Vojislav Vukomanović: MB 98

Filed under: 2018,afirmator,arhiva,Broj 79 – oktobar 2018,satira |

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Krajnje napeta atmosfera. Devedeseti minut. Rezultat – 1:1. Lica na kojima se u isto vreme ocrtava ushićenje i strah. Skols je postavio loptu na belu tačku. Okrenuo se blago ulevo, pogledao u publiku, uzeo zalet. Mrtva tišina. Golman se bacio u jednu, lopta otišla u drugu stranu. Ali pored gola.

– Pu jebem li ti majku, da ti jebem majku, onu nenormalnu!

– Ko ti dade da šutiraš penal, govno!

– Pizda ti materina riđa!

Kladionica je proključala. Ne od oduševljenja. Siroti televizor počašćen je repertoarom psovki: spomenula se cela uža i šira familija sa sve govnjivim rekvizitima. Zgužvao sam tiket. Osećaj posranosti, znan samo iskusnim kockarima i večitim gubitnicima. Izvrnuo sam džepove. Pakla cigareta, dve kovanice po deset dinara, i jedna novčanica od 200.

– Mala, uključi drugi aparat za 200 – dobacio sam radnici.

Potez očajnika. Udaram dirke. Čas jednu, čas drugu. Karte izlaze i nestaju, kredit na automatu nepovratno curi. Šutiram ga i psujem, iako znam da ga ne boli ništa i da me ne čuje. Tako mi je lakše. Pogled mi se gubi u loše okrečenom zidu.

 

Flešbek 10.06.93

 

U zemlji je ogromno sranje. Narod bedno živi, jedva sastavlja kraj sa krajem. Ljudi masovno beže odavde. To se nije odnosilo na mene. Vozio sam novog bemvea, zidao još jednu kuću, i svako veče se provodio sa drugom ribom po gradu. Dok su fakultetski obrazovani ljudi prodavali stvari iz kuća na tezgama, ja, koji sam jedva završio srednju, okretao sam desetine hiljada maraka mesečno. Šverc. U zemlji pritisnutoj sankcijama svega je nedostajalo. Kafe, cigareta, čokolada, a naročito benzina.

U posao sam ušao preko ortaka iz kraja, Borisa, sasvim slučajno. Zamolio me je jednog dana da pođem sa njim do Kladova, da mu pomognem oko nekog posla. Plaća 10 maraka. Za 10 maraka i u pakao ću ako treba. Tada je to bila doktorska plata za tri meseca. Vozili smo noću, starog razdrndanog keca na kojem su samo vozačeva vrata mogla da se otvore sa unutrašnje strane. Iza nas je poigravala prikolica sa praznim burićima. Murija nas je zaustavila dva puta. Boris je oba puta galantno, uz vozačku, vadio i 20 maraka. Izvolite, prođite. Hvala lepo. Molim, i drugi put. Kriminal u državi je cvetao. U Kladovu nas je čekala njegova veza, matorac po imenu Kiril, koji je ribarskim čamcima prevozio benzin iz Rumunije, a posle ga dalje preprodavao. Glavni kriminalac u toj oblasti. Imao je pravu malu flotu od preko 10 čamaca, i dva lika sa pucaljkama koji su stalno kružili oko njega kao psi čuvari. Istovarili smo prazne i ubacili pune buriće u prikolicu. Boris je izvadio svežanj para, platio ugovorenu sumu, i krenuli smo natrag.

– Samo Bog da poživi ove sankcije! – prekrstio se.

– Je l’ si bre lud!? Narod umire.

– Koga boli kurac za narod… Važne su pare.

– Koliko si dobar po turi?

– Mnogo pitaš mali.

Ćutali smo jedno vreme.

– Okej… Reći ću ti… Između dva i tri soma maraka – smejao se – Lova do krova mali, hahahaha.

S obzirom da je išao bar dva puta nedeljno, pa puta četiri nedelje mesečno i još 12 meseci godišnje, dolazilo se do cifre od koje vam se zavrti u glavi. Za pametnog čoveka to je bilo i previše. Za budalu koja nikada nije imala novac u rukama – premalo. Vozile su se mečke, okretale ture po lokalima, „puderisao nos“. A onda su Borisa ubili pred kućnim pragom. Jednog je dana proleteo auto bez tablica i lik sa fantomkom opalio rafal – za svaki slučaj je izašao iz auta, pucao još par puta u telo i jednom u glavu. Overavanje. Pričalo se da nije davao procenat glavnim likovima u Beogradu koji su držali monopol nad švercom goriva. Kurčio se previše. U odnosu na njih, bio je sitna riba. A veća riba uvek na kraju pojede sitniju. Na sahrani, nosio sam Borisovu sliku i u prvom redu pridržavao njegovu kevu nakljukanu lekovima za smirenje. Pored sanduka njegova žena u osmom mesecu trudnoće, i klinac od dve godine koji nema pojma o čemu se radi. Završen život u tridesetoj. To me nije sprečilo da uletim na njegovo mesto. Nije se pošteno ni ohladio, a ja sam pičio za Kladovo. Imao sam nešto malo para, ali sam Kirila zamolio da me pričeka nekoliko dana. I tako je ludilo počelo. Imao sam ljude koji su prodavali za mene na najboljm lokacijama u gradu. Imao sam ljude koji su mi čuvali leđa 24 časa. Imao sam veze u muriji koja je uvek žmurila za dobru sumu. Imao sam sve. A onda su sankcije prošle. Tržište se otvorilo.

 

Sadašnjost

 

Automat je zapištao. Na ekranu je blinkao natpis „Nemate više kredita“. Izašao sam napolje. Vetar je duvao kroz prazne džepove. Stare cipele, bušne na par mesta, propuštale su vodu. Bio sam hodajući leš, odbačen od svih, upalih očiju, rasklaćenih zuba, sa garderobom koje je bivala sve veća. Imao sam bolove u grudima, bolove u leđima, bolove u bubrezima, rupu u stomaku. Nisam jeo, ima dva dana, ali sam zato obišao svaku kladionicu i automat klub. Kocka ne sme da trpi zbog hrane.

Smucao sam se se po kraju, lutao bez cilja. Na kraju sam upao u lokalnu birtiju. Oblak dima od jeftinih cigareta mogao se seći nožem. Progoreli stonjaci na šare i plehane piksle veličine tanjira za supu bile su na svakom stolu. Iznad šanka visila je slika sa ratišta. Neka vukojebina u Bosni. Na radiju srpski melos, u šanku gazda Mile.

– Mile, je l’ može jedna na crtu? – molećivo sam pogledao ka šanku.

– Ne može… Nema više crte. Dužan si previše.

– Mile, brate, doneću sutra, majke mi, imaću pare sutra.

– Pa dođi onda da piješ sutra, kad doneseš pare. Hahahaha!

Debeli skot. Pokušavam da ugledam nekog poznatog, sve u nadi da ću se ogrebati za piće. Jedno piće. Jedno jebeno piće. Kakav sam propalitet postao. Vozim slalom na putu bez povratka.

– Burazeru, plati piće – prišao sam nekom debelom.

– Neću da ti platim piće, pomeri se!

– Ajde, jedno piće, šta je to za tebe.

– Skloni se, nema pića… Ali… Daću ti 500 dinara za tu jaknu.

– Ova jakna vredi 20 puta toliko!

Setio sam se kada sam bio pun love i kupovao skupu garderobu. Ta jakna je bila Kolmark, i koštala je 150 maraka. Prosto je sijala. Ljudi su se okretali zbog ove jakne. Sada sam bio u dilemi da je dam za 500 dinara. Jebenih 500 dinara.

– Vredi mnogo više.

– Možda vredi više, ali ja ne dam više od 500. Uzmi ili ostavi…

Kada ne osećaš stid, donja granica za tebe ne postoji. Ispraznio sam džepove, skino jaknu, i uzeo 500 dinara.

 

Flešbek

 

Sankcije su prošle. Novac je prestao da pristiže. Odvojio sam nešto novca na stranu, ulagao u nekretnine, ali sada je trebalo nešto konkretno raditi. Počeo sam sa kockom. Poker, rulet, kladionica, nebitno. Samo da se okreće novac. Nažalost, okretao se u suprotnom pravcu od mene. Nakon što sam spiskao sav keš koji sam odvojio, prodao sam lokal u centru. Ubrzo i drugi. Malo sam stao na noge, počeo da dobijam, a onda za jedno veče skrcao na pokeru kuću koju sam sazidao od prvih para. Navukli me neki Crnogorci iz Berana. Vratio sam se u staru dedinu kuću, u kojoj nije bilo skoro ničega. Nije bilo ni stvari, ni kade, ni grejanja. Jedino društvo pravio mi je ker lutalica, izgladneo i mršav kao ja. Noću bi se uvlačio kroz polomljena vrata i sklupčao bi se kod mene, tako bismo zajedno cvokotali od zime. Od tada lutam ulicama kao zombi. I oni što su me znali, sada se prave da me ne poznaju. Razumem ih. Kada vidiš da neko propada, gurni ga da što pre potone i završi sa tim. Bolje je od mučenja.

 

Sadašnjost

 

Jesen se spremala da ustupi mesto zimi, ali duvao je neki topao vetar, pa se hladnoća nije osećala toliko. Ili je mom telu postalo svejedno. U majici kratkih rukava, kružio sam oko kockarnice. Ući ili ne? Produžiti dalje, kupiti nešto za jelo i popuniti rupu u stomaku? Mozak mi je radio 100 na sat. Pred očima su se non-stop pojavljivali brojevi. Ulazim. Pa šta bude. To što sam ušao u majici kratkih rukava nikome nije bilo čudno. Posetioci ovakvih mesta su se nagledali mnogo gorih stvari u životu da bi im ovo odvuklo pažnju od stola. Možda bi reagovali da sam ušao go sa odsečenom rukom vrišteći, ali i tada bi verovatno rekli: „Pazi da ne iskrvariš čoju“. Snimio sam ih redom. Taksisti, Cigani, Kinezi koji drže prodavnicu preko puta. Ološ, isto kao i ja. Predstavnici treće gradske smene. Smene bez povratka. Seo sam za sto.

– Stavite svoje uloge – krupije je zamolio.

– 500 na crno.

Život mi je crn, pa zašto da ne. Kuglica se vrti. Trinaest crno. Dobro je. 1000 dinara u džepu.

– Stavite svoje uloge.

– Sve na crno.

Kinezi su se nešto dogovarali. Dvadeset osam crno. Dupliram! Sad ili nikad.

– Sve na broj 9.

Devetog mi se rodio sin. Jedinac. Nisam ga video godinu dana. Majka ga je odvela kod njenih u Crnu Goru. Nije želela ovakvog. Nisam je krivio. Bila je potpuno u pravu.

– Devet crveno.

Kinezi su psovali, neki Ciga tresnuo mobilni o zemlju. Ispred sebe sam imao toliko žetona da bi ih svako normalan zgrabio i pobegao glavom bez obzira. Ali ja nisam svako. I nisam normalan.

– Čestitam, gospodine. Isplatiće vas na blagajni.

– Ne.

– Ne?

– Sve na crveno.

– Jeste li sigurni?

– Jesam…

Krupije se preznojava. Ćutao dok baca kuglicu. Zenice se širile. I meni, i njemu.

– Trideset pet crno.

Crno, crno, crno. Crno ispred očiju. Crno u glavi. Crno u životu. Crno svuda okolo. Muk. Jedno veliko ništa. Nula. Stavljam ruke u džepove, izlazim napolje. Krećem preko starog mosta. Pogled ka nebu. Vedro je, bez ijednog oblaka. Zvezde se vide kao na dlanu. Momak i devojka drže se za ruke i posmatraju grad. Nasmešili su mi se. Nasmešio sam se i ja njima. U vazduhu se osetio miris benzina. Skok…

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload the CAPTCHA.