VIM VENDERS, SVET ANĐELA I BERGMAN Piše: Dr Aleksandra Luthander

Filed under: afirmator,broj 08 - novembar 2012,film |


(poglavlje iz knjige “Bergman je umro, živeo Bergman!”)
Vim Venders je još kao dečak slikao fotoaparatom “Lajka”, koji je pripadao njegovom ocu. Fotografisanje je kod njega izazivalo gotovo religiozno osećanje. Ta pasija ga nikada nije napustila. “Venders je svoje radove izlagao širom Evorpe i imao je osam velikh izložbi fotografija”, piše dr Aleksander Graf sa Edinburgškog univerziteta. Nedavno je i u Beču otvorena izložba Vendersovih fotografija velikog formata. Vendersu su u filmu najvažnije slike, koje bi ipak bile “mrtve” da nema muzike. „Zbog toga je muzika, ne retko rokenrol, važna komponenta njegovot filmskog stvaralaštva. …u suštini, slike su samo ‘razlog’ da bi Vim Venders mogao da nam predstavi svoje omiljene rok grupe i najdraže pesme“, napisala je švedska novinarka, Marie Berteliuc, kao na primer, grupa „Nick Cave & The Bad Seeds”. Za razliku od svojih filmova, u kojima koristi najsavremeniju digitalnu tehnologiju, za izradu fotografija Vim Venders koristi isključivo analogne fotoaparate.
Vim Venders je rođen u Nemačkoj, gde je nastao i ekpresionizam na filmu. On se često koristi crno belom tehnikom i ekpresionističkom arhitekturom, da bi pojačao vizuelnu analogiju sa Fricom Langom “čija je ličnost i filmsko delo bdilo na njim kao anđeo čuvar, piše američki teoretičar filma Robert Kolker. Mari Bertelius je napisala da je za Frica Langa Vim Venders rekao “da bi voleo da mu je on bio rođeni deda”. Vendersu se nije dopala rekonstrukcija iz 2001. godine Langovog filma „Metropolis“, (1927), koja je bila prikazana na Berlinskom filmskom festivalu, jer je film, uz mnoge druge izmene, bio prebačen u kolor tehniku, prenosi nam Mari Bertelius.
Vim Venders je napravio omaž još jednom od najvažnijih predstavnika nemačke škole ekspresionizma, F. V. Murnau i njegovom filmu ”Nosferatu” iz 1922. godine, sa jednom sličnom scenom u svom filmu „Kings of the road” (1976) piše Robert Kolker.

ANĐELI I DEMONI
Kao jedanaestogodišnji dečak, Venders je dobio osmomilimetarsku filmsku kameru sa kojom je snimao život na ulici sa prozora kuće u kojoj je stanovao. Gledajući film „Nebo nad Berlinom“, („Wings of Desire“, „Der Himmel über Berlin“,1987), susrećemo još jednog velikog evropskog filmskog reditelja, jednog od najznačajnijih predstavnika „nezavisnog evropskog filma“, Vima Vendersa, koji i danas stvara pod uticajem filmskog stvaralaštva Ingmara Bergmana i njegovog „Subjektivistikog ekspresionizma“. Pišući o Vendersovim filmovima, vizijama i željama, Robert Kolker je konstatovao da je on najbliži Bergmanu, kada su u pitanju reditelji Zapada.
U Švedskoj se na ostrvu Foro, svakog leta još od 2004. godine, organizuje „Bergmanova nedelja“. Tom prilikom se u slavu Bergmanove filmske umetnosti održavaju filmske projekcije i seminari, a vode se i razgovori sa pozvanim gostima. „Jedan od međunarodnih gostiju, 2009. godine bio je i reditelj Vim Venders, koji je u programu mogao da predloži projekciju nekog od svojih omiljenih Bermanovih filmova. On se odlučio za film „Sedmi pečat“. Film Vima Vendersa koji je tom prilikom prikazan, bio je „Palermo Shooting“ (2008) prikazan na Kanskom festivalu, u kome on apostrofira gore pomenuti Bergmanov film“, objavio je Gotlandnet.
Bim Venders ima iza sebe četrdeset godina filmskog stvaralaštva, a svetskoj publici postoje poznat preko svoja dva kultna filma: „Pariz, Teksas“ iz 1984. i „Nebo nad Berlinom“ iz 1987. godine. „Pariz, Teksas“ je road-movie u kome ulogu Džejn tumači Nastasja Kinski a Trevisa glumac Hari Din Stanton. Sem Šepard je napisao scenario za ovaj film, koji osvojio Zlatnu palmu Kanu 1984. godine.
„Nebo nad Berlinom“ je takođe nagrađen u Kanu 1987. za najbolju režiju.“Radnja filma je smeštena u Berlin, u period neposredno pre pada Berlinskog zida i okončanja ere „Gvozdene zavese“ između Istoka i Zapada (kasne osamdesete godine prošlog veka). U narativnom smislu delo prati svakodnevna iskustva mnogobrojnih berlinskih anđela koji su vidljivi samo za čiste dečje duše i jedni za druge ali je vizura pripovedanja koncentrisana na ugao dvojice anđela – Damijela i Kasijela (Oto Sandler). Ljudi ne mogu da ih vide niti čuju ali po neko uspeva da oseti njihovo prisustvo, iako ne može da ga sebi objasni ili definiše”, piše Miomir Petrović u svojoj doktorskoj disertaciji.
Vim Venders je zajedno sa austrijskim pesnikom, dramaturgom i scenaristom Peterom Handkeom napisao scenario za film „Nebo nad Berlinom“.
“U svetu Vima Vendersa, muškarci sanjaju o tome da budu anđeli koji sanjaju da budu muškarci. Zato njegova kamera ima krila”, napisao je Bernardo Bartoluči, autor filma „Tango u Parizu“ (1972).
Mari Bertelius piše da je “film „Nebo nad Berlinom“ dvostruka izjava ljubavi – gradu i ženi. Ako je Vim Venders već u filmu „Pariz, Teksas“ ozbiljno predstavio probleme zajedničkog života predstavljajući ih kroz svojevrstan dijalog muškarca i žene, tek se u filmu „Nebo nad Berlinom“ usuđuje da kaže ‘da’ ljubavi, dajući ovom paru šansu da tu ljubav i ostvari”. Ovde se misli na ljubav između anđela Damijela, koga igra nemački glumac Bruno Ganc i francuske cirkuske artistkinje Marion. Ona simbolično “dodiruje” nebo na trapezu u kostimu belog anđela i Damijel zbog nje odlučuje da postane ljudsko biće od krvi mesa.
“Oblik pripovedanja za koje su se odlučili Vim Venders i Peter Handke u „Nebu nad Berlinom“ bliži je lirskoj prozi nego klasičnoj filmskoj dramaturgiji. Samim tim, zastupljenija je dramaturgija stanja nego događaja a osnovni sukob – težnja anđela da postane smrtno ljudsko biće – kao i bočne sukobne linije predstavljaju pre introvetno filozofsko preispitivanje dramskih likova nego klasičnu mrežu sukobljenih linija protagonista i antagonista…Lajt motiv filma jeste, s druge strane „Pesma o detinjstvu“ Petra Handkea… kroz nju se unosi kod za dalje iščitavanje narativne strukture (reč je o činjenici da samo deca mogu da vide anđele),” piše Miomir Petrović. Tako i Aleksander u Bergmanovom filmu „Fani i Aleksander“ u androgenom Ismaelu vidi anđela, mada ga drugi smatraju opasnim i zato ga drže zaključanog u kući. Radi ukazanog poverenja Ismael spašava dečaka Aleksandera. Kao da samim verovanjem u anđele on to i postaju. To vodi do promišljanja da je Bergman ukazivao da je ljude povremeno potrebno podsećati da su nekada bili anđeli i time korigovati nesavršenu ljudsku prirodu koju su prihvatili silaskom na Zemlju. Miomir Petrović je napisao da “…Postoje i tumačenja ranih hrišćana po kojima „pad“ ne mora nužno pretvoriti anđela u demona već, jednostavno, u smrtno ljudsko biće. Na tom tragu su i autori „Neba nad Berlinom“.

Nebo nad Berlinom – Solveig Dommartin, Bruno Ganz

SAMOSPASENJE
“Ono što je mene zanimalo bila je predstava jednog takvog izaslanika u današnjem svetu, u kome nema nikog ko šalje božje poruke, a pre svega nikoga ko ih prima”, preneo nam je Miomir Petrović izjavu reditelja Vima Vendersa o filmu „Nebo nad Berlinom“.
Tako i Ingmar Bergman u svom filmu „Sedmi pečat“ kaže da Bog ćuti, te samo najuporniji kao vitez Antonius Blok pokušavaju da Donkihotovski osluškuju tu tišinu, boreći se za privilegiju da ih Bog “pogleda”. U nedostatku Boga, koga ili nema ili ne želi da se oglasi, Bergman je u filmove utiskivao motive svojevrsnih božjih izaslanika, kao što su Ismel i Isak Jakobi, koji su bili u ulozi anđela “vatrogasaca” – ugasili su zlo i spasli decu i njihovu majku u filmu „Fani i Aleksander“, dok i sam Vitez u filmu „Sedmi pečat“ takođe ima ulogu anđela, jer spašava umetnika Jofa, Miju i dečaka Mikaela od Smrti. Bergman se koristi metodom “samospasenja”. On ne čeka, zapravo, i ne veruje da će se Bog smilovati i poslati anđele spasioce, nego aktivira već postojeće zaštitnike na zemlji, kao što su androgeni Ismael i okultni Isak.
Miomir Petrović piše da „Pesma o detinjstvu“ Petera Handkea “predstavlja ključ kojim se uvode deca kao jedna od grupa junaka i njihova funkcija u filmu”. Zanimljiv je podatak da sam Vim Venders nema dece. U jednom intervjuu je rekao je da to ne bi bilo dobro za njih – imati roditelje koji stalno putuju. Aleksander Graf nazvao je filmove Vima vendersa “celuloidnim autoputem“.
Na kraju puta u filmu „Pariz, Teksas“ glavni lik, Trevis, spaja majku i sina, zatim odlazi i nastavlja svoj put, svestan svoje nedostatnosti, povremene neuračunljivosti i agresivnosti. Robert Kolker nam pojašnjava da je “Trevis kao „Duh“ koji omogućava spajanje majke i deteta, Madone i deteta i formiranje nove „Svete porodice“, ali bez njegovog prisustva.” Kao i Bergman u filmu „Fani i Aleksander“, Vim Venders pokazuje da jeste svake žrtve vredno da se deci omogući da žive srećan živit u okrilju svojih majki.
Za film „Nebo nad Berlinom“ Vim Venders je bio inspirisan poezijom Rilkea i Handkea. Peter Handke je i napisao većinu dijaloga u filmu. Podvlačeći značaj Handkeove „Pesma o detinjstvu“ i njen značaju za film „Nebo nad Berlinom“ Miomir Petrović piše: “Pesmom se odmah prezentuje filozofsko „Vjeruju“ koje je u biti osnovnog zapleta: dečja i anđeoska nevinost i naivnost su identične, ali, dok je pred decom život, pred anđelima je večnost koja se provodi u blagosti i suštinskom nerazumevanju ljudske egzistencije ma koliko se trudili da prodru do kraja u njene tajne.”
“Funkciju anđela na Zemlji autori (Peter Handke 1942, i Vim Venders) sagledavaju kroz stereotipnu predstavu anđela – njihov cilj nije da menjaju tok života ljudi koje nadgledaju već da, kako to sam anđeo Kasijel kaže: ”Zapisuju i pamte ljudsko ponašanje, svedoče o ljudima i očuvaju realnost takvom kakva jeste”, piše Miomir Petrović. Tako je dečak u Bergmanovom filmu „Fani i Aleksanderu“ ima tu anđeosku sposobnost deteta da vidi ono što odrasli u njegovom okruženju ne vide.

Ingmar Bergman

ZLOUPOTREBA BOŽANSKE VLASTI
Vim Venders je na svom zvaničnom sajtu najavio će njegov novi film imati za temu pedofilske napade sveštenika na dečake sa kojima su dolazili u kontakt. Na taj način Venders ide dalje u razotkrivalju ljudske zloupotrebe božanske vlasti na zemlji. To je svojevrsni nastavak filma „Fani i Aleksander“ kroz ličnost nekog novog „biskupa Vergerusa”. Biskupa Vergerusa devojčica Fani uopšte nije zanimala, već je svu svoju pažnju od samog početka, fokusirao na dečaka Aleksandera, u čijem je fizičkom kažnjavanju pokazivao tragove sladostrašća. Najverovatnije je i Bergman imao izvesna saznanja o takvim ekscesima u okviru crkve. U svom filmskom stvaralaštvu on se nije eksplicitno bavio pedofilijom i incestom, sem u nagoveštajima, ostavivši svojim sledbenicima da o tome podrobnije govore u svojim filmovima. U biskupu Vergerisu se krio nukleus pedofilije, koji Bergman lukavo sačuvao za drugo pokolenje reditelja, a jedan od njih je i Vim Venders.
Kada Aleksander svojoj majci, udovici koju je zaveo biskup, pokušava da ukaže na tragediju koja će ih sve zadesiti ako ona pristane da se uda za njega, ona to pogrešno tumači kao sinovljevu mušku (edipalnu) ljubomoru prema očuhu – suparniku. Ali kada i Fani i Aleksander postaju žrtve demonskog biskupa, u pomoć priskače duh njihovog oca.
“Dobro je postojati kao duh, svedočiti dan za danom o duhovnom životu ljudi. Ali umorio sam se od duhovnog postojanja, od stalnog posmatranja sa visina. Voleo bih da osetim težinu tela koja bi me držala na zemlji. Voleo bih da osetim svoje korake, da kada dune vetar kažem u sebi “Sada!”. Da govorim “Sada” umesto “Zauvek” ili “Večno”. Sesti za upražnjeno mesto za stolom za kartanje i biti pozdravljen klimanjem glave. Voleo bih bih da osetim svoje kosti dok hodam, da pogađam jednom a ne da uvek znam”, kaže anđeo Damijel. A Aleksanderov otac, postavši duh, želi isto to, kao u ostalom i Agnes iz Bergmanovog filma „Krici i šaputanja“, koja, iako umrla, ne želi da se rastane od svojih sestara i dadilje Ane.
“Kako je tokom večnosti posmatrao ljude i čitao im misli, Damijel je postao zavistan od ovozemaljske egzistencije. Ljubav prema Marion je samo povod, ali su razlozi njegove težnje za zemaljskim životom mnogo širi.” piše Miomir Petrović.
Tako je, anđeo Peter Falk hteo da postane čovek, da bi mogao da bude holivudski glumac i igra u poznatoj seriji “Kolombo”. Holivudski glumac nemačkog porekla Peter Falk u filmu „Nebo nad Berlinom“ glumi sebe i kada na snimanju novog filma, zbog koga je došao u Berlin, prođe pored jednog anđela, on ga prepoznaje, pruža mu ruku i oslovljava ga sa: “Kompanjero, (druže)”. Osim ljubavi i gluma je, izgleda, dovoljan razlog za anđela da postane čovek, što je svojevrstan Vendersov omaž glumačkom pozivu.
Miomir Petrović piše o Damijelovoj sreći: “Anđeo je ne samo preuzeo ljudski, smrtan oblik već je pronašao potpunu i konačnu ljubav. U tom smislu, mitska matrica, prisutna u samoj osnovi ovog filma, izmenjena je u krajnjoj instanci narativa. Pali anđeo u ovom delu biva nagrađen ljubavlju i, sem smrtnosti koja je takođe neka vrsta dramaturškog željenog dobra, posledice nisu drastične.” Analogno tome, prisećamo se nekih likova u Bergmanovom filmovima, kao na primer, Karin iz filma „Krici i šaputanja“, i njene smrtne čežnje. Kao što je anđeo Damijel umoran od večnosti, ona je umorna od života. “U Damijelovom slučaju se, naravno, ne radi o grehu ili neposlušnosti već o jednostavnom, u poetskom smislu demitologizirajućem, umoru od anđeoskog posla”, pojašnjava Miomir Petrović.

ZEMALJSKO CARSTVO
“Venders u filmu „Nebo nad Berlinom“ ima scene svojevrsne, „obrnute“ Pijete od Bergmanove pijete u filmu „Krici i šaputanja“ u kojoj jedna žena (Ana) drži umiruću drugu ženu (Agnes) u naručju, a ovde, dva anđela Kasijel i Damijel sačinjavaju „anđeosku pijetu“: anđeo Kasijel nosi anđela Damijela pre nego što on pada na zemlju”, pišu Robert Kolker i Peter Beiken. Kasijel u tom trenutku oplakuje svog prijatelja, Damijela, jer on, od trenutka te dobrovoljne zamene anđeoskog života za ljudski, zapravo počinje da umire.
Mada, u prkos tome, ovaj Vendersov “film je veličanje života na zemlji i ljudske egzistecije, piše Mari Bertelius.
Postoji i jedan pripovedač u filmu, koga Venders naziva Homerom. On uzaludno traži trg Potsdam, “udaljen oko kilometar od Branderburške kapije i zgrade Rajhstaga, trg Potsdam je deo grada koji je najviše stradao tokom savezničkog bombardovanja grada. Tome je doprinela činjenica da je monumentalna zgrada Rajhs kancelarije Adolfa Hitlera bila smeštena u neposrednoj blizini trga” , piše Miomir Petrović. Ostaje samo da zamislimo maloletnog Ingmara Bergmana na tom istorijskom trgu, kada je prvi put video i pozdravio Adolfa Hitlera, jer je kao šesnaestogodšnji đak u razmeni, bio poslat u Berlin, početkom tridesetih godina prošlog veka.
Filmom „Nebo nad Berlinom“ nastavlja se tradicija pravljenja pozorišnih predstava na osnovu poznatih filmova, kao sa Bergmanovim i fon Trirovim filmovima. “Prvu pozorišnu adaptaciju filma realizovalo je „Northern Stage Theatre Company” iz Njukastla u Belikoj Britaniji 2003. godine. Godine 2005. „Nebo nad Berlinom“ izvodi „Nansen Theatre” iz Kopenhagena”, piše Miomir Petrović i dodaje da su „American Repertory Theatre” iz Kembridža, kao i pozorište „Toneelgroep” iz Amsterdama 2006. godine premijerno izveli svoju verziju priče o berlinskom anđelu.
Ne samo za teatar, ovaj Vendersov film takođe je postao inspiracija i za jedno monumentalno delo arhitekture. Poznati francuski arhitekta Žan Nuvel, projektovao je 2001. godine zgradu „Zlatni anđeo“ (Angel) u Pragu, inspirisan Vendersovim anđelom iz filma „Nebo nad Berlinom“. Na čeonoj fasadi ove građevine u ekspresionističkom stilu vidi se tamni obris ogromnog anđela koji posmatra ljude na ulici, kao što je Venders činio kao dečak iz svoje kuće u Dizeldorfu.
Anđeo dominira i osunčanim vrtom letnjikovca u Bergmanovom filmu „Krici i šaputanja“ u kojem sestre provode najsrećnije trenutke svog života. Zlatna statua je simbol umetnosti i anđela zašitnika. I nad gradom Berlinom, na visokom postolju bdi veliki zlatni anđeo. Ispod njegovih krila često sede glavni likovi filma, anđeli Damijel i Kasijel i promatraju grad. Miomir Petrović piše: “…Jedan od važnih likova u ovom filmu je sam grad Berlin, budući da u delu ne funkcioniše samo kao mesto događaja, kao scena na kojoj se odvija priča već je i sam po svojoj podeljenosti i razaranju tokom II Svetskog rata prerastao u metaforu.”
“Na taj način se dobija kvalitet mitskog mesta – ukoliko postoje Nebesko carstvo (odakle su došli anđeli), Zemlja na koju su anđeli poslati i, njoj donekle suprotstavljeno „Mitsko mesto“, odnosno jedinstveno mesto na kome dolazi do spoja sveta ljudi i sveta anđela“, piše Miomir Petrović.
Upravo je „Mitsko mesto“ taj „Mali svet“ koji nam u svom govoru predstavlja Gustav Adolf u Bergmanovom filmu „Fani i Aleksander“. Mari Bertelius, koja Vendersa poznaje dugi niz godina, napisala je “da on u filmu „Nebo nad Berlinom“ postavlja pitanje: ‘Kako treba živeti?’ i ne ostavlja nas bez odgovora, koji glasi: ozbiljno, odgovorno, i s ljubavlju.”

Dr Aleksandra Luthander

(Deo doktorske disertacije Aleksandre Luthander, „UTICAJ FILMSKOG OPUSA INGMARA BERGMANA NA STVARALAČKE I KULTUROLOŠKE OKVIRE EVROPE 20. I 21. VEKA“ posvećen uticaju Ingmara Bergmana, na savremene evropske filmske reditelje, odbranjene na MEGATREND UNIVERZITETU – FAKULTET ZA KULTURU I MEDIJE 18. jula 2011.) Svi obrađeni delovi biće sabrani i objavljeni u knjizi: “Bergman je umro, živeo Bergman!”

IZVORI:
Graf, Alexander, ”The Cinema of Wim Wenders”, Wallflovers press, London 2002.
Berthelius, Marie, Wim Wenders Gränsland, Fimkonst nr 26, Göteborg Film festival, Göteborg 1993.
Kolker, Robert Filip; Beicken, Peter, ”The films of Wim Wenders”, ”Cinema as Vision and Desire”, Cambrige University press, Cambridge 1993.
Eriksson, Bo, Gotland.net, „Wim Wenders till Bergmanveckan“, Gotland 14.08. 2009.
Petrović, Miomir, „Mitska matrica u medijskim i umetničkim tekstovima (roman, film,
drama, slika)“, doktorska disertacija odbranjena na Interdisciplinarnim studijama Univerziteta umetnosti u Beogradu, Beograd 2008.
Wood, Jason, „Wim Wenders” Axiom Books 2008. London.
The official site of Wm Wenders , http://www.wim-wenders.com/
Mattsson, Thomas, „Flydde från Hitler till Ingmar Bergman – blev Expressens man, Expressen“, Stockholm, 23. 12. 2010.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload the CAPTCHA.