Vojislav Vukomanović: BERZA PONIŽENJA

Filed under: 2017,afirmator,broj 58 - januar 2017,satira |

nezaposlenost-bih

„Priprema je više od pola posla“ – ponavljao je oduvek moj stari, obilato pripremeljen za ispiranje, a onda pijan seo u komšijinog juga i zakucao se u betonski stub. Mada, imao je pravo. Na ovaj ili onaj način, ljudi su se pripremali za raznorazne životne sutuacije. Na primer, priprema pred sastanak sa novom ribom. Bacanje majmuna u nesvest radi što boljih rezultata (ako kojom ludom srećom dođe do snošaja) kako metak ne bi izleteo napolje posle 27 sekundi uključujući i svlačenje. Ili priprema pred odlazak na slavu kod kuma. Uzdržavanje od jela 2 dana pre svinjskog pira a Bogami i posle. A tek pripreme za poseteu lekaru! Te flaša pića, te bombonjera, te mito. A još i pranje određenih regija tela u zavisnosti kod kojeg specijaliste ideš. Meni srećom za psihijatra, nije trebalo posebno lickanje.

Elem, kao što reče stari, važna je dobra piprema. U mom slučaju, psihička. Četiri ljute na prazan stomak. Da, to je najsigurnije. Bolje od toga nema. Jetra je žacnula, bubreg probo, srce preskočilo par puta, a zatim dobilo pravilan ritam. Sa fasciklom u ruci, pošao sam da obavim neminovno. Javljanje na biro. Nakon što preživiš obdanište, osnovnu školu, srednju školu, opciono faks ili vojsku, sledi nov nivo pakla. Biro. Lakše bi mi palo skakanje u bazen sa gladnom ajkulom iako ne znam da plivam. Zadnji put sam zakasnio sa overom ceo jedan dan. Moj savetnik je to naravno brže bolje dočekao, i skinuo me sa evidencije na tri meseca. Dobacio sam mu prilikom izlaska kako je obično stranačko đubre koje ne zna vola u dupe da ubode, i automatski dodao još tri meseca kazne. Jebem li mu majku! Nismo se videli šest meseci. Ovoga puta sam rešio da ga iskuliram. Nisam poneo ni upaljač, ni ključeve, ni nož za meso (nikada ne znaš kada može da zatreba), ništa što bi u određenom trenutku moglo da posluži kao oružje. Kulturna varijanta. Izgužvana majica sa prljavom kragnom, jedno dugme odkopčano, olovka od 10 dinara sa trafike, i već pomenuta fascikla sa copy paste CV-em sa neta.

„Posao se ne čeka, posao se traži“ – pisalo je na ogromnom bilbordu zakačenom za zgradu. Ispod bilborda čovek je, nagnut nad kontejnerom, vadio ostatke hrane. Popeo sam se na drugi sprat. Dočekala me je standardna gužva. Rad te ustanove provalio sam prilikom prve posete kao sveže diplomirani akademski građanin. Umesto savetnika, dočekala me je čistačica koja ga menja dok kupuje bakaluk na pijaci. „Sako mu je tu“ – rekla je – što je značilo da ima nameru da se vrati. Da nije poneo sako, e, to bi već bila druga priča. Brdo radno sposobnih ljudi koji nisu radili ništa, čekali su posao od ljudi koji nisu radili ništa, to jest, od zaposlenih na birou. Prava simbioza.

Ispred mene je bilo njih 8,9. Puštali su po dvoje unutra. Smrad ustajalog znoja šljakera mešao se sa mirisima sisatih mladih pravnica ubeđenih kako posao čeka samo njih. Ljudi su izlazili smrknutih lica. A lepo je moj stric, inače zakleti neradnik, svojevremeno rekao da na birou čovek može da dobije samo kurac. Povišeni pritisak se podrazumeva. Uverio sam se na ličnom primeru. Sećam se svog prvog „pecanja“ na birou. Izvesnoj firmi trebalo je lice za kontrolu kvaliteta. I oni odaberu mene. Šatro sve lepo, posao u struci, staž, redovna plata, a niko ne pominje zašto svi uporno odbijaju taj posao i šta se kontroliše. Ne budem lenj. Sednem na gradski, zapucam u industrijsku zonu, dobar dan, dobar dan, izvolite uđite u pogon da vidite. I video sam, itekako sam video. Vibratore, gumene kurce, anal perle, i ostala pomagala kako se pomeraju na traci! Pa mamu vam jebem, mene ste našli! Ja da vam ih opipavam i premeravam! Da su bar bile neke zgodne radnice voljne da probaju proizvode na pauzi, nego ni to. I ti posle uči školu.

Red se pomerao. Sledeći na redu bili smo neki matorac i ja.

„Dalje.“

Ušli smo. Onako teatralno, kao kauboji u salun u vestern filmovima. Ološ je sedeo na svom mestu za kompjuterom. Pogledao me je popreko, ja sam se kiselo nacerio. Ćelava glava mu se sijala kao guzica jedne radnice kineskog butika koju sam svojevremeno jebavao.

„Sedite“, obratio se matorcu. „Dajte knjižicu.“

„Ima li neke šanse?“

„Biće, biće. Treba biti strpljiv.“

„Dokle više strpljiv. Dve godine ništa.“

„Zar niste odbili posao u pekari?“

„Gospodine, ja sam profesor muzičkog, predavao sam klavir. Ne znam da mesim hleb.“

„Lako se nauči.“

„Vi se sa mnom šalite?“, glas je počeo da mu podrhtava.

„Ne… Evo, ako hoćete, imam za vas kurs prekvalifikacije za pomoćnika stolara.“

„Šta kažete!?“

„U međuvremenu, možete na građevinu. Sezona je u toku.“

Matorac je dobio boju paradajza. Nisam verovao svojim ušima. Čoveku koji je svirao Mocarta i Betovena, koji je pročitao više knjiga o umentnosti nego što je ovaj pročitao novina, nudilo se da bude stolar. Ne čak ni stolar, pomoćnik stolara! Jebem ti društvo. Zazvonio mi je mobilni. Zaboravio sam da isključim zvono. Udario sam se po džepu, nenadano podrignuo, i prekinuo vezu.

„Izađite napolje!“, jedva je dočekao da se brecne. „Vratite se za šest meseci kada se naučite redu!“

Ovo je bio nov rekord. Nisam progovorio ni reč, a već me je izbacio. Razmišljao sam da li da izađem odmah i produžim do „Balkana“ na po jednu, ili da ga nabodem i završim jednom za svagda sa ovom farsom. Zar da dočekam da me maltretiraju kao ovog nesrećnog čoveka. Jebeš redovan posao. Osam sati crnčenja za sitnu kintu. Uvek će za dobar posao biti na redu neko pre mene, neko ko poznaje nekoga, ko ima strica, kuma ili tetku na položaju, ko ima keša da plati radno mesto u državnoj firmi gde neće raditi ništa, a ja ću ostati mali bedni crv koji će savijati kičmu kod privatnika za platu koja kasni. Mislim da ću preskočiti. Redovan posao je čisto gubljenje vremena. Toliko dobrih para nogu treba pogledati dok prolaze niz glavnu, sa toliko boema otići u kafanu, od brdo zgodnih riba popiti korpu, toliko mesta obići…

Spremio sam se za udarac, iz ramena. Ta ideja nije samo meni pala na pamet. Profesor ga je u afektu prvo udario pesnicom po nosu. Zatim je uhvatio pečat za overavanje knjižica i pokušao njime da zamahne preko čela. Đubre se branilo. Pokušao je da dozove pomoć.

„U redu je matori, red je i da se drugi malo zabave. Napravi malo mesta“, rekao sam to glasom specijalaca koji muče ljude po logorima, dok je savetnikovo lice dobijalo samrtni grč.

Vreme je za tešku mašineriju. Udario sam ga preko uva i face registratorom sa stola. Njegov jauk bio je toliko milozvučan za moje uši, da sam nastavio. Pao je na pod i rukama pokušao da zaštiti lice. Uzeo sam bežičnu tastaturu i počeo da lupam iz sve snage. Osećaj je bio sjajan! U jednom trenutku, video sam kako dugmići lete napolje. Prvo ja ispalo w, za njim p, pa o, zatim ctrl, a onda još 10 komada odjednom. Dobra bi se reč tu sastavila na slagalici. Profa je pomagao nožnim radom, a pojedinci iz hodnika su navijali i zahtevali još udaraca u glavu.

 

Murija je upala ubrzo. Udarili su me pendrekom prvo po kolenima, zatim preko stomaka, nabacili lisice i poveli napolje. Matorog nisu tukli. Uhvatili su ga pod mišku i poveli niz stepenice. Dok su nas ubacivali u različite automobile dobacio mi je – „Hvala dečko i …. vidimo se.“

„Vidimo se profesore… za šest meseci… na birou…“

 

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload the CAPTCHA.