Vojislav Vukomanović: TAKO MALO

Filed under: 2020,afirmator,arhiva,Broj 100 - jul 2020,poezija i proza |

       Dođu tako dani kada legnem i probudim se, a napolju je i dalje mrak. Skočni zglob mi je otečen, iako sam zadnji basket odigrao u srednjoj. Go, ispred ogledala, posmatram svoje telo, i baš u tom trenutku, na pamet mi pada emisija sa Diskaverija o anatomiji, i podatak, da kurac raste do 25 godine. Razočaran, shvatam da nikada neću imati ribe iz pornića koji sam gledao pre par dana. Letimičan pogled na glavu. Perut. Svrbi. Sa frizurom: dva sa strane, četiri odozgo, ne bih bio zanimljiv skalp nijednom indijanskom plemenu. Sa prozora vidim pokojnog komšiju koji je poginuo na Kosovu ’99 kako nosi mleko u kesi i novine. Na jutarnjem programu saznajem da RTB Bor već godinama posluje u minusu, i da danas nije utorak, već je sreda. Češem se po međunožju. Krećem ka krevetu. Nehotice levom rukom sa komode obaram igračku fiću koju mi je otac pre 25 godina doneo sa službenog puta. Puca u paramparčad. Tako malo mi treba da se rasplačem…

 

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload the CAPTCHA.