Vojislav Vukomanović: DIJAGNOZA

Filed under: 2018,afirmator,arhiva,Broj 73 – april 2018,poezija i proza |

Zadnje dve nedelje vukao sam temperaturu. Onu najgoru, 37,5. Lagano me je lomila, pela se uz leđa, onda odjednom nestajala, koliko da se ponadam kako je gotovo i brže bolje istrčim do birtije, a onda me uveče, ponovo stizala. Osećao sam se kao krpena lutka. Odlagao sam odlazak lekaru, ali neverovatan bol u grlu i sve teže gutanje učinili su svoje. Otišao sam do bolnice. Tek što je prošlo 21h. Na ulazu je spavao portir u kućici, iza kućice dva beskućnika takođe. Niko nikome nije smetao. Hodnik je bio prazan. Sestre su se jebavale po praznim prostorijama, čistačice gledale grand na TV-u, dva medicinska tehničara trkala u invalidskim kolicima. Stidljivo sam pokucao na poluotvorena vrata gde je dežurni lekar listao ponudu sportske prognoze.

„Je l’ slobodno?“

„Šta je bilo sad!?“, dreknuo je.

„Nije mi dobro…“

„Nije ni meni. Već nedeljama padam za po jednu, dve utakmice. Jebo me vitese da me jebo!“

„A da porobate sa sistemom?“, pokušao sam da se dodvorim.

„Jebeš sistem! Nema tu love!… Nego šta ti je?!“

„Danima vučem temperaturu… Grlo mi se skroz zatvorilo“, jedva sam prokrkljao.

Pogledao me je u oči podbule od pića, opipao čelo i gušu. Zatim je uzeo ono drveno govno što liči na dršku od sladoleda i gurnuo mi u grlo. Zapisao je nešto.

„Nije ti ništa… Verovano te promaja ubila u nekoj kafani. U pozorištu nije sigirno. Ajd izlazi napolje!“

E jebem ti sve! Promaja! Nije nego. Srpska univerzalna dijagnoza. Čim ti nešto nije dobro, to mora da je od promaje. Oće to. Da sam došao sa polomljenom rukom verovatno bi rekao to isto. Izleteo sam napolje bez cedulje sa propisanim lekom i lupio vratima. Tražio sam pogledom u hodniku šta bih mogao da polomim, da im bar malo napakostim, ali sve je već bilo totalno sjebano.

„Hej, pisac, jesi li to ti?“, pozvao me je neko s leđa.

Jasna. Nisam je video godinama. Kresali smo se nekada davno dok je još bila u braku. Posle nije bilo zanimljivo.

„E, ćao Jasna.“

„Šta ćeš ovde?“

„To se i ja pitam. Bolje da sam otišao u ludnicu!“

„Kaži šta je bilo.“

Objasnio sam joj šta me muči i šta mi je kreten malopre rekao.

„Hajde do mene u ordinaciju.“

Dala mi je neku tečnost za ispiranje usta. Koje olakšanje! Peklo je, ali osećao sam kako mi se grlo polako širi. Pljunuo sam neki gnoj. Gledala mi je zenice, zatim izmerila temperaturu. 38,9. Pokušao sam mrtvački hladnim rukama da izvučem pljugu iz kutije.

„Ostavi to!“, dreknula je. „Nemoj da se zajebavaš. Vidi na šta ličiš.“

Glava mi je padala od malaksalosti.

„Je l’ te bole mišići?“

„Aha… Kao da me je pregazio kamion.“

„Ne znam šta da ti kažem… Po svemu sudeći… imaš… sidu…“

„A!?“

„Ma samo te zajebavam. Ahahaha! To ti je za ono što se nisi više javio od kada si zbrisao iz stana kroz prozor. Imaš neku tešku infekciju. Neku vrstu mononukleoze.“

„A u kurac. Bio sam ubeđen da to dobijaju samo klinci sa 15, 16, kada se svi odreda žvalave sa istom ribom.“

„A da se nisi ti možda ljubio sa nekom, ahahahaha“, počela je da zajebava.

„Da… Zove se čaša. Čaša puna vina.“

„Bez zajebancije. Probaj da se setiš gde si mogao da pokupiš virus.“

Kao da je to bilo lako. Nisam se sećao ni šta sam jutros doručkovao. Možda po nekim birtijama po gradu. Možda kod Kize od čaša iz babinog kredenca koje on nikada ne pere. Možda kod Urketa kada je nas 8 uključujući i njegovog rođaka koji je zbrisao iz „Laze Lazarevića“ lizukalo jedan džoint. Ko će ga znati?

„I, šta ćemo sad?“

„Ništa. Pravac soba na kraju hodnika. Javi kući da ostaješ ovde par dana.“

„Je l’ baš mora?“

„Mora!“

Odvela me je do sobe, predala lepuškastoj sestri u ruke, i objasnila joj o čemu se radi. Okrenuo sam Žeksa. Ispričao sam gde se nalazim, dijagnozu, i rekao da ću mu vratiti lovu čim me puste napolje. Mislilo je da ga zajebavam i spustio je slušalicu. Nisam imao pidžamu, pa mi je sestra dala neki čaršav koji sam improvizovao u mantil kako se ne bih šetao naokolo u gaćama. Izvadili su mi krv, zatim nakačili infuziju. Dobio sam krevet u sredini sobe. U sobi nas je bilo petorica. U prvom krevetu matorac od šezdesetak godina sa rakom debelog creva. Čekao je na operaciju zadnjih nedelju dana. Po njegovim rečima, načekaće se, pošto je doktor kome je dao lovu otputovao ko zna gde.

„Ovom novom lešinaru ne dam pare, pa makar crko“, razdrao se da ga jasno čuje ceo sprat.

U drugom krevetu derle od 15 godina. Šatiran sa najnovijim modelom mobilnog i laptopom. Dijagnoza, slična mojoj. U četvrtom i petom krevetu, dva Leskovčanina. Otrovali se na nekoj svadbi i završili ovde na ispitivanju. Pokušao sam nekako da se namestim u krevetu, ali nije bilo šanse. Bio je suviše kratak. Ko te jebe kada porasteš 1,90. Jastuk nisam imao. Umesto njega, jastučnicu su napunili nekim krpama, pa je poprimao najrazličitije oblike. Videlo se da je na mojoj posteljini neko skorije vršio nuždu. Poznavala se fleka ostala nakon pranja. Ili sam se ja to samo nadao da je bilo pranja. Infuzija je iscurela. Temperatura nije popuštala. Nakon što su me iskopčali sa igle, otišao sam u klonju da se umijem. Umesto šolje dočekao me je čučavac spojen sa nekim postoljem koje je trebalo da izigrava mesto za tuširanje. Smrdelo je do zla Boga. Plus nije bilo prozora. Umio sam se hladnom vodom i ponovo bacio pogled na čučavac. Zaostalo parče izmeta stidljivo je provirivalo iz rupe. Konačno sam shvatio zašto ljudi beže iz bolnica. Ovde i kad dođeš zdrav ne gine ti da navučeš nešto. Ne umireš od bolesti već polako, ali sigurno umireš od lečenja. Vratio sam se u krevet, prekrstio se iako nisam vernik (valjda to tako mora kada zaglavis bolnicu), zagledao se u plafon. Matori je hrkao kao cirkular. Klinac je pored prozora pušio pljugu.

„Ajde do grada.“

„Kakvog grada?“, pitao sam pogubljen kao Koštunica.

„Pa u provod, zezanje, pičke, žurke.“

„Sine, na infektivnoj smo. Niko u posetu ne sme da nam dođe. Koji te crni provod spopao.“

„Ama ko njih šiša. Hehe. Idem ja svako veče. Sa’ će da vidiš.“

Kroz 5 minuta čuo se zvižduk ispod prozora. Klinac je mahnuo i otvorio. Dobacili su mu farmerke i duks. Obukao se i iskočio napolje.

„Vidimo se matori, pričaću ti kako je bilo.“

Bez problema je prošao pored portirnice. Čuvar je i dalje spavao. I klošari iza su spavali. Leskovčani su isto zakucali. Jedan se zgutao bromazepanom, drugi nekim sranjem na L. Frktali su kao krave. Obuzeo me je napad panike.  San nije hteo na oči. Zid preko puta je izgledao kao idealno mesto za udariti glavom ili biti streljan. Bubašvabe su otpočele ples. Aparat za kafu u hodniku glasno je zabrundao…

 

Klinac se vratio oko 6. Smrdeo je na duvan i imao ogroman kez na licu. Nisam spavao ni tren. Sekunde su trajale kao sati.

7:14. Došla je čistačica. Napravila je neki potez metlom kojim je samo ravnomerno rasporedila prašinu svuda po sobi i zapalila napolje. Ali niko ništa nije smeo da joj kaže. Doktori su od nje zazirali, jer ih je n puta navatala kako se krešu i šikaju po ordinacijama. Mi obični smrtnici mogli smo samo da je gledamo sa strahopoštovanjem. Zatim je došla sisata sestra, izmerila nam svima pritisak i temperaturu. Klincu je izvadila krv.

7:30. Stigla je hrana. Keks i čaj. Ustvari, nešto što liči na keks. Čaj nije bio toliko loš. Matorac sa rakom debelog creva je iz šteka izvadio kulen, odvio ga, i bacio se na posao.

„Deda, je l’ si siguran da smeš da jedeš to?“ – pitao sam ga šatro zabrinut za njegovo zadravlj,e a u stvari sam se nadao da će i mene ponuditi parčetom.

„Šta me boli kurac! Bolje da umrem sit nego da crknem gladan. Ovi današnji doktori ionako ne znaju ništa. Snaga na usta ulazi!“

Leskovčani su napravili mali magacin između duplog prozora i odatle krišom uzimali hranu. Glavatiji je uzeo riblju paštetu na mazanje.

„’Oćeš malo batke?“, ponudio me je.

„Neka brate, hvala, preskočiću.“

Od samog pogleda na boju pihtijaste mase mi se povraćalo. Klincu su doneli novine do prozora. Ostali su klopali i pričali mljackajući preko telefona. Naravno, svi o bolestima i dijagnozama. Kao što svako ima dupe i frizuru, tako svako ima i dijagnozu. Mene niko nije zvao…

13:22. Mobilni. Moj mobilni! Žeks na displeju.

„Je l’ imaš ti nameru da dođeš do kafane!?“

„Žeks, stvarno sam u bolnici…“

„… Ijao, kuku meni!“, začuo se lelek posle početnog šoka. „Pa ono, možda je glupo pitanje, ali da li ćeš poživeti dovoljno dugo da mi vratiš lovu?…“

„Daj bre ne seri nego mi donesi neku pidžamu! I neku knjigu. I kupi neki keks…“

Prekinuo sam vezu.

14:30. Vreme ručka. Fijasko. Splačine u plehanom skorelom tanjiru sa ostacima neoprane hrane oko ivice. Prethodno se čulo kako je sa kolica kojima povremeno blokira i ševrda prednji levi točak tetkici ispao set kašika na pločice u hodniku. Samo ih je obrisala o kecelju i pravila sa da je sve u redu. Nakrenuo sam bućkuriš i popio ga kao piće.

16:35. Žeks je došao do prozora. Dovukao je i Rajana koji je već bio pijan. Dobacili su kesu sa stvarima.

„Samo miruj i sve će biti u redu!“, drao se Rajan.

„Brate, idemo na žurku večeras. Zvala nas tvoja bivša. A da, primio sam i neki plavi koverat za tebe. Izgleda da je tužba za utvrđivanje očinstva. Nego, je l’ imaš neku lovu kod sebe, znaš bitno je dati nešto lekaru ako budu trebali da te seku?“, Žeks je lupao kao navijen.

– „E, nemoj da mi dolazite više u posetu! Nikad! Obavestiće vas na vreme ako umrem!“

Zalupuo sam prozor. Nešto su se drali ispred. Srećom, prozor je dobro dihtovao i ništa nisam čuo. Obukao sam pidžamu i izvadio knjigu. Danijela Stil – Debitantkinja. Imala je posvetu na prvoj strani – „Izvini brate, zaboravili smo knjigu, ovo je jedino imalo na trafici. Pusa“. Teška literatura za teškog bolesnika.

19:00. Večernja vizita. Doktor nas je brzinski pogledao. Nalupao je kako smo svi super, iako smo ličili na manekene pogrebnog preduzeća. Otišao je niz hodnik sa sestrama koje su se kikotale. Iz klonje se širio smrad govana. Klinac se spremao za grad. Ponovo nisam mogao da zaspim. Brojao sam bubašvabe na zidu. Dve su gmizale po mojoj komodi. U jednom trenutku, jedna se popela na leđa drugoj. Kao da su htele da se karaju kučeći. Posmatrao sam opstanak uživo…

 

Glava mi je pucala od nespavanja. Kao posle teškog pijanstva. Postao sam razdražljiv na svaki povišeni ton. Imao sam pogled psihopate koji je upravo zubima preklao par slučajnih prolaznika. Klincu su stigli rezultati analize krvi. Gori nego prethodni put. Povećali su mu dozu lekova. Opet su me nakačili na infuziju. Leskovčani su pričali telefonom sa familijom na nekom samo njima znanon dijalektu. Jasna je dolazila da me obiđe. Žeks je zvao da pita kakva je knjiga i da vidi mogu li da pitam doktora za neku preporuku oko osipa koji mu se proširio oko muda. Oterao sam ga u pizdu materinu i prekinuo vezu. Mobilni se ugasio. Nisam imao punjač. Opet su svi zaspali. Izašao sam u hodnik i počeo da šetam iako su mi najstrožije zabranili. Samoubistvo, samoubistvo, to je ono pravo…

 

Onesvestio sam se u 5 ujutro i odspavao preko 10 sati. Konačno. Klinca su premestili na drugo odeljenje. Na njegovo mesto doveli su lika sa nekim čudnim flekama po rukama. Niko nije hteo da mu pruži ruku osim mene. Posrali se seljaci. Smrt je prelazna bolest. Gutao sam neke vitamine koji su u kombinaciji sa infuzijom i Danijelom Stil izazivali fenomenalne tripove. Zamišljao sam da letim, da plivam, smejao se kao blesav, zatim gurao prste prvo u usta, zatim u nos. Leskovčani su mobilnim kroz ključaonicu snimali dedu dok je kenjao. Osećao sam se bolje. Započeo sam partiju tablića sa čistačicom. Taman sam je dobio dve za redom i smanjio razliku kada me je dežurni oterao u sobu…

 

Dedi je pozlilo tokom noći. Prebledeo je kao krpa, a zatim iskašljao punu maramicu krvi. Hitno su ga odveli u operacionu salu. Njegove stvari su tužno ležale na krevetu. Leskovčani su drpili preostali kulen iz torbe i nastavili sa ždranjem. Lepuškasta sestra je otišla na odmor. Učenice iz srednje medicinske su pravile haos, kako svojim neznanjem prilikom vađenja krvi, tako i svojim izgledom. Bile su dovoljan razlog da pomislim kako ovaj usrani život i nije toliko loš. Jasna je došla oko dvojke.

„Stigli su ti rezultati.“

„Konačno. I, šta kažu, kada umirem?“

„Danas ne. Za dalje ćemo videti. Spremi se, ideš kući.“

Doktor je potpisao otpusnu listu. Kenjao je nešto o bolesima modernog društva, teškom položaju zdravstvenih radnika i preventivi bolesti.

„A sada, pamet u glavu. Zdrav život. Novi režim ishrane. Puno voća i povrća, vitamina, bavljenje sportom. Za početak, više kuvane hrane i što manje pića.“

„Naravno, doktore.“

Uzeo sam otpusnu listu i preko ramena prbacio kesu sa pidžamom i knjigom. Sloboda čoveče. Čuvar je i dalja spavao u kućici. Klošara nije bilo iza. Zapalio sam pljugu i otišao do kioska preko puta.

„Izvolite?“

„Punjenu leskovačku.“

„Od dodataka?“

„Sve… I crno nikšićko…“

 

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload the CAPTCHA.