Vojislav Vukomanović: 7 KRUGOVA PAKLA

Filed under: 2017,afirmator,arhiva,broj 67 - oktobar 2017,poezija i proza |

7 KRUGOVA PAKLA

 

Otvorio sam oči. Iznad mene infuzija. Kaplje sporo, kap po kap. Ima sigurno par sati kako ležim u krevetu. Nije prvi put da se overim. Prvi put se to desilo kad sam imao 18 godina. Sada, posle više godina narkomanskog staža, spadam u iskusne članove kolektiva. Još malo pa će plaketa za 10 godina. Ako poživim toliko. U krevetu pored, neki debeli matorac. Po zajapurenosti njegovog lica i garderobi, pretpostavljam da je dopremljen ovde direktno sa neke proslave. Preterao čovek, pa da ga malo pročiste.

– Koji je danas dan? – upitao sam ga.

– Nedelja… U stvari ponedeljak. U nedelju popodne sam poš’o na svadbu. Jao! Glava! Je l’ si i ti dečko bio na nekoj svadbi? – iz usta mu je još bazdilo na alkohol.

– Ne.

– Aaa… Dobro… E da ti kažem foru. Kada te treći put dovedu na ispiranje, registruju te kao alkoholičara, i posle ne plaćaš ispiranje… Aha!

Imao je prilično iskustva kada je pijančenje u pitanju. Videlo se po načinu na koji priča. Govorio je o tome tako ushićeno, kao da je u pitanju otkriće novog kontinenta.

– I sad, umesto da doktori uzmu Radetu 20 evra, Rade lepo ode u diskont i kupi… Šta kupi?… Pa… Prvo stomakliju… I malo piva, jedno 20 komada… Čisto da se ima ako neko naiđe.

Natavio je da priča sam sa sobom. Na svu muku samo mi je još njegovo baljezganje falilo. Okrenuo sam glavu na drugu stranu.

– Moraćete da date izjavu policiji – čuo se glas – Takvi su propisi kada dovedu nekoga koga nađu na ulici, kao što je bio vaš slučaj – dobacila je sestra.

– Nema problema.

– Idem da pozovem dežurnog policajca.

Posmatrao sam kako odlazi niz hodnik. Čekao sam da zamakne. Polako sam se pridigao, iščupao iglu iz vene, i obukao duks.

– Momak, je l’ si siguran da smeš sam da vadiš to? – začuo se pijani Rade.

– Odmah se vraćam, samo do WC-a da odem.

– Aha…

Vraćanje mi nije bilo ni na kraj pameti. Ni u ludilu. Znao sam tu proceduru napamet. Prvo ime i prezime, pa adresa, zanimanje. Onda gde ste kupili drogu, od koga, odakle vam novac, odakle droga tome od koga ste kupili. Ne hvala, preskočiću. Išunjao sam se iz bolnice i krenuo ka stanu. Počelo je da sviće. Krevet, krevet, odzvanjalo mi je u glavi.

 

Ponedeljak 13:58

 

Probudio sam se. Jastuk je bio mokar od bala koje su curele. Glava je pucala. Trebalo mi je nešto. Morao sam pod hitno da se uradim. Bilo čime. Okrenuo sam telefon.

– Ćao Marina.

– Eeeee, živ si! Izvini, molim te. Kada sam videla hitnu, usrala sam se i pobegla.

– Nema frke… Nego, je l’ imaš nešto? Totalno sam dekintiran. Treba mi nešto. Mislim, nisam u nekoj krizi, ali bolje je kada te nešto vozi.

– Znam. Dođi, smislićemo nešto.

Marina je bila moj najbolji prijatelj. Ako to uopšte postoji u svetu narkomana. Verovatno bi me prodala za kvoter kada počne kriza, ili ja nju, ali šta da se radi. Tražili ste, slušajte. Rođena Beograđanka, za razliku od mene koji sam u betonsku džunglu upao sasvim slučajno.

Prvi dodir sa drogom imao sam u petnaestoj godini. Ako travu računamo u drogu. Duvao sam samo petkom posle škole i ponekad bio toliko razvaljen da sam se valjao po zemlji na putu do kuće. Eee, to je bila vutra. Ne ovo današnje sranje. Onda se prešlo na ozbiljnije stvari. Prelomna stvar bila je ekskurzija u trećem srednje. Budimpešta na dlanu. Stojim sam na simsu terase osmog sprata hotela, zgutan ekserima koje sam prethodno kupio od nekog Mađara. Razmišljam o skoku i ulozi Supermena. Posle toga sam uzimao šta bilo. Psiholog je to pripisivao lošem stanju unutar porodice, smrti majke i odsustvu oca koji je držao kafanu. Ja sam to pripisivao čistom besu. Nikada mi ništa nije falilo. Uvek sam imao šta za pojesti, novu garderobu, obuću, mobilni, ma sve što poželim. Plus ludu glavu koja hoće sve da proba. Do devetnaeste godine dva puta sam bio na nekoj vrsti odvikavanja i obećao da „neću više nikad pokojne mi majke“. Onda me je moj voljeni otac poslao na studije u Beograd. Bolje da je kupio kilogram heroina i sproveo iglu direktno u venu. Poslao me direktno u čeljusti zveri. Verovatno se i njemu smučilo svakodnevno čupanje iz sranja u koje sam upadao. Našao je idealnu zanimaciju, devojku par godina stariju od mene. Meni je slao samo novac bez ikakvih poruka, pitanja i pozdrava. Stan je uplaćivao on, jer je znao na koji bih način ja taj novac potošio. A Beograd ko Beograd, droga na svakom ćošku, na izvolte.

 

Na brzinu sam se spremio i krenuo do Marine. Živela je u dedinom stanu na Novom Beogradu. Deda joj je bio vojno lice i dobio ogroman četvorosoban stan za džabe. Klasično bacanje državnih para. Stigao sam za dvadesetak minuta. Sive zgrade i beton. Samo beton. Nigde ptica da proleti. Jednobojan život u bloku.

– Ćaos.

– Ajd upadaj.

– Šta ćemo za danas?

– Nemam pojma. I ja sam bez kinte… Nego… Ima neki alkohol u kuhinji, a u fioci su babine tablete, pa bismo mogli…

Dogovorili smo se pogledom. Sipao sam nam rakiju u šolje od kafe.

– Šta imamo na meniju?

– Bensedin, kardiopirin, febricet kome je istekao rok i aspirin.

– Za početak kardiopirin. Da malo razmrdamo čuku.

– Hahaha, ti nisi normalan.

Pili smo rakiju i s vremena na vreme gutali tablete. Kada je nestalo rakije, prešli smo na vino iz špajiza, otvoreno ko zna kad. Bilo je kiselo i usta su nam se skupljala. Marina je zaspala oko sedam, ja sam se držao do devet. Gledao sam na TV-u špansku seriju. TV je bio luksuz koji je retko koji narkoman mogao sebi da priušti. Obično on prvi strada. Marina je bila baš navučena, uvek joj je falila kinta za drogu, ali taj TV nije htela da proda nikako. EI Niš, ekran 54. Sa goblenom. Uspomena na dedu koji je ispred njega skončao kada su na vestima javili o padu Krajine. Pala Krajina, pao i deda. Povraćalo mi se. Zamišljao sam kako bacam peglu po trosedu, tepihu, TV-u, i goblenu. Ipak sam skupio snage da odem do klonje. Povratio sam. Baš sve. Dovukao sam se do Marine i pao u san.

 

Utorak 08:42

 

Prilično je rano. Mrzim kada se probudim rano a ne mogu opet da zaspim. Shvatim koliko je dugačak dan. Dođe mi da se ubijem. Normalni ljudi su odavno na svojim radnim mestima. Još malo pa će im i pauza za doručak. Stomak zavija. Dva dana nije osetio kvalitetan obrok. Marina vileni po stanu. Hitno treba nešto za pucanje.

– Imaš nešto za jelo?

– Ne.

– Ni neki bajat hleb?

– Ništa.

– Ok… Oblači se, idemo do grada.

Spustili smo se na Slaviju. Iz male pekare smeštene u prizemlju predratne zgrade širio se miris svežeg peciva i hleba.

– Daj mi naočare za sunce – prodrmusao sam je.

– Šta će ti?

– Daj ovamo i ne seri!

Izvadila ih je iz torbe.

– Slušaj me. Skloni se preko puta i čekaj jedno deset minuta. Onda kreni ka Kališu. Tu me čekaj na ulazu kod klupica.

– Što?

– Samo gledaj.

Stavlio sam naočare za sunce, zakopčao duks do grla i navukao kapuljaču preko glave. U džepu sam opipao skakvac. Nema nazad. Ili crkneš gladan, ili jedeš vruć burek.

– Vadi pare odmah! – razdrao sam se sa vrata pekare

Brkata prodavačica gledala me je bledo. Nije kapirala o čemu se radi. Penzioner koji je jeo burek u uglu spustio je pogled. Pravio se da me ne vidi.

– Šta me gledaš! Vadi pare! – zavitlao sam nožem.

Upalilo je. Panično je vadila novac iz kase.

– Kakav je burek, gospodine? – pitao sam penzosa.

– Ddddobar – promumljao je nekako.

– Daj mi i dve četvrtine sa mesom i dva jogurta! Zapakuj posebno i nemoj da nije vruć pa da se vraćam!

Novac sam strpao u džep duksa.

– Hvala i doviđenja!

Zatrčao sam se niz ulicu. Posle pet sekundi začula se cika i buka tipa držte-lopova-jebem-li-mu-majku. Bio sam već daleko…

 

Marina je čekala na dogovorenom mestu. Nasmejao sam se i izvadio burek.

– Uf, ala prija.

– Aha.

– A pogledaj ovo – izvukao sam iz džepa hrpu zgužvanih novčanica.

Apoeni od 10 do 1000 dinara.

– Biće veselo veče.

– Koliko ima?

Izbrojali smo novac: 8.280 dinara.

– Kvalitetno rokanje. Zovi Milana.

– Sigurno?

– Sigurno.

Dogovorili smo sa Milanom u pet kod Piramide. Imali smo još dosta vremena do tada. Bazali smo ulicama, menjali prevoze, kupili sladoled, na kraju i vitamin C u apoteci. U petnaest do pet nacrtali smo se ispred Piramide. Ubrzo se pojavio i Milan.

– ’De ste, drugari!

– ’De si, Nane!

– Šta ima?

– Evo, borimo se.

– Ajmo iza, ovde je gužva… Za koliko ste rekli?

– Za 7000.

– Ok, lovu na sunce.

Razmenili smo robu i udaljili se u suprotnim pravcima. Kupio sam pakovanje piva ispred Marinine zgrade. Napetost je rasla kako smo se liftom peli ka stanu.

– Ajde vadi brzo – Marina je ludela.

Izvadio sam kesicu sa belim prahom. Kokain, sečen par puta. Nema veze, nije Kolumbija preko puta. A i šta ćeš bolje za sedam soma. Nacrtao sam četiri duge linije na njenom ogledalu. Dve za mene, dve za nju. Dame imaju prednost. Pocepala je obe crte u trenu. Ja sam moje gustirao na tenane. Kažiprstom sam pokupio ostatak i polako utrljavao po ustima. Kod kokaina sam voleo to što mi je odmah davao neopisiv osećaj snage. Mogao sam kroz zid da proletim. Izašao sam na terasu, razdrao se ka susednim zgradama, onda ušao unutra i otvorio pivo. Marinu je baš vozilo. Mislim, vozilo je i mene, ali je ona baš bila u spidu.

– Od sutra okrećem list, nema više… Vraćam se na faks… Mora nešto u životu da se radi… Nema više droge.

Jadnica. Ko zna koliko puta je ovo isto rekla. Kao i ja. To je kokain pričao iz nje. Za dva sata kada počne spuštanje, nastaviće sve po starom. Seo sam pored, pomazio je po kosi. Počeli smo da se ljubimo. Nismo nikada bili u vezi, ali smo se karali povremeno kada se uradimo. Razmena bolesti. Ona meni hepatitis C, ja njoj hepatitis B. I tako u krug. Strovalio sam se i zaspao.

 

Sreda 11:33

 

– Ajde budi se!

– Beži bre Marina, pusti me.

– Ajde, ajde, ajde, hoću u grad! – ludela je.

– Dobro… Samo da se saberem malo.

Izašli smo na Zelenjaku. Smrad trulog voća i povrća, fekalija iz javnog WC-a, i mi koji jedemo bajate kifle sa jogurtom.

– Koliko imamo para?

– Malo.

– Šta ćemo da radimo?

– Smislićemo nešto…

Šetali smo bez plana. U jednom trenutku, našli smo se ispred neke osnovne škole. Čulo se zvono. Klinci su izašli na veliki odmor. Jedan mali, odvojio se od grupe. U jednoj ruci držao je topli sendvič, u drugoj mobilni. Nije imao više od 12,13 godina.

– Marina… – pokazao sam u pravcu klinca.

– Znam šta misliš.

Prišli smo mu polako sa leđa, kao penzioneri kada krenu u šetnju. Udario sam ga iz ramena, ne preterano jako. Strovalio se na zemlju i počeo da plače. Zgrabio sam mobilni koji je ispustio i produžio sa Marinom kao da se ništa nije desilo.

– Čekaj čas – povukla me je za ruku.

Vratila se i otela mu sendvič koji je još uvek čvrsto držao u ruci.

– One kifle i nisu bile nešto.

Koja lujka jebote. Telefon je izgledao kao nov, sa dosta uplaćenog kredita.

– Zovi Darka, on je uvek zainteresovan za vruću robu.

– Ok… Halo, Dare… Imam nešto za tebe… Gde da se nađemo?… Važi.

– Šta kaže?

– Odnećemo mu u radnju.

Darko se nekada drogirao, ali je to više bilo vikend drogiranje. Samo kokain. Jebiga, matori mu je bio vlasnik par firmi, potomak čuvene beogradske familije. Sin jedinac je na vreme batalio „skijanje“. Uhvatili smo prevoz i brzo stigli do Darka.

– Ooo, ekipo, vidim radilo se od jutros, hahaha.

– Ma našli smo na ogradi – pokušavao sam da ne prasnem u smeh – Ovo vredi bar 50 evra.

– Nema šanse. Mogu da vam dam 30 evra i ni dinar više.

– Može! – povikali smo uglas.

Tri soma. Nije loše za 10 sekundi posla. A i topli sendvič je bio dobar. Pečenica i krastavčići.

– Aj kupimo neki pajdo?

– Peđa?

– Peđa.

Peđina teritorija nalazila se ispred Ekonomskog fakulteta. Od njega su kupovali svi. Studenti, kurve, putnici koje put nanese u Bg, ma brdo ljudi. Uglavnom je valjao travu, hašiš i tabletice, ali je u šteku uvek držao malo „čokolade u prahu“ za stalne klijente. Snimili smo ga kako sedi na klupi. Posmatrao je ljude. Mahnuo sam mu. Pokazao je da priđemo.

– Šta i za koliko?

– Braon… Za tri.

– Ne mogu odmah, ne držim kod sebe… Rizično je. Vidiš ona dva pandura preko puta?… Mislim da me snimaju od jutros… Stavi mi pare u džep i sačekaj pet minuta. Priđi posle onoj crvenoj kanti. Ostaviću vam iza.

– Važi.

Stavio sam mu novac u džep. Otišao je prvo do prodavnice preko puta, zatim obišao dva kruga po parku, prošao pored kante i zastao da kao popravi pertlu. Ni tri sekunde se nije zadržao pored. Kao na filmu. Pokupili smo robu.

– Gde ćemo?

– Klonja na Štajgi?

– Mnogo smrdi.

– Ali je zato uvek prazno.

– Idemo.

Uleteli smo. Oči su pekle od smrada. Izabrali smo kabinu na kraju. Marina je izvadila špric iz torbe, iglu i steznik. Kod mene je bio upaljač i glavna zabava.

– Ko će prvi?

– Samo se ti opusti.

Voleo sam da bockam ljude. Osetiš neku vrstu prisnosti i povezanosti dok to radiš. Kako sam dobro nalazio venu, trebalo je da budem doktor. Ubod. Sela je pored šolje sa polu osmehom na licu. Odmah sam prešao na sebe. Vežite se, polećemo. Tri minuta euforije. Voziće nas sigurno par sati.

– Diži se, idemo.

– Vodim te na žurku večeras.

– Je l’? A gde?

– Kod drugarice u bloku.

– Ok… Svratiću u pola jedanaest.

Odvukao sam se do stana i strovalio u krevet.

 

Probudio sam se oko deset. Uleteo sam pod tuš, zatim se presvukao, pošto sam tri dana bio u istoj odeći, i istrčao iz zgrade da nahvatam prevoz.

 

– Kasniš – smejala se.

– Malo, samo 15 minuta.

– Idemo.

Žurka je bila tri zgrade dalje. Toj ribi su matorci otputovali negde, a ona je rešila da maksimalno iskoristi situaciju. Klasična buržujka. Gosti snobovi su pristizali skupo odeveni, opeglani, očešljani, i započinjali svoje odvratne razgovore. Sreća, od pića je bilo šta hoćeš. Prvo sam uzeo tekilu, onda prešao na viski, zatim se vratio na tekilu, i na kraju peglao u klonji. Izbor droge je bio očajan, samo trava i neki hašiš koji nije bio ni za kurac. Ne znaju bogataška deca ko ima kvalitetnu robu. Pokačio sam se sa nekim bilmezom. Rekao sam mu da je džukela debela, krenuo sa nabadanjem, ali me je Marina uhvatila za ruku i izvela napolje.

– Je l’ moraš uvek da me brukaš!  – šizela je – Gubi se… Dosta je bilo za danas!

– Puši ga, kurvo! Ista si ko ovi pederi!

Zaspao sam u busu i omašio izlazak za tri stanice. Besan i razvaljen, pešačio sam nazad. Crvena lopta se dizala.

 

Četvrtak 15:09

 

Otišao sam do klonje na partiju povraćanja a zatim se vratio u krevet.

 

17:24. Telefon.

 

– ’De si brate! – čulo se sa druge strane.

– E, ’de si Marko…

– Je l’ važi dogovor za večeras? Je l’ idemo?

– Jao… Ne znam, brate… Nije mi dobro, ali stvarno.

– Ajde, nemoj si cava, obećao si siso!

– Uh… Dobro… Nađemo se ispred u 11?

– Tako te volim! Vidimo se.

Pre nedelju dana obećao sam Maretu odlazak na rejv žurku. Nisam gotivio to sranje od muzike, ali morao sam da ga ispoštijem. Njegov ćale me više puta čupao iz murije. Umio sam se i krenuo ka studentskom domu. Tamo je radila rođaka od pokojne keve, neka dalja sestra, Milka. Bila je kuvarica, i uvek mi je davala da klopam za dž kada svratim.

– Dobro veče, tetka Milka.

– Juuu sine! Pa gde si ti! – oduševila se što me vidi i počela sa ljubljenjem u kosu– Kako to izgledaš?! Ubledeo si, oči su ti crvene, je l’ jedeš nešto uopšte?

– Ma jedem tetka, nego sam se nešto prehladio. Zbog toga sam ovakav.

– Ništa ne brini, ima tetka lek za sve.

Donela je pun tanjir krompir čorbe. Prvi normalan obrok nakon dužeg vremena. Sidu leči. Posle toga na redu je bila šnicla. Na kraju i kolači.

– Tetka, dabogda živela 100 godina!

– Hvala sine, hvala. Svrati kad god možeš. Za tebe će uvek da se nađe nešto.

Stigao sam na Ušće u dogovoreno vreme. Ka splavu se slivalo milion ljudi.

– Gde si, pičko! – neko me je zaskočio s leđa.

– Idi bre Mare u pizdu materinu! Zamalo nož da potegnem!

– Uuu, smiri se Rambo. Idemo unutra, ja častim, ne brini za kintu. Evo ti dva soma ako se zagubimo u gužvi.

Žurka je bila prava ludnica. Ljudi koji skaču jedni drugima na glavu do iznemoglosti, udaraju se, i opet su svi kul. Kada bi se na narodnjačkoj žurci ovako laktali, sevali bi pištolji. Na drugom delu splava nalazio se deo za čil gde si mogao da sedneš, odmoriš se ili pojedeš nešto. Kao stvoreno za beg od buke. Snimio sam prazno mesto na šanku, naručio pivo i počeo da buljim u ogromni TV u pozadini. U jednom trenutku, program se prekinuo zbog najnovijih vesti. Spikerka je čitala kako je u toku večerašnje akcije policije uhapšeno više od 30 ljudi koji se terete za prodaju narkotika. Očekuju se nova hapšenja. Eto ti sad. Lik sa moje desne strane napravio je izraz lica kao da su mu tom trenutku izvadili plućno krilo bez anestezije. Panično je otrčao, dok je šanker odmah izvadio mobilni i počeo sa urlanjem. Jebiga, od sutra 20 posto veće cene. Tako to ide kad padne mnogo ljudi odjednom. Otišao sam na pišanje. Muški i ženski deo nisu bili odvojeni. Slušao sam razgovor tri pijane klinke dok sam pišao.

– Je l’ si nabavila?

– Jesam – pričala je sva uzbuđena.

– Koliko ima? – dobacivala je treća.

– Četiri komada. Bili su jeftini. Ostaje nam jedan više.

Pričale su o ekserima.

– Izvinite, devojke – upao sam u razgovor iz kabine – je l’ mogu da dobijem taj što je višak?

Presekao sam ih. Nisu znale da sam unutra. Gledale su uplašeno.

– Opustite se… Nisam murija. Platiću. Koliko tražite?

Ova što je držala eksere je prvo pogledala drugarice, a onda stidljivo rekla 500. Ok. Ostalo mi je para od Mareta. Platio sam. Ekser ko ekser, sa simbolom neke munje na sebi. Vratio sam se na šank, naručio novo pivo, i zgutao ga. Prvih pola sata nisam osećao ništa. Tripovao sam da je u pitanju ispala, lažnjak, obična film tableta. A onda je splav počeo da se ljulja više nego obično. Ruke i noge nisu slušale. Osećao sam se kao krpena lutka, a u isto vreme me je nešto teralo da skačem. Oči su kolutale u ritmu lajt šoua, vilica počela da se grči. Hodao sam kroz gužvu dok me je masa bacala sa jednog kraja na drugi kao pero. Nekako sam se dokopao Mareta.

– Braaateee, kakva žurka! – drao se.

Hteo sam da kažem nešto, ali reči nisu htele iz usta. Pokazao sam mu rukom ka izlazu i krenuo napolje. Svež vazduh je pomogao. Zabo sam se na klupicu pored. Posle pola sata Mare se pojavio sa nekom plavušom.

– Je l’ si živ? – smejao se – Ovo je Nevena. Hajde, diži se, vozim te kući.

Seo sam na zadnje sedište. Otvorio sam prozor i izbacio glavu napolje kao ker. Udari svežeg vazduha su prijali. Ostavili su me ispred zgrade…

 

Petak 14:32

 

U glavi mi se vrtelo. Ne preterano, kao od blagog pijanstva. Marina je banula nenajavljena. Drmalo ju je žešće. Loše je izgledala. Mislim, nisam ni ja izgledao kao neko ko puca od zdravlja, ali tako loše kao ona, nikad. Mogao sam da preguram i par dana bez heroina ako uzmem nešto drugo. Imala je napade panike, plača, povraćanja, svega.

– Šta ćemo da radimo! Šta ćemo da radimo! Nema nigde, čoveče, nema nigde… Je l’ shvataš da nema nigde i nema ništa! Svi su pali… – ponavljala je ukrug.

Setio sam se sinoćnjih vesti.

– Pa ionako nemamo para – našalio sam se.

– Ne zajebavaj me!

Vratna žila joj se ocrtavala. Oči su joj dobile crvenu boju od nespavanja.

– Oblači se. Idemo do grada. Treba neke pare pod hitno da nađemo.

U busu mi je objasnila plan. Na Autokomandi je bila menjačnica, malo uvučena. Uglavnom, ne mnogo poznata. Samo su lokalci znali za nju. Isplanirala je da sačekamo nekog ko nam se učini slab, i kada izađe napolje iz menjačnice, da ga sklepamo s leđa i pobegnemo. Lujka. Ja sam bio još luđi što sam se složio.

 

Stali smo preko puta betonske žardinjere, kao čekali nekog. Posmatrali smo ko ulazi i izlazi. Prvo je naišao jedan par. Njega bih mogao da savladam, ali bi njegova devojka sigurno digla galamu. Zatim je naišao lik širok kao šifonjer. Ubio bi i mene i nju jednim udarcem. Čekali smo desetak minuta, a onda se pojavio dekica. Penzioner. Išao je polako, oslanjajući se na kišobran.

– Naša meta – prošaptala je.

– Ajde nekog drugog, molim te.

– Što?

– Ovaj me podseća na pokojnog dedu.

– Jebo te deda! Ako nećeš ti, sama ću.

– Ok, ne pravi scenu.

Gledali smo kako ulazi unutra.

– Ti ga samo zaustavi i pitaj nešto.

– Ok…

Dekica je izlašao napolje i krenuo ka ulici. Iskočio sam ispred.

– Izvinite, gospodine… Je l’ znate koliko ima sati?

Podigao je ruku i pogledao na sat. U tom trenutku, Marina se stvorila iza njega. Otela mu je kišobran i odvalila ga preko leđa iz sve snage. Pao je na zemlju kao pokošen.

– Pare, uzmi pare! – urlala je.

Zavukao sam mu ruku u džep od košulje. Zatrčali smo se ka parku. U životu se nisam osećao prljavije. Gledao sam u ruku. Deset evra i 20 dinara. Jebem ti sve! Jebenih 10 evra i 20 dinara! Zar za jebenih 10 evra treba da izgubiš glavu?! Zaustavili smo se kod zgrada ispred Partizanovog stadiona.

– Koliko ima?

– Deset evra.

– Šta!

– Jebenih 10 evra – ponavljao sam neprestano.

– Za te pare nema ništa da se kupi!

Obišli smo tri poznata mesta gde se valjao dop. Ništa. Niko od standardnih dilera nije bio na ulici. Na kraju smo na Fontani završili neki spid. Pošmrkala ga je odmah iza bioskopa. Ja sam sačekao odlazak u stan, i onda izvukao svoj deo na praznoj kutiji od CD-a. Peklo je kao otrov. Nosne duplje su otpadale, oči suzile. Ipak, to je bilo sve što sam osećao. Marina je dobila napad pričljivosti. Pričala je o majci, o tome kako ima zatvor pet dana, o vrapcima, o kučićima, o svemu mogućem i nemogućem.

– Ućuti više!

– Molim!?

– Ućuti bre više! Kenjaš tu sat vremena, usta ne zatvaraš! Ko da samo ti imaš probleme! – i mene je spid počeo da puca.

– Izlazi napolje! – potrčala je ka meni i gurnula me.

– Kurvo! – pukao sam joj šamarčinu, a ona me je ogrebala preko obraza.

Otišao sam do reke. Razmišljao sam o skoku i samoubistvu, ali kapirao sam da je davljenje ipak preveliko mučenje. Da imam utoku, pa i da se roknem. Ovako ništa. Par sati kasnije vratio sam se kod Marine u stan.

– Izvini.

Gledala me je bledo. Zaboravila je svađu.

– Nije mi dobro, hladno mi je.

Izgleda je loše. Smestio sam je u krevet i nabacio par ćebića preko. Nadao sam se da će joj jedno preznojavanje pomoći. Izgubio sam se u daljini gledajući goblen na zidu…

 

Subota 10:45

 

Glad je jača od sna. To me je probudilo. Marina je buljila u TV. Išle su samo reklame, ali je ona tako pažljivo gledala, kao da je u pitanju ne znam šta, finale svetskog prvenstva u fudbalu na primer.

– Marina, umij se i obuci. Imam ideju za kintu.

Ustala je, poslušala bez reči. Na Vračaru je postojalo gradilište gde su se u isto vreme gradile dve zgrade. Jedna je bila skoro gotova, druga negde do pola. Glavna fora je bila to što gradilište nije radilo vikendom, a nije imalo ni čuvara. Znao sam to jer sam par puta preskakao ogradu i radio se unutra. Objasnio sam joj plan kada smo stigli ispred.

– Ja idem da unutra… Tamo kod one kante, vidiš. Možda su radnici zaboravili alat ili tako nešto. To uvek možemo da uvaljamo onom Šiptaru što drži stovarište. Ti samo stoj tu i gledaj da neko ne naiđe. Ok?

– Ok.

Preskočio sam preko, i bacio se u potragu za nečim što bi moglo da se uvalja za dobar keš. Alata ni u tragovima. Ništa. Ni jedan jedini jebeni šrafciger! Radnici su odneli sve sa sobom. U prvoj zgradi našao sam WC šolju. Novu. Daj šta daš. Doneo sam je do ograde.

– Marina, drži.

– Ti nisi normalan! Je l’ ima i govana unutra?!

– Drži, bre, jebem li ti majku, sad ću da se vratim!

Malo dalje kod vrata, nevešto pokriven najlonom ležao je kotur bakarne žice. Zakotrljao sam ga i jedva prebacio preko ograde. Koliku sam buku napravio, očekivao sam da neko pozove muriju. Ipak, ništa. Stanovnici centra gledali su svoja posla.

– Šta čekaš?

– Gde ćemo?

–  Kod Šiptara.

Vukli smo se ulicom kao dva duševna bolesnika. Ona je nosila WC šolju u rukama, ja gurao kotur žice, sa sve psom lutalicom koji nas je pratio. Došli smo do autobuskog stajalište gde je jedan čovek ponudio pomoć oko unošenja stvari u autobus.

– Ako omladino, ako, kućite se. Vreme vam je – dobacio je dok smo ga posmatrali bledo.

Izašli smo na Karaburmi, u blizini stovarišta. Šiptar Fadi nas je ugledao i krenuo u susret.

– Fadi, drži ovo, iskilavio sam se!

– Hahaha, što kradeš nešto ne možeš da nosiš?

– Jebiga, nemam iskustva sa ženskim tašnama kao ti.

– Nećemo da se vređamo – nasmejao se i uveo nas unutra.

– Koliko daješ za ovo?

– Ova WC šolja ne vredi ništa… Za nju mogu da dam 500 kinti.

– Jebem mu mater, vučem ovo sranje kroz grad, a ti mi daješ samo 500 kinti!

– 500.

– A žica?

– Žica je drugo… To mogu da uvaljam odmah. Deset hiljada.

– Petnaest – znao sam da vredi bar četiri puta više, čim odmah daje deset.

– Trinaest, zadnja ponuda.

– Prodato.

Uzeli smo lovu i krenuli ka izlazu.

– Brate… Je l’ vam treba možda…? – pitao je.

– Šta?

– Pa znaš ti šta.

– Imaš?

– Nemam ja… Znam ko ima.

– Ko?

– Moj rođak Seif. Cena je malo veća, ali to je zbog ovog skorašnjeg sranja.

Čuo sam za tog lika. Živeo je u Borči. U zadnjih mesec dana dve mušterije su mu riknule. Ili je imao mnogo dobar dop, ili ga je mešao sa opasnim otrovom. Pre će biti ovo drugo. Ali situacija je takva da nema mnogo biranja.

– Da kažem da si nas poslao?

– Može.

– Ajd ćao.

– Ćao.

Nahvatali smo bus za Borču. Bila je neviđena gužva. Ko da je u toj Borči živelo milion ljudi. Tražili smo kuću po uputstvu, druga sa leve strane ulice gde je trafo stanica. Prava šiptarska. Gipsani lavovi, lopte na ogradi, ogromna satelitska na krovu. Pozvonili smo na interfon.

– Molim?

– Seif nam treba, Fadi nas šalje.

– Uđite.

Sačekao nas je omanji proćelav tip. Imao je tetovaže na levoj ruci koje kao da je radio slep čovek. Zatvorske verovatno.

– Je l’ imaš ?

– Imam… 30 evra.

– Mnogo.

– Znam, ali nema ga nigde.

– Daj mi za 60 – izvadio sam novac.

– Je l’ možemo kod tebe?

– Može. Ali ne ovde… U garaži.

– Ok.

Marina je povrnula rukav i namestila se. Ćutala je i gledala me pravo u oči. Kao da je htela da kaže, ajde više da završimo sa tim. Zadnjih dana stalno je povraćala. Ličila je na leš koji hoda. Dobila je dozu, prevrnula oči i ostala u tom položaju na radioničkoj stolici. Moj red. Isti špric, ista igla, isto odstojanje. Idemo. Još jedan beg od stvarnosti. Mrak.

 

Nedelja 04:35

 

Otvorio sam oči. Iznad mene infuzija. Kaplje sporo, kap po kap…

 

 

Marina, počivaj u miru (1984 – 2012)

 

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload the CAPTCHA.