Vi i književnost; Piše: Miloš Ristić

Filed under: afirmator,broj 09 - decembar 2012,broj 11 - februar 2013,društvo,kritika,poezija i proza |

književnost

Vi mislite da poezija danas treba da bude cvet?! Neće biti. Poezija je trzaj, poezija je nagoveštaj, nešto što će da prevari, da izludi, da iznenadi, nešto što je drugačije od prethodno pisanog. Čak i kad je lepa. Na drugi način je lepa. Upravo lepša. Ne na taj način. Ne na to što ste navikli i za šta agitujete neprestano. Mislite da ona treba da bude fina i tačna, jasna kao basna, sa priključenijem naravoučenija. Da mora imati strofe dugačke, stihove uspravne paralelne i poklapajuće vašem vizuelnom duhu. Da šapću naciji i uspavljuju javnost, kao što odgovara, vašem palanačkom uhu. Da spominje brdo. Krdo. Selo. Crkvu. Ili da bude urbana u urbanosti, kratka po kratkoći. Sva od fragmenata a nigde Heraklita.

Mislite da je poezija čistoća. Da bude nežna i snežna, i ne odviše teška. Ako je i teška, nek to bude samo nagoveštaj teškoće. Nekmoli! Nek moli. Da bude primljena. U aleju izvođenosti. Mislite da je pesnik biti karta u društvo. U intelektualno? U hvaljenje po gradu i komentarisanje po sajtovima. Pod lažnim imenom. U gostovanje po emisijama. Stara struja na novim medijima. Sad se moderni pesnici plaše da pišu. Da napišu nešto. A tipovi i tipke od po četrdeset pedeset i kusur banki obituju i obitavaju, očituju i očitavaju puls nacije. Puls pesništva. Pesničku scenu. Stanje. Zaobilaze pesmu čim čuju reč ,,sranje“. Čim vide psovku. Čim pročitaju nešto bolje, iskrenije, kvalitetnije.

Kao da se pre pet vekova nije bludničilo u poeziji, setimo se samo Pjetra Aretina i Bludnih soneta ili Fransoa Vijona – sasvim dovoljno. Sve što je andergraund. Hoću novu iskrenost. Dosta je bilo mabharata, proleterijata i tata-mata srpske poezije. Štono se dive Dučiću i Šantiću a ne mogu ni jedu pesmu takvu napisati. Kako bi i mogli kad su zaronili duboko u oponašanje. Ispade da je važnije kako se pesnik ponaša nego šta ima u pesmama svojim. Umetnost nije umeće nos svoj nositi. Treba ih pokositi. Treba im odseći pristup književnim večerima i ručkovima. I užinama poezije. Zar vi mislite da ćete spominjanjem crkava i napuštenih sela uspeti ono što je uspela PLAVA GROBNICA? Ili NASLEĐE? Ili PRETPRAZNIČKO VEČE? Za to treba biti. Treba biti i treba ispevati.

Vi poštujete poeziju kao što mislite da je književno veče kabare što ga svuda sprovodite po Srbiji, gde kritikujete Srbiju, i delite je i ovako podeljenu još više! Mislite da je kabare poezija? Vi tonete u recitacijama, tapšanjima i opservacijama. Vi ne znate šta je bit poezije. Prekid. Sunovrat. Preporod. Renesansa. Vi i vaša seljačka romansa. Poezija se ne stenje, poezija se čita. Pesnik ne mora biti lep, ne mora da ima dikciju, i ne mora da se kezi, ѕahvaljuje, i plazi, kad mu vi to dozvolite. Ne objavljujemo poeziju. ,,Naša izdavačka kuća ne objavljuje poeziju.“ Objavljujemo samo prozu. Rekli smo vam. Izvinite. Gde je poezija? Gde je poezija kad svi ličite jedni na druge.

Jedni misle da je crkva ulazak u poeziju, drugi misle da je pljuvanje po srpstvu jedini način za to. Nosi rukopis poezije kod vladike na pregled! I korekturu! Zovu to duhovna poezija. Samo se pitam: Ko je proglasi duhovnom? Da nije sveti duh sišao sa nebesa i baš tu i tog pesnika proglasio duhovnim. Ajde, i ja ću biti duhovni pesnik. Ubacimo čitav potrebni registar u pesme: brojanice, voštanice, krstove, crkve, ikone, Sv. Goru. Pored pesama stavljaju fotografije srpsko-grčkog prijateljstva. Slike grčkih ostrva, plaža, crkava. Plavetnilo. Znači More Jednako Vizantija? Ajmo svi na more. Svi u plavo. Skači. Plavo sa zvezdicama. Učlanjeni u demokratsku stranku a pišu duhovnu poeziju!? Nemam ništa protiv takvog pisanja, i sam sam vernik, ali, treba razgraničiti onda šta je duhovna a šta crkvena poezija. Jer duhovnu poeziju može pisati i neko iz zatvora. Zar ne? Dokle to spajanje pesničke ličnosti i ličnosti pesnika?! ,,Nema cenzure“. Dvadeset i prvi vek! Nije nego! Ima! Itekako ima! Kako? Lako, samo prepredenije. Ovako. Dozvole ti sve najcrnje da staviš u zbirku. Sve psovke i najogavnije reči i konstrukcije. Ali ti ne dozvole da spomeneš jedno ime, sitnicu, ili neko delo ili šta slično, vrlo ustvari bitno, ili u sličnom maniru. Manevru. Ponavljam. Poezija nije ponavljanje. Poezija je . . . poezija je . . . sve ono što se ne može reći. Vi . . . vi to nikada nećete razumeti . . .

 
27. januara 2013.g.

2 Responses to Vi i književnost; Piše: Miloš Ristić

  1. slažem se sa stavovima iznetim u tekstu, još samo da dodam da bi današnji autori trebalo češće da iznose i brane svoja poetička načela, posebno imajući u vidu više nego skroman prostor koji im aktuelna periodika i izdavačka scena pružaju za objavljivanje pesničkih tekstova. Nažalost, danas nije dovoljno ni samo objavljivati poeziju bilo gde, u bilo kom obliku, a da se prethodno ne konstruiše neki vid polemičkog konteksta koji će isprovocirati neku čitalačku reakciju. Jedino tako poezija mlađih i neafirmisanih autora može da se nametne kao potencijalno nova vrednosna norma koja bi se vremenom potvrđivala ili opovrgavala, shodno vrednosnim učincima pojedinačnih autora.

    tomica
    2. фебруара 2013. at 19:02
    Одговори

  2. Poezijom za poeziju. Svaka čast!

    draganica
    3. фебруара 2013. at 00:20
    Одговори

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload the CAPTCHA.