Vojislav Vukomanović: IZGUBLJENI U NIŠTAVILU

Filed under: 2016,afirmator,broj 49-april 2016,poezija i proza |

loneliness1Dim lagano pleše po vazduhu. Gubi se negde pri vrhu prostorije. Prava Kubanska. Sto evra komad. Imam još dve kutije u podrumu, neotvorene. Ovo mu dođe kao planinski vazduh u odnosu na krdžu kojom sam se trovao. Klasična muzika u pozadini. Ne znam da li je Betoven, Mocart, Bah ili neki peti. Jebem li ga. Nisam to mogao nikad da zapamtim. U vili opasanoj visokim zidinama, sedim i buljim u jednu tačku. Sam. Potpuno sam. Celoga života juriš za parama, a onda to nemaš sa kime da podeliš. U dvorištu brdo telohranitelja sa psima. Patroliraju. Bog te pita zašto. Da je neko hteo da me smakne, mogao je to da uradi do sada n puta. U kancelariji nameštaj od mahagonija i kože. Samo najkvalitetnije. Na radnom stolu slika žene i deteta. Tačnije bivše žene. Možda i bivšeg deteta. Sina jedinca. Ne javlja se mesecima. Kaže da mu se gadim. Gadi mu se način na koji sam stekao novac, način na koji živim. Jebiga, ne mogu svi da budu profesori. Muljao sam, priznajem, ali nisam jedini koji se obogatio za vreme inflacije. Novac sam legalizovao, otvorio firme, zaposlio ljude. Sada drugi rade za mene. Šta ćeš bolje. Imam kupatilo veličine terena za mali fudbal. Kada, đakuzi, tuš kabina, najskuplje pločice, plazma televizor. Još jedno isto u potkrovlju samo sa drugim dezenom pločica. Imam otvoren bazen napolju, zatvoren bazen u podrumu za hladne dane, teretanu. Ni nalik ćumezu u kome sam rastao, gde smo bojler uključivali samo kada dođe jeftina struja i kupali se jednom nedeljno. Privatni kuvar mi sprema različita jela svakog dana. Italijanska, španska, mediteranska kuhinja. Samo zamislim i to stiže. Frižideri su prepuni. Zarekao sam se, nikada više pašteta na hleb i mleko iz plastične kese. Najkvalitetniji šampanjac, ponekad viski, u izuzetnim prilikama rakija, ali striktno najskuplja. U garaži auto za svaki dan u nedelji. Sportski, terenci, limuzine, kabrioleti, par motocikala, iako njih ne vozim. Nekada sam se švercovao u gradskom i stopirao. Sada moj vozni park vredi milione. Gazio sam preko svih da bih se dokopao vrha. Kažu, nije bitan put kojim ideš, bitno je stići na vrh, jer pogled sa vrha je isti. Ali nije. Ostao sam sam. Ono malo ljudi što se nazivaju mojim prijateljima, to u stvari nisu. Oni su samo marionete koje se dresiraju novcem, i koje u moj novčanik gledaju kao u Boga. Ne krivim ih. Bio sam isti kao oni.

„Poslovna pratnja“ mi dolazi tri puta nedeljno. Sve su iste. Lažu kako sam najbolji, sve u nadi da će dobiti koji evro bakšiša više. Pričaju bajke o veličini mog polnog organa i atletskoj građi. Kao da sam blesav i da ne vidim ono što svakoga dana viđam u ogledalu. Garderober mi je prepun italijanskih odela šivenih po meri i cipela. Staru garderobu sam spalio. Nisam želeo podsetnik na prošlost. Sa rodbinom ne pričam. Dok sam bio golja, nisu me fermali dva posto. Kada sam se obogatio, javilo se njih dvadeset za koje nisam ni znao da postoje. Plus cela garnitura starih. Naravno, tražili su pare. Bože sačuvaj da upitaju za zdravlje. Ko im jebe mater! Neka crknu. Jedva sam čekao da odem sa sela. Nisam lud da gledam u nebo i strepim da li će pasti grad i uništiti sve ono što sam godinu dana obrađivao. Mogao sam da im dam taj novac koji su tražili, ne bih to ni osetio, toliko potrošim u kazinu za veče. Mogao sam, ali nisam. Neću iz principa. Mamu im jebem seljačku! Telefon optočen zlatom leži na stolu. Nije zvonio ne pamtim od kad. Ima li sve ovo smisla? Ima li život smisla? Na kraju ostaješ sam, jebeno sam… Umreću sam i niko mi neće doći na sahranu. Ljude će boleti dupe. Biće i onih koji će to proslaviti uz muziku i piće. Ponovo deprsija. Večernja, najgora od svih. Mrak još više doprinosi osećaju samoće. Dlanovi mi se znoje. Panično listam imenik na telefonu. Okrećem dobro poznato ime.

– Halo… Nina… Ja sam… Znam da nemamo zakazano za večeras, ali, pitam se, možeš li da dođeš?… Ne smem ostati sam noćas… Plaćam duplo… I… Khm… Možeš li da povedeš još dve?… Da, dobro si me čula, još dve… Naravno, biće bakšiša… Ok, za 45 minuta… U redu, vidimo se.

Raspoloženje se polako vraća. Osmeh na lice takođe. U pozadini i dalje Betoven, Mocart, Bah ili koje god klasično sranje. Palim novi tompus. Iz fioke vadim ogledalo sa crtama kokaina. Ništa ne podiže duh kao orgije začinjene drogom. Preživeti još jedan dan samoće, još jedno veče.

Sutra je novi dan…

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload the CAPTCHA.