Dok sedite u Lipovom ladu

Filed under: afirmator,broj 03 - jun 2012,društvo |

Piše: Predrag Milojević

Ako vam neko nekada postavi pitanje – zašto ne volite svoj narod, ili zašto više volite Hrvate nego svoje iz Leskovca (uvek se iz nekog razloga Leskovac uzima za najsrblji od svih srpskih gradova) – odgovorićete da to neumesno pitati, jer vi, zaboga, volite svoj narod. Kao i svi drugi. S obzirom da vašim venama ne teče voda, spremni ste da se žrtvujete gledajući Novaka Đokovića kako u pet setova ostavlja znoj i suze na betonu Australijan Opena, da čitate sabrana dela naših najvećih sinova i očeva, da bodrite fudbalsku reprezentaciju i kad ona, po običaju, nameće protivniku svoju trećeligašku igru… Kraće rečeno, spremni ste da ovaj konglomerat svim srcem volite. A šta čini naciju nego zbir njenih pojednaca? Ništa drugo. I vi volite baš te ljude, tu mnogostrukost jedinstva, tu višestrukost u zajedništvu, tu idiličnu mešavinu.

Dok razmišljate, naručujete vinjačić u Lipovom ladu. Iz kafea u kome ispijate svoje kratko vidite kako ulicom prolazi pijanac što oko sebe širi neprijatan miris koji kaže da se nije kupao nedeljama. I baš tu, preko puta, on pada potrbuške; zarozani džemper  povlači mu se na grudi, pa se vide pantalone spale do pola zadnjice. Ne diže se, valjda je živ. Oko gole zadnjice skupljaju se muve. Pokušate da ka njemu usmerite svoju nagomilanu ljubav, jer naš je brate iako je takav, ali nešto ne štima u toj transmisiji. A kad se veseljak uneredi, definitivno zaključujete da ovaj narod ima nekoga vrednijeg vaše ljubavi.

Pogledate ka mračnoj uličici iza kafea i vidite kako iz automobila izlazi vaša kuma, te se  obradujete: ljubav vam ispuni grudi. A iza nje, zakopčavajući se, izlazi neko ko nije vaš kum. Kuma vas ugleda, ali u nadi da je niste videli, izbegne da vam se javi, pa brže-bolje šmugne u gradski autobus. Majku mu… Daćete ljubav nekom drugom, valjda dok razmišljate šta vam je činiti – da budete revnosni prema kumu ili prema njegovom braku – uništićete mu život u svakom slučaju.

No, eno grupe dečaka u najlepšim godinama. Setite se sebe kad ste krenuli u srednju školu – eh, da vam je da se to vreme vrati, opet biste isto, ali s novom pameću. I dok poslednje rezerve ljubavi usmeravate ka njima, posebno naočit momak, evidentno vođa družine, zaleće se i sapliće dražesnu bakicu od nekih devedeset godina, dok joj ostali otimaju torbicu. U šta se pretvorila ova mladež, gunđa sredovečna ljudina čitajući novine, ali ni on, niti bilo ko drugi, ne preduzima ništa da spreči napad na staru gospođu. To rođena majka ne može da voli, dodaje i opet tone u šarene naslove.

Vama dozlogrdi. Ljubav je lepa samo dok se čeka, vičete na glas stihove Desanke Maksimović, zbog čega vas konobar izbacuje na ulicu rečima da ne služi pijane goste. I dok idete kući, prisećate se da tamo imate ženu i decu koju dugo niste videli. Možda da njima poklonite deo ljubavi koju ste bili spremni da pružite ljudima koje nikada niste videli?

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload the CAPTCHA.