Vladimir Topolovački: Stripovi jesu i moraju biti važni

Filed under: 2019,afirmator,arhiva,Broj 92 - novembar 2019,intervju |

 

Prijateljstva se sklapaju na čudnim mestima i na čudne načine. Moglo bi se reći da je prijateljstvo sa Vladimirom Topolovačkim sklopljeno u kafani, ali to ne bi bila prava istina. U kafani je samo produbljeno. Upoznavanje se dogodilo aprila 2018. godine, na Gašinom saboru, prvom festivalu karikaturalno–humorističnog i porodičnog stripa. Tada je kolekcionar stripova i leksikograf, Vladimir Topolovački, prvi put u Beogradu prikazao treći i četvrti tom svog leksikona „Beskonačni itinerer kroz svet strip albuma“ (Zagreb, april 2018), u kojem je popisao 8.843 odrednice izdanja iz novonastalih i exYu država (sa skeniranim naslovnim stranama).

Nije, međutim, samo ovo kapitalno delo povod za naš razgovor, već i ljubav koju Vladimir Topolovački gaji prema minijaturnim knjigama. U njegovoj biblioteci može se naći preko 1.000 naslova iz celog sveta, što je čak tri puta više od zbirke koju poseduje Narodna biblioteka. Kao neko ko već dugi niz godina stvara, Vladimir Topolovački, odavno je izašao iz stripskih okvira – utičući i na druge stvaraoce, ne samo stripadžije. Sa željom da utiče i na vas, koji ćete pročitati ovaj razgovor, prepuštamo vas našem slavnom publicisti i istraživaču.

 

 

Šta je za Vas strip?

 

Uf, opasna gospođice, kao prvo, 100 puta sam te molio da mi ne persiraš. Nema veze što imam dosta godina više od tebe, oduvek smatram da smo svi koji volimo i konzumiramo strip „u istom košu” i da ne postoji razlog da se naša, svakim danom sve manja, družina deli po bilo kakvim osnovama.

Što se tiče pitanja, uvek navodim da se divim osobama koje belinu hartije umeju da ispune crtežom. Ukoliko postoji samo jedan ctrež, to može biti u formi karikature, a/ili može predstavljati i strip. Niz ctreža u kontinuitetu sačinjavaju kaiš (traku ili pasicu). A dobar crtač/scenarist je u stanju da i u tako kratkoj formi zaokruži priču kao celinu. I po tome se strip razlikuje od ostalih vizuelnih vidova komunikacije.

 

Zašto su važni stripovi?

 

Imam običaj da ljudima objašnjavam kako odgovor leži u činjenici da je sve posledica: tehnologije + mašte. Naime, naši preci su čitali knjige. Konzumiranjem knjiga čitalac mora svojom maštom da dočara: sliku, zvuk, mirise, boju…

Konzumiranjem stripa (posebno od kada je tehnologija uznapredovala, pa sada imamo predstavljene sve boje), dobija se „servirana” slika; ali mašta i dalje mora da bude u funkciji da nadomesti: zvuk, miris…

Konzumenti filma do skora su imali daleko više od konzumenata stripa; imali su: i sliku, i boju, i zvuk, a od skora (kažu mi drugi, jer ne pamtim kada sam poslednji put bio u bioskopu), postoji i miris.

Znači, ostalo je samo da tehnologija pronađe način da hologramski dočara dodir i ljudska mašta će biti suvišna. Sve će biti „servirano” i ljudski rod će krenuti silaznom putanjom. Zbog te činjenice, stripovi jesu i moraju biti važni.

 

Kakve ste stripove čitali kao dečak, a koje čitate danas?

 

Uvreženo je mišljenje da su muškarci veliki dečaci, koji stalno odbijaju da odrastu. To jeste istina, posebno što se tiče ljubitelja i konzumenata stripa. Naime, u životu svakog pripadnika muške populacije pripadnost nekom društvu, druženje tokom sportskih manifestacija i usamljenost u određenom hobiju, predstavlja osnovni segment postojanja i „ventil” uz pomoć kojeg se muškarac prazni.

Kao odgovor na tvoje pitanje, navodim da većina kolekcionara (prema psihologu Džordanu Pitersenu), predstavlja pravi primer introvertnog muškarca: „… njegova uživanja se ne menjaju od časa do  časa, njegova ljubav prema uživanju je genuine prirode, on ne traži uživanje iz čiste neumornosti…“. Prvi pročitani stripovi su poput prve ljubavi (žensko si, shvatićeš ove reči). Tako da, koliko god navodim neke novije pročitane stripove i dalje sa radošću prelistavam i čitam one stripove koje su mi kao detetu bili zanimljivi.

 

Šta je to na šta obraćate pažnju dok čitate strip: kolor, priča, crtež, dizajn…

 

Vučeš me za jezik da ponovo budem na udaru prozvanih scenarista. Nema veze. Po meni bitniji je crtač! Uvek se trudim da glorifikujem strip crtače. I to iz prostog razloga: odlična strip priča sa lošim crtežom me odbija, a pri konzumaciji čak i osrednje priče sa odličnim crtežom uživam. Svaki strip crtač je samosvojstven umetnik; svako ima svoj stil i prepoznatljiv je. Postoje umetnici koji na osnovu linije umeju da prepoznaju strip crtača i njegov rad.

Najkompleksniji u svetu stripa bio je pok. Zdravko Zupan; nastupao je kao crtač, teoretičar, istoričar, izdavač, kolekcionar… Pošto mi je pomagao u priređivanju Itinerera broj 4, svedok sam njegovog znanja i poznavanja tuđih radova. Vraćam se na temu: lepota crno/belog ctreža može biti uništena lošim kolorom. Mislim da sam time odgovorio na pitanje.

 

Koliko su stripovi uticali na Vaš život?

 

Iskreno: mnogo. Stripovi su me naučili da pojedinac ume, može, sme i trebada sâm da uradi daleko više od (ne)organizovane grupe. Da nije tako, ne bih uradio niti jedan Itinerer.

 

Koji je Vaš omiljeni autor stripa i zašto?

 

Nemam omiljen strip, ili omiljenog strip autora. Kao i za doživljaj prilikom slušanja muzike, tako i kod čitanja stripa, sve zavisi od trenutnog raspoloženja.

 

Zašto su „Alan Ford“, „Gaša Šeprtlja“ i „Asteriks i Obeliks“ stekli toliku popularnost kod nas?

 

Sada si me naterala da malko i filozofiram, jer navela si tri naslova čija je jedina zajednička osobina da slove da su stripovi za zabavu i to za sve uzraste. Ili – možda i nisu?? Idem redom: prvo najstariji (kreiran 1957) – Gaša. Sa svojim gegovima, naivnim radnjama i pariskim slengom (čak nerazumljivim u mnogim krajevima Francuske), ne bi mogao da se razvije, da Đorđe Dimitrijević nije našao model kako da vlastita imena, tako i radnju, predstavi zanimljivom.

Dimitrijević je zaslužan i za toliku popularnost Asteriksa (kreiranog 1959). Asteriks predstavlja arhetip evropskog super-junaka koji svoju snagu dobija korišćenjem čarobnog napitka. I tu je kraj sa svim poređenjem sa američkim superherojima. Jer, pored napitka (koji Asteriks koristi samo u kriznim situacijama), on svojim intelektom rešava probleme. Namerno sam naveo reč „dobio“, jer je ona veoma izražena u nadanjima čitavog ljudskog roda. Ah, kako lepo zvuči ta reč – dobiti! Bez mnogo pameti – nešto si dobio/la (ujed pauka, čarobni kamen, čarobnu lampu, sedmicu na lotou…). Zbog toga mi je oduvek bio draži Dikan (kreiran 1969), koji je sve rešavao buzdovanom.

Poslednji junak kojeg si navela, jeste postao kultan (kreiran 1969), a jedinu slavu je stekao samo u matičnoj Italiji i tadašnjoj Jugoslaviji. Kako zbog fantastičnog prevoda pok. Nenada Briksija, tako i gegova koje mi, u tadašnjem uređenju nismo shvatali – već nam je samo bilo smešno. A dan danas proživljavamo većinu tada smešnih gegova (svinje od gradonačelnika, bolnice: dođeš zdrav izađeš bolestan, nesposobnog inspektora… jedva čekam pojavu nekog Superhika koji će da krade od siromašnih da bi davao bogatima, jer nas ovi sa tašnama/mašnama ojadiše…).

 

Danas su u svetu, pa i kod nas, sve popularnije mange. Šta mislite o njima?

 

Uf, kad je neko matori Balkanac, mange su problem. Ne mogu da ih čitam. Ne umem svoj mozak da nateram da gleda i čita od pozadi (nemoj od pozadi Radovane, biće žensko). Kada je manga odštampana da se čita s leva na desno – nemam nikakvih problema. Samo sam začuđen odakle kosookima tolika energija da nacrtaju stotine i stotine stranica ctreža, ni jednog trenutka ne gubeći na kvalitetu.

 

 

Slavu na našim prostorima stekli ste priredivši „Beskonačni itinerer kroz svet strip albuma“ (Zagreb, 2011). Kako ste došli na tu ideju?

 

Slava. Kako lepo zvuči ta reč. Da je stvarno slava, žene (u mom slučaju babe), bi bacale brushaltere kad sednem za govornicu. Na žalost – nije tako! Ideju za kreiranje ovakvih ilustrovano-kataloških izdanja dobio sam davno i uvek navodim da sve četiri knjige predstavljaju samo pokušaj pojedinca da glorifikuje strip crtače i da se ovakvim prikazivanjem  objavljena izdanja spasavaju od zaborava. Inicijalne kapisle za stvaranje ovih Itinerera bile su: moje gomile papirića sa spiskovima, nagla hiperprodukcija posle dugog niza godina neobjavljivanja stripova i stvaranje novih država u našem okruženju.

 

Koliko Vam je vremena bilo potrebno da priredite sva četiri toma, koja su izašla do sad?

 

U sva četiri Itinerera nalazi se bezmalo 9.000 odrednica. Svaka od njih sadrži ne samo sken naslovnice, već i po deset taksativnih odrednica prepunih raznoraznih podataka: naziv, nazive epizoda, prezimena crtača i scenarista, izdavača, mesto i godinu izdanja, opis izdanja sa opisom korica i brojem stranica, tiraž, pismo, dimenzije, povez i kuriozitete u vezi tog izdanja.

Čak i kad mi je strip u rukama (ne govorim o situaciji kada po intermetu pokušavam da pronađem neki nedostajući podatak), za skeniranje i popunjavanje svih podataka neohodno mi je daleko više od 10 minuta samo za jedan strip. Kad uspem da za dan objedinim podatke za 2-3 stranice, taj dan smatram uspešnim. Ipak, treba preživeti svaki radni dan za danom.

 

Ono što posebno odlikuje Vaš Itinerer jesu skenirane naslovne strane. Koliko Vam je vremena bilo potrebno da ih sve sakupite, obradite, složite…

 

Ideju o prikazivanju skenova dobio sam odavno, jer sam sâm uvideo da vizuelno čovek lakše može da prepozna šta je to što bi želeo da ima u svojoj kolekciji. Na taj način su i nastala ovakva izdanja koja po prvi put (ne samo u svetu stripa, već i šire), za svako izdanje prikazuju naslovnice. Ovi Itinereri sami po sebi predstavljaju zbir mnogih kurioziteta.

Po prvi put: sve je složeno prema prezimena crtača, crtači su (a ne scenaristi) prvo navedeni, navedene su dimenzije, knjige su objavljene na srpskom jeziku u drugoj državi, prikazan je povez, kao i broj stranica, knjige se uvoze u Srbiju, prikazani su: katalozi, teorija, književni i drugi časopisi, dečji radovi…

A utrošeno vreme? Kada postoji opipljiv, u mom slučaju više od 5 kg težak dokaz (težina sva četiri Itinerera zajedno), o vremenu i utrošenom radu ne razmišljam. Vredelo je. A što se tiče skenova – kod nekih odrednica stavljao sam i manje skenove koji su – ili izdanje sa drugim pismom, ili je postojao neki dodatak uz strip – u zbiru, bezmalo deset hiljada skenova u četiri knjige.

 

U Itinereru svoje mesto nisu našli samo scenaristi i crtači, već i teoretičari stripa, stripske revije, knjige… Zašto?

 

Iz prostog razloga što sam imao neodoljivu potrebu da i to prikažem, jer to predstavlja svet stripa u svom širokom spektru. Pošto katalozi nisu uvek pratili izložbe, prikazivanje kataloga predstavlja i svojevrsni omaž umetnicima. Do pojave Itinerera niko nije imao predstavu koliko je teorijskih izdanja objavljeno sa stripom kao temom (opet napominjem da sigurno nisam sve obuhvatio, jer podaci stalno „izviru”).

 

Žene su u stripu sve prisutnije. Nedavno je u Francuskom institutu organizovana izložba „Ona se budi“ na kojoj je predstavljeno preko 50 autorki stripa iz Francuske, Srbije, Hrvatske i Slovenije; izdavačka kuća „Dibidus“ objavila je zbirku „Buđenje“, koje potpisuju domaće autorke: scenaristi i crtači… Koliko se ženskih autora našlo međ koricama Vašeg Itinerera?

 

U Itinereru broj 4 (domaći autori), od 223 autora koji su dobili svoje celine nalazi se 21 žensko ime. Pazi, to je 10%. Nisam prebrojavao i proveravao Itinerere 1, 2 i 3, ali u globalu rečeno – u strip stvaralaštvu ne postoji diskriminacija žena. Čak naprotiv: ima ih sve više, i to – i kao scenarista i kao teoretičara… Povika o diskriminaciji mnogo me potseća na ono: „Mi smo Cigani i niko nas ne voli…”

Svaki umetnik koji ima dovoljno snage da prikaže i pokaže svoj svojstven rad, biva prepoznat u jednom trenutku… Ne postoji osoba u svetu stripa koja ne želi da ceni nečiji napor. Izvini, ali onaj ko nacrta hiljade i hiljade ctreža jeste pravi umetnik, bez obzira da li se meni dopada, ili ne dopada njegov/njen crtež.

 

Za Vaše kapitalno delo bilo je potrebno sakupiti obilje informacija. Kako ste do njih dolazili? Da li ste imali pomoć nekih institucija, samih autora, drugih kolekcionara…

 

Moje reči moraš uzeti zdravo za gotovo: ne postoji niti jedna institucija koja ti može pomoći ukoliko želiš da sakupiš informacije. U bibliotekama strip je skrajnut u stranu; nema ga, ili ga nema dovoljno. Često je zaveden kao dečja štampa, slikovnica. Biblioteke nikada nisu nabavile i zavele neki serijal od početka do kraja… U bibliotečkoj korespodenciji postoji za mene jedna odvratna reč: izlučivanje.

Internet informacije su sad daleko bolje i tačnije nego pre desetak godina, tj. kada sam počeo sa radom na Itinererima. Sami izdavači se trude da sajtovi budu što bolji i puniji informacija (ukoliko su Itinereri doprineli tome, zadovoljan sam – ne moraju to da mi priznaju). Za priređivanje knjiga morao sam da gnjavim, kako izdavače, tako i autore, a posebno kolekcionare. A oni, dobre duše, svesrdno su mi pomagali. Hvala im još jednom.

 

 

Dokle ste stigli sa petim i šestim tomom Itinerera?

 

Uf, uf. Pošto imam stalan posao koji zahteva po 5-6 sati gubljenja vremena svakim danom na sve lošiji prevoz, baš sam nezadovoljan tempom kojim radim. Da, odradio jesam dosta, ali nedovoljno.

 

Moram da pitam: može li se kod nas živeti od stripa ili je za tako nešto ipak potreban rad u inostranstvu?

 

Ja ne zavisim od stripa u materijalnom smislu (osim kada goooomile para odvajam za njihovo nabavljanje), jer imam stalan posao. Nekada, kako u Kraljevini, tako i za vreme SFRJ-a, strip umetnici nisu imali razloga da traže hleb sa strane, jer su tiraži bili veliki, a samim tim i honorari. Danas je nezamislivo da je svojevremeno crtač za jedan jedini strip dobijao šestomesečnu platu nekog službenika.

Gastarbajterski rad naših umetnika podrazumeva lepe pare, ali samo za život u Srbiji, jer su oni u tim zemljama loše plaćeni (uzimajući u obzir životne standarde u navedenim zemljama). Moram još da napomenem da su naši umetnici (uostalom kao i svi drugi umetnici sa strane), uvek tretirani kao građani drugog reda, tako da su i njihovi honorari umanjeni u odnosu na domicilne autore.

 

Poznati ste, ne samo kao kolekcionar stripa i leksikograf, već i kao vlasnik jedne od najvećih zbirki minijaturnih knjiga… Odakle potiče ljubav prema minijaturnim knjigama?

 

Kad imaš privilegiju da si od malena okružen knjigama i kada čitavog života slobodno vreme i ne mali novac trošiš na nešto materijalno što unosiš u kuću, shvatiš da je kolekcija vredela truda. Pokojna majka je imala malo minijaturnih knjiga, ali ih je čuvala i volela. Videvši ih tako male i pokojna ih je supruga zaželela.

U slobodnoj prodaji tada ih nije bilo. Nabavljao sam ih sporadično (po antikvarijatima), jer su tako male knjige predstavljale zadovoljstvo i za jednu i za drugu. Često nije bilo po dva primerka u prodaji, pa sam delio jednu jednoj, a drugu drugoj. Interesantno je da ne postoji osoba ženskog pola koja ne bi poželela da poseduje nešto tako malo.

 

Koliko dugo skupljate ovu zbirku?

 

Kolekcija o kojoj govoriš nije moja, već predstavlja zbir dve kolekcije meni dragih osoba. Duplikati su odvojeni. Pitaš od kada postoje ove kolekcije? Aktivno sam ih nadopunjavao od osamdesetih. Posebno kada sam uspeo da se učlanim u International miniature book Society (kako moćno zvuči naziv, zar ne?). I dalje se sećam adrese: Cankarjeva založba, Kopitarjeva 2, 61000, Ljubljana, Jugoslavija. Sećam se da su knjige bile baš jezivo skupe. Oni su nabavljali različite minijaturne knjige iz čitavog sveta i onda su ih nudili/prodavali svojim članovima.

 

Koje sve naslove ova velika zbirka malih knjiga sadrži? Koje su Vam knjižice najdraže?

 

Stvarno nema čega nema. Ovako napamet – na više od 40 različitih jezika od staro-grčkog i latinskog pa naovamo. Stvarno zanimljiv miks. A tek oprema… U kolekciji postoji i minijaturna knjiga u kožnom povezu sa priloženim medaljonom od kamena.

 

Aleksa Gajić je, kada je video Vašu kolekciju minijaturnih knjiga, nacrtao minijaturni strip „Birokratija“ i posvetio ga Vama…

 

Aleksa je genijalac. Pre njega bilo je još strip crtača koji su, videvši kolekciju, izrazili želju da naprave minijaturnu knjigu. Dok su kod njih to ostale samo želje, Aleksa je „zasukao rukave“ i u rekordno kratkom roku iscrtao čitav strip. Šta drugo i očekivati od osobe koja ima živaca da iscrtava stripove po: kamenju, trakama, svemu i svačemu… Da li si ikada videla kako je napravio drvenu kutijicu sa stripom na namotavanje?… Genijalno je lud i da nije muškog roda rekao bih da ga obožavam.

 

Kao neko ko sam nije tvorac stripa, a stvorio je toliko toga, kao neko ko toliko dugo prati stripsku scenu – šta biste savetovali mlađe kolege?

 

Svojevremeno je postojala reklama sa logoom: „Budi svoj, sledi svoje instikte“, a ja bih je nadopunio sa molbom da se svaki umetnik poveže sa osobom sa kojom deli ista interesovanja. Koliko god svako od nas misli da je njegov rad najbolji, prijateljska i konstruktivna kritika (dobijena od osobe u koju imamo poverenja), kao rezultat dovodi do još boljeg finalnog rada. Savet za mlađe: lični pečat umetnika dolazi vremenom i koliko god vam se sada čini uzaludnim trošenje vremena i talenta – nemojte posustajati!

 

Razgovor vodila

Tamara Lujak

(opasna gospojica)

 

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload the CAPTCHA.