Vudi, Vudi riba budi – 1. nagrada na konkursu Žikišon 2012

Filed under: afirmator,broj 05 - avgust 2012,broj 06 - sept. 2012,satira |

„Jesi li čuo ko sutra dolazi na obalu?“ – bilo je ubedljivo najčešće pitanje koje se tog dana postavljalo u našem primorskom gradiću. „Vudi Alen… Vudi Alen…“ – odzvanjalo je uskim mediteranskim ulicama. Oduševljenje zbog posete slavnog režisera bilo je veliko, jer takva zvezda nije zašla u naše malo mesto još od pojave Čarltona Hestona. Radost nisu krili ni stari, ni mladi, a naš gradonačelnik je izdao specijalno obaveštenje povodom ovog iznenadnog događaja, a zatim nastavio da guta loptice za golf.

Sutradan ujutru sam poranio da zauzmem dobro mesto i eventualno neku klupicu, ali avaj. Kad sam stigao do obale, sve je već bilo prepuno sveta, ceo grad je izašao da sačeka Vudija. Sreo sam mog prijatelja Abela, koji je inače mornar po struci i koji mi je rekao da sam zakasnio… Vudi je već stigao! Kaže da su svi očekivali neki ogromni brod i eventualno omanji vatromet, ali se ispostavilo da je Alen došao čamcem, koji ga je samo izbacio na obalu. Bio je potpuno sam. Malo sam se progurao kroz gužvu i imao sam šta i da vidim. Čuveni režiser bio je još mršaviji nego inače. Sedeo je na obali, uplašen, i drhtao pod ćebetom koje su mu donele tetka Hana i njene sestre. Scena je bila dirljiva, sve dok mu kuvar Pedro nije doneo tanjir sa hranom. Tu se Vudi pretvorio u pravu zver i za nekoliko sekundi smazao celu porciju škampa u saftu od prepeličijeg žumanceta. I dalje nije progovarao ni reč. Ljudi su mu prilazili, tražili autogram, hvalili njegove filmove, smejali se njegovim naočarima, ali on nikom nije odgovorio. Kao da je jednostavno pregoreo, ili je video nešto zastrašujuće, neko morsko čudovište, jetija u kopačkama ili golu Opru Vinfri. Sve u svemu, ostao je tu na plaži celog dana i noći, a počasni govor gradonačelnika je otkazan, tako da je on sada prešao na gutanje štapova za golf.

Sutradan ujutru sam opet poranio da vidim šta se dešava sa Vudijem. Stavio sam i pola hleba pod mišku i uputio se na plažu. I dalje je bio na istom mestu. Zatekao sam samo nekog dekicu, kaže da je dežurao ovde cele noći i da nije primetio ništa neobično, osim da je režiser u nekoliko navrata trepnuo. Počeo sam da lomim komade hleba i da mu ih bacam, nisam smeo da prilazim. On je jeo sa istom halapljivošću kao i juče. Onda sam rešio da celu stvar učinim malo zabavnijom, pa sam mu naredio da mora da hvata parčiće hleba u vazduhu. Stvarno je bilo zabavno… Posle nekoliko minuta već mi je jeo iz ruke i gledao me onim toplim okicama, koje su izgledale još veće kroz tu dioptriju. Ubrzo su počeli da pristižu ljudi u velikom broju i takođe da donose raznoraznu hranu za Vudija. Naša mala zajednica je još jednom pokazala visok stepen zajedništva.

Trajalo je to tako danima, ljudi su dolazili i hranili ga, jedan mladi režiser je počeo da snima film o svemu tome, lokalne novine su svakodnevno izveštavale o režiserovom stanju, bake i deke su dovodili unuke da maze Vudija, a on je polako postajao sve deblji i deblji… Sve dok nije postao debeo taman koliko treba. Bio je to 30. februar. Sutradan smo napravili tradicionalni ceremonijalni obred i pojeli ga. Bio je ukusan kao pekarka mlada, ali dosta žilaviji od Hestona.

Đorđe Majstorović

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload the CAPTCHA.