderan čovek današnjice neprestano sluša muziku: dok čeka prevoz, dok popunjava formulare na šalteru, sedi u restoranu i pije jutarnju kafu, vozi svog četvorotočkaša, vozi svog dvotočkaša, dok šeta ulicom, trčkara uz reku, sunča se na plaži, kupuje u supermarketu, dok doručkuje, užina, ruča i večera, vodi ljubav, plače, smeje se, tuguje i raduje se.

Dakle, moderni ljudi današnjice, tj. vaše komšije, gde god da se nađu, šta god da rade, prinuđeni su da slušaju muziku. Neretko se dešava da moraju da slušaju i onu muziku koju privatno ne vole. Jer, eto, ne vole svi da slušaju „narodnjake“ naprimer.

Ali, vašim komšijama, i ne samo njima, potreban je odmor od zvukova. Potrebna im je tišina.

Priznaćete da za to ne postoje lepša i mirnija mesta od WC šolja u našim kupatilima. Okruženi keramičkim pločicama postajemo meditativna bića. U našim kupatilima olakšavamo se svog tereta. Čovek se sedeći na „prestolu“ vraća sebi, u potpunosti.

Bez obzira koju pesmu da pevate, da li falširate ili ne, vi vaše komšije lišavate mirnog vršenja nužde. U pravu ste ako sada negodujete i tvrdite da postoje toaleti opremljeni zvučnicima sa kojih se emituje muzika i da to automatski znači da moja tvrdnja pada u vodu. Međutim, korišćenje javnog toaleta jeste čista nužda. Korišćenje sopstvenog toaleta je ipak mnogo više od obične nužde. Upravo tu mnogi od nas provedu značajan deo svog života…

Postoji realna mogućnost da će vas dok pevate vaš komšija podržati lupanjem ritma (najčešće kontra ritma) kišobranom po radijatoru. I ne postavlja se pitanje odakle vašem komšiji kišobran u kupatilu, ili zašto nema osećaj za ritam, već da li je njegov sledeći korak dolazak pred vrata od vašeg stana. Po nekim istraživanjima to se retko događa, ali kada se dogodi najčešće završava intervencijom policije i  mešanjem čitavog komšiluka. A to zna baš da bude stresno, mislim za policajce i vaš komšiluk.

Molim vas zato da imate razumevanja za vaše komšije. Poštedite ih vašeg pevanja u kupatilu. Dopustite im da sede u tišini. Dozvolite im da se olakšaju na miru. Za uzvrat, kada god ih sretnete u ulazu vaše zgrade, oni će vam, siguran sam u to, podariti svoje široke osmehe i možda poneku lepu reč.

Ako vam se ipak toliko peva i ne možete da izdržite a da ne pustite svoj glas, vi onda pevajte – „Ko peva zlo ne misli“. A postoji i ona druga: „Od pevanja se leba nećete najesti.“ Kome se šta više dopadne.



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload the CAPTCHA.