Vid Vukasović: Lutalice

Filed under: 2020,afirmator,arhiva,Broj 97 - april 2020,poezija i proza |

Uvukao se u polusrušenu zgradu, u kojoj je već nekoliko puta noćio. Iz mraka, upravo na mestu gde je improvizovao prethodne večeri ležaj, začulo se potmulo režanje. Upalio je sveću i na svom ležaju ugledao krupnog psa, koji je potmulo režao, očigledno spreman da brani svoju teritoriju od uljeza. Pokušavao je da ga umiri: „Smiri se. I ti si lutalica, znaš kako je teško…“ Onda je izvadio iz džepa poluraspadnutog zimskog kaputa komad hleba i podelio ga na dva jednaka dela, jedan dao psu, a drugi počeo sam lagano da žvaće. Pas se umirio, pomirisao hranu, a onda zahvalno zagrizao hleb mašući repom. Posle desetak minuta spavali su jedan kraj drugog grejući se u hladnoj zimskoj noći.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload the CAPTCHA.