Vojislav Vukomanović: ISPLAČI SE, BIĆE TI LAKŠE…

Filed under: 2018,afirmator,arhiva,Broj 72 – mart 2018,poezija i proza |

Ne volim rane pozive. Loše deluju na probavni trakt. Još kada se neko sa druge strane nakašlje, onako značajno, pred početak priče, odmah znaš da je sranje u najavi. Rani pozivi su horor. Telefon mu dođe kao smrtonosno oružje dokonih budala koje su poranile. Niko te neće pozvati u sedam ujutru i reći: „Čestitamo, dobili ste nasledstvo od bogatog ujaka iz Kanade“ ili „Želim da ti popušim kurac i kupim četvrt s mesom“. Ne, samo loše vesti uspevaju ujutru. Sto posto. Telefon je uporno zvonio. Beli – iskočilo je na displeju. Nakon što sam se bunovan javio sa druge strane se začulo najgluplje moguće pitanje: „Ko je?“

„Puši kurac! Ko drugi može da se javi na moj mobilni u 7:02 ujutru!“

„Ok, ok, izvini…“

Zatim se nakašljao i procedio kroz zube: „Poginuo je Džimi, Sanjin muž.“

„Strašno“, rekao sam to, jer sam ugledao kako mi u improvizovanom akvarijumu (praznoj tegli od ajvara) obe ribice plivaju potrbuške.

„Išao je na službeni put onim njegovim kecom, onim kršom tamno zelene boje. Menjač ga je zezao u zadnje vreme, nije mogao da prebaci u drugu nego je morao dobro da se zaleti i iz prve ubaciti u treću.“

„I od toga je poginuo?“

„Ma ne, neki pijani lik sa šleperom ga je gurnuo od pozadi u provaliju.“

„Aaa, pa onda dobro…“

„Zar ti se ne plače?“

„Ne…“

„Ni malo?“

„Jok…“

„Jebote, toliko špricera smo popili zajedno u „Sekiri“.“

„Jebiga, špriceri dođu i prođu, gorušica ostaje…“

„Nego, treba da se organizujemo za sahranu.“

„Je l’ baš mora?“

„Mora!“

Nije to bila smrt kojom si se mogao hvaliti okolo odlaskom na sahranu. Tipa overavanje, ili triper, ili obračun vatrenim oružjem s policijom u centru grada. Ne. Obična saobraćajka, čak i bez nevinih žrtava koje bi uveličale spektakl.

„Trebamo nekog ko će držati govor, khm khm“, nakašljao se.

„Pa?“

„Mislio sam na tebe majmune!“

„Mene!?“

„Tebe nego šta! Piskaraš tolike gluposti. Možeš valjda održati jedan govor na pokopu. I da mi se ponašaš na sahrani. Nemoj ono tvoje kliberenje slučajno da te uhvati.“

Imao sam problem sa smehom. Jeste, ne smejem se često, ali kada me krene, ne umem da se zaustavim. I to obično u ne baš prijatnim situacijama. Bilo je to na sahrani neke ćaletove strine, imao sam 12 godina. U trenutku opšteg leleka i kukanja za pokojnicom i njenim najboljim vanilicama na svetu, dobio sam neverovatan napad smeha. Pop je samo kratko prozborio, „Đavo“, što je mom ocu bilo dovoljno da krene u napad bagremovom šibom. Par godina kasnije, svi su s nestrpljenjem čekali rezultate izbora. Skupio se ceo komšiluk ispred TV-a. Dnevnik je počeo, spiker pročitao Slobinu pobedu, zatim nastavio sa ostalim vestima. A u sobi muk. Samo ja počinjem da se smejem. „Strani plaćenik!“, povikao je stric i sa mojim ocem krenuo na mene držeći praznu pivsku flašu.

„Ne dolazi u obzir! Doći ću, upaliću sveću, ali govor ne držim ni pod tačkom razno.“

„Okej, okej, otići ćemo, izjaviti saučešće, malo se isplakati. Ti posle popričaj sa Sanjom.“

„Šta koji kurac ja imam da pričam sa Sanjom?“

„Pa šta misliš na koga dete ima klempave uši? Sigurno ne na Džimija. Ona je sada sama, bez love, trebaće neku pomoć…“

„Misliš da je mali…“

„Ma sto posto. I pazi, ti testovi očinstva se sada rade brzo, kao kad vadiš zub, ili urinokulturu. Sigurniji su od alimentacije petog u mesecu. Ajd, pa ono, šta da ti kažem, isplači se, biće ti lakše…“

Pokop nije bio ništa spektakularan. Najbolja stvar je bila ta što sam bio u sporednoj ulozi. Ili možda nije. Kupili smo sveće od 10 dinara i venac na kojem je pisalo „Poslednja tura od društva iz Sekire“. Sanja je plakala, Beli je plakao, neki lik u kožnoj jakni i trenerci je plakao. I ja sam plakao. Plakao sam kao kiša. Za svih 15 godina, koje su malom klepmi ostale do punoletstva…

 

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload the CAPTCHA.