Vojislav Vukomanović: DOK PADAJU ZVEZDE

Filed under: 2018,afirmator,arhiva,Broj 70 – januar 2018,poezija i proza |

Rešio sam da konačno legnem u neko normalno vreme. Bled i konstantno neispavan, više sam ličio na zombija nego na ljudsko biće. Ali ko za kurac, san nije hteo na oči. Prvo sam ležao na leđima zatvorenih očiju, pokušavao da dišem duboko i opustim se, kao istočnjački gurui, čitao sam to u Politikinom zabavniku. Ništa, naravno. Non stop sam mislio o gumenim bombonama, nemam pojma zašto. Zatim sam iznerviran ustao, i pokušao staru dobru metodu uspavljivanja TV-om. Ništa. Gledanje glupog šoua nije pomoglo. Digao mi se na voditeljku. Pokušao sam i sa ručnim radom, izdrkao, ali opet ništa. Jeste da su moji snovi bili maraton kratkih horor filmova uz poneku pornjavu, ali i kao takvi, prirasli su mi srcu. „Hoću da spavam, hoću da spavam!“, uzalud sam ponavljao u sebi u krug kao dete koje se zacenilo. Neke navike se teško menjaju. Noćna ptica ostaje noćna ptica.

Naslonio sam se na prozor. Kao mačka kada se zimi ubaci u štok i posmatra šta se dešava napolju. Ili ludak na psihijatriji kada se uhvati za rešetke. Temperatura jedva da je malo spala u odnosu na dan. Nebo je nestvarno lepo. Mrak je tražio društvo. Sve što je crno izlazilo je napolje. Tako i ja. Navukao sam treger majicu. U belim gaćama sa rupom na desnom guzu kroz koju se videla dlakva bulja i kućnim kariranim papučama, zakoračio sam u dvorište. Pripalio sam pljugu, uvukao dim do kraja, i izbacio ga visoko u vis.

Noć. Penzionerski pakao. Vreme posle Drugog dnevnika kada se sa lanca puštaju besni psi, a na prozor kače metalni šaloni, jer ko kršten zaboga izlazi napolje posle osam uveče. Noć. Ima nešto magično u njoj. Znaš da svašta može da se desi. I to te potajno pali. Guraš do kraja, lutaš ulicama, čisto da vidiš da li ćeš slučajno ugledati nečiju izgubljenu ličnu sa 200 kinti i srećan otići dalje, ili ćeš sresti ekipu sa klupica koja će samo njima znanom metodom utvrditi da si hipster, peder, navijač protivničkog kluba, ustaša, uglavnom, ono što oni preziru, i koja će te prebiti na mrtvo letvom od naslona.

 

U trenutku kada sam bacio opušak na ulicu i krenuo ka ulazu, zvuk naglog kočenja automobila zaparao je ulicom.

„De si brate!!!“, čulo se kroz spušteni prozor vozača.

Ludi Sima. U opel kadetu iz ’86govno boje, sa još tri lika.

„Evo brate…“

„Šta ima!!?“, drao se nenormalno i pokušavao da nadglasa radio odvijen do daske.

„Ništa… Pokušavam da zaspim, ali nešto mi ne ide.“

„Vidi kakva noć bre, a ti bi da spavaš! Ajde sa nama!“

„Simo, brate, u gaćama sam.“

„Opušteno! Nećemo  nigde… Samo se po kraju vozikamo.“

„Ne znam brate…“

 

4 i 08 je ujutro. Vozimo se bez plana i cilja. Niko ništa ne progovara. Pocepao sam liniju koksa na auto karti Jugoslavije pri ulasku u auto (baš na potezu Zaječar-Lepenski Vir), i od tada me vozi. Blago trnjenje nozdrva se proširilo na celo telo. Napustili smo kraj, prešli preko mosta. Noćna rasveta treperi u stilu lajt šou uređaja. Perači ulica lete kroz vazduh. Pretiče nas bolid formule 1 koju vozi pas. Kokain. Iz kola u pokretu vidim samog sebe kako kupujem sladoled na trafici a zatim počinjem svađu sa radnicom oko kusura. Kokain. Ubeđen sam da imam kačket sa propelerčićem kao Proka Pronalazač i non stop mašem rukom iznad glave. Kokain. Mozak je ubrzao 100 na sat. Između kruži flaša banatskog rizlinga…

„Aj zovemo neke pičke?“, začuo se lik sa moje leve strane.

„Koje pičke jebote?“

„Zovi Sanju čoveče.“

„Pa da, kako se nismo setili! Sanja jebote! Je l’ još živi sa onom cimerkom, kako se beše zove Teodora, Tijana…“

„Tamara.“

„Da, da, Tamara jebote!“

Sima je izvadio telefon i počeo da prčka po imeniku. Oduševljen nađenim brojem, liznuo je srednji prst aludirajući na kitu, i pritisnuo taster za poziv.

„Ćao srce… Sima je! Da, da, Sima!…Šta ima?… Aha… Nego, šta misliš da svratim sa nekim drugarima?.. Aha… Je l’ ti Tamara tu?… Ekstra!… Eto nas za dvadesetak minuta.“

Prekinuo je vezu sav srećan i vratio telefon u džep.

„To je to jebači! Spremite se!“

Gledao sam ga bledo dok se zadovoljno smejao. Kokain me je polako puštao.

„Idemo da karamo brate!“

„Koga?“

„Ma dve cupi, ne znaš ih ti. Mnogo su lude, uvek napaljene… Imam dobar mob, možemo da ih snimamo dok ih jebemo. A?! A?! Šta misliš?“

Noć je upravo dodala gas do daske. Ono što je preko dana bilo bludno i nenormalno, sada je postajalo opšte prihvaćeno i normalno. Pa i grupni seks sa dve nepoznate, verovatno polno bolesne fukse.

 

Kupili smo četiri dvolitarke Apatinca i krenuli ka snošaju. Čekale su nas u mraku ispred zgrade na klupici preko puta Maksija na aerodromu. Tek kada sam prišao blizu, osmotrio sam ih bolje. Gospode Bože! Jedna je sigurno bila 15 kilograma teža od mene. Pod svetlošću bandere sijali su joj se debeli obrazi. Odmah mi je na pamet pala pevačica gosipa i dobio sam poriv za povraćanjem. Ova druga, neka gotičarka, izgledala je nekako prljavo na prvi pogled. Imala je 10 minđuša na desnom uhu i jednu u nosu, kao alka za vepra. Ne bih mogao da ih jebem ni duplo drogiraniji i pijaniji.

„E, Simo, palim ja.“

„Šta bi brate!? Pa gde ćeš? Vidi, tu su pičke, tu je piće. Ajde upadaj u zgradu, pa da pravimo zezanje.“

„Neka brate… Setio sam se da sam ostavio uključenu ringlu… Vidimo se…“

Krenuo sam lagano nizbrdo. U kućnim papučama, belim gaćama pocepanim na desnom guzu kroz koje se videla dlakava bulja, i treger majici. Blizu Sajmišta naišao sam na policijsku patrolu.

„Dobro veče gospodine.“

„Dobro veče…“

„Hoćemo li?“, pandur je pokazao pogledom i otvorio zadnja vrata.

Seo sam na zadnje sedište bez raspravljanja. Mislili su da sam pobegao sa psihijatrije. Krenuli smo ka stanici. Motorola je krckala kao stara ploča, vetar kroz odškrinut prozor počinjao da bude prijatan. Počeo sam da zevam. Konačno, san…

 

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload the CAPTCHA.