Vladimir Todorović: Ako preživim, trčaću maraton!

Filed under: 2016,afirmator,broj 48-mart 2016,intervju |

invisible-man-1Postoje različiti načini da pobedimo sami sebe, kao i različiti razlozi zašto to činimo. Neko to radi iz tvrdoglavosti, neko iz potrebe, neko, pak, iz nužde. Naš sagovornik, Vladimir Todorović, nije nepoznat publici. Već smo razgovarali s njime (http://www.tvorac-grada.com/hczin/Broj50/nevidljivi.htm) o pisanju i emisiji koju vodi skoro već četvrt veka i po kojoj je i najpoznatiji „Pogled iz svemirskog broda“. Ovaj je razgovor posvećen nečem sasvim drugom: preživljavanju, volji, istrajnosti… Imate li je u ovim teškim vremenima ili ne… I zašto?

 

Kako si i zašto počeo da se baviš trčanjem?

Kada sam bio klinac obožavaо sam da trčim za loptom. Satima bismo igrali fudbal, i to nije bio problem. Trčanje bez lopte me uopšte nije oduševjavalo. Otkrio sam da za to baš i nemam motivaciju. U osnovnoj školi bio sam jedan od najbržih na 30 metara, ali kada se trčalo 800 metara, umirao bih. Dakle, za mene nije bilo problema kada se trčalo na kratke staze, a fudbal i basket su to: kreni-stani, tako da nisam ni razmišljao o trčanju kao nekom sportu. Znam da sam jednom rekao da ću pre ja zaigrati za Crvenu zvezdu u finalu Kupa evropskih šampiona, nego što ću istrčati maraton. Međutim, na kraju Zvezda jeste igrala i osvojila KEŠ, a ja, nisam bio u tom timu, ali sam istrčao maraton.

Cela priča oko trčanja startuje na prvoj godini fakulteta kada smo dobili mogućnost da biramo: ili ćemo ići na Filološki fakultet, koji je imao salu, u kojoj su studenti uglavnom igrali basket ili da idemo u Ledenu dvoranu, na 25. Maj da plivamo, ili da idemo na trčanje na Bežanijsku kosu. Na fakultetu smo imali jedan termin nedeljno, a ona priča oko trčanja je mnogima bila inspirativna, jer je moglo da se dolazi svaki dan, dobije potpis i tako ispuniš zadatu kvotu i pre zime. Upravo smo to moj drugar i ja uradili.

Otišli smo na prvi čas i doživeli šok. Čovek koji nas je trenirao bio je niko drugi nego Dane Korica! Legenda srpske atletike ali i, ispostavilo se, odličan pedagog koji je trenirao sa nama – nije bio od onih koji će da sedi u stolici i drži pištaljku u ruci. Kad samo završili trening i otišli na presvlačenje videli smo da trener isto tako vežba i sa drugom grupom. Za mene je to bilo fascinanto. Tako sam se zainteresovao za trčanje. S druge strane, inspirisala me je i njegova životna priča – jer je kao dečak bio bolešljiv – ali je trčanjem uspeo da sve to prevlada. Ta je priča bila svojevremeno emitovana i na Beogradu 202 i toplo je preporučujem svima da je preslušaju, jer je fascinantna (http://www.rts.rs/upload/storyBoxFileData/2012/12/27/14579744/sspom3012.mp3).

Tako smo došli i do druge godine fakulteta, kada odjednom nismo imali obavezno fizičko i kada smo praktično bili prepušteni samima sebi. Krenuo sam sa jednim drugarom da trčim od Fontane do Brankovog mosta i nazad, što je nekih osam kilometara – tad kad sam počinjao nisam ni znao koliko je to daleko. Kako sam lagano ulazio u kondiciju, tako mi je postalo interesantno da trčim na visokim temperaturama, pa i kada je plus četrdeset. Bilo mi je zanimljivo da izađem na ulicu, trčim i vidim ima li još budala koje, kao i ja, trče po takvom vremenu. Naravno da ih je bilo J Dešavalo mi se naravno da pravim pauze u trčanju, da ne trčim i po nekoliko godina, pogotovo kad sam se zaposlio, trčao sam sve ređe.

4. Plavi krug oko Ade 2015

4. Plavi krug oko Ade 2015

Sećaš li se prelomnog trenutka koji te je definitivno „naterao“ da istrčiš maraton?

Prelomni trenutak dogodio se kada je štitna železda prestala da mi radi i kad je ponovo proradila. Dve godine smo pokušavali da pronađemo odgovarajuću dozu leka i u tom periodu mi je bila zabranjena bilo kakva fizička aktivnost. Na kraju morao sam ipak da idem na operaciju 2006. godine, jer je pretila da me ubije. Sećam se da sam samome sebi veče pred operaciju obećao: „Ako preživim – trčaću maraton.“ Sve je naravno dobro prošlo i kada su mi se nakon operacije hormoni sredili, lekari su najzad dozvolili da ponovo počnem da se bavim fizičkom aktivnošću.

Nekako u vreme kada se sve to dešavalo, 2007. godine, (ranijih godina sam izveštavao sa maratona, ali bih ispratio samo one koji bi istrčali prvi, a ti su bili profesionalci i otišao bih ne videvši ko stiže među poslednjima, ko sve zapravo trči maraton) moja prijateljica išla je da pruži podršku našem prvom maratoncu dijabetičaru – Ninoslavu Raškoviću. Kako sam baš tih dana kupio fotoaparat, odlučio da pođem i snimim prilog. Tada sam zapravo prvi put video ko sve trči maraton – obični ljudi koji hoće da pobede sebe. Tako sam konačno gurnuo sebe u tu priču, počeo da malo ozbiljnije trčim, ratovao sa povredama, i istrčao svoj prvi maraton, 2012. godine.

Koliko ti je bilo potrebno da se pripremiš za njega?

Tog leta, zbog neke povrede, nisam mogao da trčim Beogradski maraton. Početkom oktobra prijateljica sa kojom sam 2007. ispratio našeg prvog maratonca dijabetičara javila mi je da će povodom Svetskog dana borbe protiv dijabetesa organizovati maraton početkom novembra. Tako sam od polovine oktobra do novembra trenirao i otišao na maraton sa navećom pretrčanom dužinom od samo osamnaest kilometara.

Taj prvi maraton bio je jedna simfonija bolova. Posle dvadeset i nekog kilometra počeli su da me bole tabani, posle 25-6 kilometra počela su da me bole kolena, što me je baš bilo uplašilo, jer sam se bojao da sam ih povredio, a nakon tridesetog kilometra mi se dešavalo sledeće: kako krenem da savijam nogu u kolenu uhvati me grč, kao je ispravim tako me grč popusti, pa sam tako neka dva kilometra trčao i jaukao. Kako smo trčali na Adi, bilo je dosta ljudi, šetača, koji su me gledali i sigurno se pitali: „Što trčiš kad ti ne prija?“

Uglavnom sam taj prvi maraton trčao neka četiri i po sata, nešto malo jače od toga. Poslednja dva kilometra sam trčao bez ikakvih bolova – sve je prestalo da me boli i imao sam utisak kao da sam na samom početku. Tako sam završio trku, došao kući, odmorio se i nakon nekih pet-šest sati kada sam se ohladio – mišići su počeli da me bole. Silazak niz stepenice bilo je nešto najbolnije što sam u životu doživeo. U naredna tri-četiri dana sve me je bolelo obrnutim redom – tako da su tabani počeli da me bole tek nekog četvrtog dana.

Koji je bio sledeći maraton koji si istrčao?

Sledeći maraton bio je Beogradski. Pošto sam radio kao novinar na Radio Beogradu 202, na taj maraton sam išao kao reporter. Znači, uključivao sam se u program dok sam trčao, nekih četiri-pet puta – kako sam to izveo, ni sam ne znam. Znam samo da sam se, dok sam se spremao za maraton, spremao i za to da pričam dok trčim. To sam radio trčeći na Ušću. Kada bih prošao Brankov most, počeo bih da pričam naglas. Tako bih se zaboravio i dok bih trčao nekome u susret vikao bih: „Evo nas kod Brankovog mosta, upravo smo protrčali…“, a ljudi bi me gledali kao da sam poludeo – jer je ispadalo kao da pričam sam sa sobom.

Ipak, nisam dobro prošao na tom maratonu – povukla me je trka – na samom startu trčao sam brže nego što je trebalo, pa sam posle dvadesetčetvrtog-petog kilometra naglo pao sa 5 minuta po kilometru na nekih 7-8, još ta obaveza uključenja… Trka mi je sve manje i manje prijala. Poslednje uključenje mi je najteže palo. Trčao sam i držao telefon u ruci (čekao sam da me uključe u program), koji mi je bio sve teži i teži i došlo mi je bilo u jednom trenutku da ga bacim. Još da dodam da sam trčao na dvadeset i nešto stepeni… U svakom slučaju bio je to moj najgori rezultat na maratonu, 4:43:59.

Invisible-Man1Kakav ti je ritam trčanja, kako „doziraš“ brzinu?

Kada treniram (četiri puta nedeljno trčim, tri puta nedeljno vežbam), gledam da na jednom treningu, recimo, trčim uzbrdo, jer se tom prilikom aktivira druga grupa mišića, što dosta pomaže pri maratonu, onda radim na povećanju brzine, pa trčim lagano, ali što duže, kako bi se organizam navikao na taj napor.

Tako recimo u jednom danu pretrčim i do 32 kilometra, u toku nedelje između šezdeset i sedamdeset kilometara. To je najjače pripremanje za maraton, tako trčim možda do nekih mesec dana pred maraton, ali kako se on približava, tako obaram dužinu, kako se ne bih preforsirao.

Kojom stazom trčiš? Kako trčiš četi, kako zimi?

Uvek trčim uz Ušće. Što je viša temperatura to mi je brzina manja, pa moram da biram doba dana kada ću da trčim. Jednom u nedelji trčim onom brzinom kojom želim da trčim maraton, svim ostalim danima trčim laganijim ritmom, sa ponekim ubrzanjima.

Šta nosiš leti a šta zimi na trčanje?

Zimi nosim do tri sloja i šuškavu jaknu. Naravno, sve to zavisi da li duva vetar ili ne, ako je blaga zima kao ova, bila su dovoljna dva sloja – majica kratkih i dugih rukava i šuškavac. Uvek se oblačim kao da je napolju nekih 8-10 stepeni toplije. Prošle zime, kada je recimo duvala jaka košava i bio neki minus, nosio sam na glavi fantomku. Preplašio sam pola komšiluka J Gledali su me kao ludaka, naravno. Dakle, u zavisnosti od temperature više tankih slojeva.

Kada sam počinjao sa trčanjem, mislio sam da će mi biti dobre bilo koje patike, ali sam onda shvatio da to i nije baš tako. Patike su vrlo važne i moraju biti dobre, baš za trčanje. Potrebno je kupiti slobodno i do broj veće, kako se ne bi nabili prsti prilikom maratona.

Najgora varijanta je trčati u pamučnoj majici koja je uz telo – zimi možete tako da osetite svu neprijatnost kako ćete brzo biti razhlađeni. Veštački materijali bolje odvode vodu sa tela, i onda ne predstavlja problem ni kada duva.

U koje doba dana trčiš?

Zbog prirode posla uglavnom trčim oko 10-11, a maratoni najčešće i počinju u to vreme. To mi ne pomaže mnogo u tome da smanjim svoje vreme trčanja, ali ja i ne trčim da bih pobedio, već trčim da bih pobedio sebe.

Koje ti je najbolje vreme koje si postigao na maratonu?

Najbolje vreme mi je bilo ispod četiri sata. Trčao sam maraton oko Ade prošle godine. U proseku sam trčao 5 minuta i 37 sekundi po kilometru. Tu mi je dosta pomogao sat koji namestiš na željeni tempo i kada nisi siguran koliko “brzo” ili “sporo” trčiš, tu je on da te vrati u pravi ritam – tako sam kontrolisao brzinu.

Sprint za kraj BG maratona 2014

Sprint za kraj BG maratona 2014

Kada treniraš, trčiš li sprint?

Radim sprint nekih 20, 50 do sto metara, iako mi nije za maraton potreban, ali jeste zgodan kad se nađem u gužvi, jer je to dobar način da se iz nje izvučem.

Kakav ti je ritam disanja kada trčiš?

Sada uglavnom vežbam 2-3 varijantu, kako bih izdisaj svaki put pao na drugu nogu, što vam može pomoći u prevenciji povreda. Kod trčanja, a naročito maratona, ima i drugih jako bitnih stvari, recimo napraviti glikogenske zalihe. Sposobnost organizma da sačuva te zalihe koje u jetri mogu da odu i na preko jednog kilograma kod profesionalaca, one su koje vam omogućavaju da brzo trčite tokom maratona.

Na maratonu uvek morate da pijete vodu, a ja koristim i ričardžer, onaj crveni, pošto tu pored šećera ima i soli koje itekako gubite znojenjem. Odličan je i zato što brzo stiže u krv.

Od kad si počeo da se baviš maratonom počeo si drugačije i da se hraniš?

Maraton, kao i bilo koja druga fizička aktivnost, zahteva da se uobročiš, imaš 5-6 obroka dnevno, zato što su ti potrebni jaki mišići, brzina. Tokom godine uglavnom imam 85 kilograma, dok pred maraton dolazim na nekih 80, jer mi 5 kg telesne težine manje donosi oko 12 sekundi po kilometru. Generalno uzev, zdrav život je jako bitan. Čime god želiš da se baviš u životu, moraš da misliš na tri stvari: vežbu, ishranu i odmor. Bez obzira što vežbaš i trošiš kalorije, moraš da se odmaraš, moraš o svemu da vodiš računa.

Koliko si istrčao maratona do sada?

Imam deset do sada istrčanih maratona: četiri Plava kruga oko Ade, tri Beogradska, dva u Pančevu, i Panoramin maraton. Nemam zbog posla vremena da trčim u drugim gradovima, vikendom najčešće radim, a skoro obavezno mi se dešava to da istrčim maraton, odem kući, presvučem se i odem na posao.

the_invisible_man___image_4_by_lanky_lefty-d6x06efKako se osećaš posle maratona?

Posle prvog – ko pregažen. Kasnije se sve to daleko lakše podnosi, organizam se navikne i vrlo brzo se vraćate u neku normalu. Naravno, morate da vodite računa o sebi, hidratacija, ishrana, odmor. Često treba raditi sve ono kao i u poslednjim danima priprema pred maraton, da bi se oporavili i nastavili sa treninzima.

Kakva je atmosfera na maratonu?

Fantastična. Na Pančevačkom je recimo jedna devojaka pevala dok je trčala. To je najopušteniji maraton kod nas.

Da li si upoznao nekog na maratonu? Kakav je profil ljudi koji trče maraton?

Pre bih upoznao ljude na forumima, pa bi ih sreo posle na maratonu. Trčimo nekoliko kilometara zajedno, upoznamo se, a onda trči svako za sebe. Jedan od najmlađih maratonaca koje sam upoznao ima, recimo, šesnaest godina. Jedan čovek je sa pejsmejkerom istrčao polu maraton. Postoje ljudi koje trče i ultra maratone – trke preko 42 kilometra. U Beogradu imamo dva: na Adi se, u martu, trči na 6, 12 sati i sto kilometara, drugi se organizuje u oktobru, na šest, dvanaest i dvadeset četiri sata. Jedan od najdužih maratona organizuje se u Njujorku, dugačak je 3100 milja ili skoro 5000 kilometara, i trči se 5649 krugova oko jednog bloka, u Kvinsu – u Njujorku, i za to imaju 52 dana. Rekord je nekih četrdeset dana.

Pred maraton se organizuju tribine. Koliko su one korisne za učesnike?

Na njima se priča o povredama, zagrevanju, hidriranju, i te su priče izuzetno dragocene za one koji trče prvi put. Međutim, najbitnija stvar koju smo čuli na predavanju bila je vezana za povrede – i najmanja povreda može da utiče na celo telo, a sledstveno tome i na trčanje. Svi su trkači naravno podležni povredama i moraju strogo da vode računa o tome da ojačaju celo telo.

Kakvi su ti dalji planovi?

Želim i dalje da trčim maraton, kako bih i dalje ispitivao i pomerao svoje granice. Mogao bih čak da istrčim i ultra maraton, ali mi opet, posao to ne dozvoljava.

Savet onima koji planiraju da trče maraton?

Savetujem im da krenu da trče lagano, da ne jure nigde i da polako pomeraju svoje granice. Kada mogu da trče sat vremena bez prestanka, mogu da planiraju odlazak na polumaraton, posle i na maraton. A za malo motivacije obavezno pogledajte film „Uhvati Kajlu“ (Catching Kayla): https://www.youtube.com/watch?v=kpA-FsKLA6A, i domaći film „Kako postati heroj“, Mladen Matičević, 2007: https://www.youtube.com/watch?v=MorB3ICwzAE. Oba će vam pokazati šta ljudska volja može da uradi.

 

 

Razgovor vodila

Tamara Lujak

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload the CAPTCHA.