Vojislav Vukomanović: KINI PA PRDNI

Filed under: 2018,afirmator,arhiva,Broj 76 – jul 2018,proza |

Rambo je držao fitnes centar. Palio se na te stvari, tegove, strunjače, bicikle, trake za trčanje. Valjao je preparate za bildere, neka sranja u prahu od kojeg su znoj i prdež vežbača smrdeli kao javni WC na pijaci nakon završenog dana. Više puta je pokušao da mi uvali neko od tih sranja, uz priču da mi samo to u životu treba, i da je kranje vreme da batalim vinjak, cigare, drogu i žene netestirane na polne bolesti. Hteo sam da mu kažem da slobodno može da jede govna, i da nastavi sa pokušajem da pojebe sebe dok se go gleda ispred ogledala, ali ipak, puštao me je da besplatno vozim bajs i zevam u ribe na spravama, tako da sam odustao. Plus, mogao je i da me prebije bez problema.

„Za tebe je besplatno“, rekao je to kao diler koji neiskusnog srednjoškolca navlači na sečen dop. „Evo ti pa probaj, možda ti se i svidi“, tutnuo mi je paketić sa tabletama u džep.

 

Nekada je bio lov i ribolov, tuča sa suparničkim plemenom oko teritorija i žena, a danas je to teretana. Ljudi moraju negde da leče svoju isfrustriranost. Likovi koji stenju kao Monika Seleš, ribe koje stenju kao Lisa En, i ogledala kurve koje lažu više od onih u luna parku.

 

Naslušao sam se raznih priča o tim preparatima. Naravno, najveći horor je predstavljala priča da ti preparati ubijaju seksualnu želju, da se kita ne diže, i da mlohava ćuna posle služi samo za pišanje.

To veče, mešajući pivo i bensedine, greškom sam zgutao dve tablete koje mi je Rambo dao. Za divno čudo, na mene su imale kontra efekat. Digao mi se uspravno kao zastava na radnoj akciji. Rešio sam da iskoristim neplanirano i odmah prionuo na pornohab. Nastavio sam sa pićem. Popio sam još pola paketa piva, a drvo u gaćama je i dalje stajalo uspravno. Strovalio sam se u krevet i bacio ćebe preko glave. Ujutru, sve je bilo po starom. Ogromna želja za pišanjem nadvladala je san. Međutim, stojko je i dalje stajao uspravno. Upišao sam WC šolju, kadu, lavabo i pločice, pišao na glavačke, sve kako bi izbacio tečnost iz sebe. I dalje je stajao pravo.

 

Sa podbačenom muškošću pod kaišem, krenuo sam ka Rambovom fitnes centru. Na ulazu me je sačekala policijska traka, i gomila pandura koji su se vrzmali okolo. Rambo je ležao krvav na klupi za bendž, razbijene glave, dok su okolo bili razbacani tegovi.

„Šta se desilo?“, pitao sam jednog od redovnih članova koji se tu zadesio.

„Šipka mu je došla glave. Za vreme izbačaja kino je i prdno u isto vreme. Svi mišići su mu se opustili. Gvožđe mu je palo pravo na čelo…“

Rambova riba Sofija čučala je u ćošku. Bila je fitnes frik kao i on. Imala je pločice na stomaku, ruke veće nego moje, dok joj je lice od silnih preparata koje je gutala postalo kockasto, muškobanjasto. Nije mi bilo jasno ko se ložiti na takve pičke. Samo nekom bolesniku može da se digne na nju – pomislio sam.

Policajac je primetio da sam zadnji stigao. Počeo je da mi prilazi, a meni se valjda od straha, kita konačno oklembesila. Pitao je ko sam i odakle sam.

„Redovni član“, slagao sam, što mu je pogledom na moju građu odmah postalo sumnjivo.

Uzeo mi je podatke, a zatim rekao da svi napustimo mesto zbog patologa koji treba da stigne. Sofija me je ugledala. Bacila mi se u zagrljaj. Plakala je kao kiša i u isto vreme smrdela na bilderske preparate. Uhvatila me je pod ruku, snažno, kao drvoseča kada uzme sekiru.

„Moram na vazduh“, nekako je progovorila.

Pošli smo napolje. Zagledao sam se u njeno lice, isklesano kao kod pećinskog čoveka, i ruke, nalik kopaču grobova. Zatim sam pogledao u svoje pantalone. Kita je opek počela da se diže. Jebote, od ovih preparata, stvarno postaneš bolestan…

 

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload the CAPTCHA.