Veze između Molijerovog i Bodlerovog djela; Piše: Miloš Avramović

Filed under: afirmator,broj 09 - decembar 2012,broj 11 - februar 2013,kritika |

Veze između Molijerovog i Bodlerovog djela

 

Don Juan aux enfers

Quand Don Juan descendit vers l’onde souterraine
Et lorsqu’il eut donné son obole à Charon,
Un sombre mendiant, l’œil fier comme Antisthène,
D’un bras vengeur et fort saisit chaque aviron.

Montrant leurs seins pendants et leurs robes ouvertes,
Des femmes se tordaient sous le noir firmament,
Et, comme un grand troupeau de victimes offertes,
Derrière lui traînaient un long mugissement.

Sganarelle en riant lui réclamait ses gages,
Tandis que Don Luis avec un doigt tremblant
Montrait à tous les morts errant sur les rivages
Le fils audacieux qui railla son front blanc.

Frissonnant sous son deuil, la chaste et maigre Elvire,
Près de l’époux perfide et qui fut son amant,
Semblait lui réclamer un suprême sourire
Où brillât la douceur de son premier serment.

Tout droit dans son armure, un grand homme de pierre
Se tenait à la barre et coupait le flot noir;
Mais le calme héros, courbé sur sa rapière,
Regardait le sillage et ne daignait rien voir.[1]

 

            Žan Batist Poklan – Molijer (1622 – 1673) i Šarl Bodler (1821 – 1867), obojica velikani francuske književnosti koji, međutim, stvaraju u dvije potpuno različite epohe. Molijer svojim komedijama zabavlja Francusku u doba Luja XIV, tačnije u XVII vijeku, vijeku pozorišta i klasicizma, dok Bodler, pjesnik Pariza, stvara svoje „bolešljivo cvijeće“ i druge stihove dva vijeka kasnije. Ono što još razdaja ova dva velika pisca čija kreacija diše do današnjeg dana jeste i žanr. Molijer posvećuje svoj život komediji, pozorištu, sceni na kojoj je i okončao svoj ovozemaljski život, dok nam Bodler poklanja katarzično putovanje kroz poeziju.

U  prvi mah reklo bi se da ova dva stvaraoca, osim što obojica pripadaju nacionalnom blagu Francuske, nemaju ničeg zajedničkog, ali naprotiv u njihovim djelima prožimale su se iste teme, teme poput života, ljubavi, ljudskog poroka, pa tako u nedogled.

Veza o kojoj ovdje riječ najistaknutija je u Bodlerovoj pjesmi Don Žuan u paklu iz njegove zbirke Cvijeće zla (1857). U ovoj pjesmi ogleda se tema Besmrtnosti. Ta želja za besmrtnošću je jedna od glavnih karakteristika Don Žuana i upravo zbog toga je ovaj antikonformistički Molijerov lik inspirisao i velikog pjesnika. Bodler pretapa pozorišni žanr u poetski sa težnjom da napiše novu viziju Molijerovog Don Žuana. Pjesik nam poklanja na neki način moderniju verziju velikog zavodnika. Vidimo kako Bodler na osnovu klasičnog mita o Don Žuanu kroz svoje stihove pravi vezu sa modernom i tako taj zid od dva vijeka koja razdvajaju ova dva pisca naprosto nestaje i priča se nastavlja tj. stapa u jednu cijelinu.

Poznato je da postoje i druge vizije i prikazi mita o Don Žuanu kog je najprije stvorio Molijer u svoje vrijeme, a zanimljivo je da je jednu od njih sačinio upravo omiljeni Bodlerov slikar Ežen Delakroa sa svojim remek djelom Don Žuanov brodolom.

Le Naufrage de Dom Juan (Eugène Délacroix)Le Naufrage de Dom Juan (Eugène Délacroix) 

           

Don Žuan u paklu je pjesma u kojoj se ogleda direktan uticaj Molijerovog komada Don Žuan koji je prvi put prikazan 15. februara 1665. u pozorištu Palais Royal. Sličnost je vidiljiva i u samoj strukturi, jer pet katrena podsjeća na pet činova velike komedije. Molijer u svom komadu se bavi sudbinom Don Žuana tokom njegovog ovozemaljskog trajanja, dok Bodlera zanima njegov put nakon smrti tj. nakon silaska u podzemna prostranstva. Na samom početku pjesme, već u prvom stihu možemo uočiti direktnu vezu između ovih djela s obzirom da pjesma počinje u trenutku kada se Molijerov V čin završava, tačnije nakon što Don Žuana udari grom. Veznici quand i lorsque (kad) u prva dva stiha nam mogu potvrditi tu ideju o kontinuitetu.

Osim direktnog kontinuiteta prisutne su i sličnosti u simbolici koji su veoma značajni za lik Don Žuana. U poslednjoj strofi pominje se la rapière (rapir), vrsta mača koji je tipičan samo za pripadnike noblesa što je Don Žuan i bio. U Bodlerovoj pjesmi on je prikazan pognute glave što možemo tumačiti na dva načina. Ovim je pjesnik sa jedne strane htjeo da istakne njegov visok nivo inteligencije, njega kao mislioca, pripadnika aristokratije što znači da ga je prikazao potpuno vjerodostojno i originalno, tako da Bodlerovog Don Žuana možemo poistovjetiti sa Molijerovim. Sa druge strane ta pognuta glava može da simbolizuje Don Žuanov pad.

U pjesmi se pominju potpuno isti likovi kao u Molijerovoj velikoj komediji, međutim prikazani su da određenom vrstom deformiteta koji je vrlo tipičan za Bodlerove kreacije. Na primjer, Elvira je mršava, nije više religiozna žena, zavedene žene se pojavljuju kao bludnice, slično je sa Don Lujom, Komandorom, jedino sluga Zganarel, tipičan Molijerovski lik kog je i sam autor u svoje vrijeme dočaravao na sceni, je potpuno identičan onom u komediji. On se smije sa svojim, samo za njega karakterističnim gegovima. (les gages).

            Don Žuan u paklu je prvi put objavljena 1846. i prije konačne verzije 1857. postojale su još neke varijacije koje su takođe odavale vrlo preciznu aluziju na Molijerov tekst.

Osim ove pjesme veze između ova dva velikana su vidljive i u Bodlerovoj pjesmi Nepredvidivo.

 

Harpagon, qui veillait son père agonisant,
Se dit, rêveur, devant ces lèvres déjà blanches:
„Nous avons au grenier un nombre suffisant,
Ce me semble, de vieilles planches?“

Célimène roucoule et dit: „Mon coeur est bon,
Et naturellement, Dieu m’a faite très-belle.“
— Son coeur! coeur racorni, fumé comme un jambon,
Recuit à la flamme éternelle![2]

 

            U prve dvije strofe Bodlerove pjesme pojavljuju se dva slavna Molijerova lika: sebičnjak  Harpagon iz Tvrdice (1668) i Alcestova narcisoidna ljubavnica Selimena iz Mizantropa (1666) Oboje se preispitivaju pred odlazak u beskonačnost, pokušavaju da se iskupe, ali  bivaju osuđeni zbog svoje lažne vjere.

Hipokrizija tj. dvoličnost je tema koju je Molijer tako „slatko“ opisao kroz svog Tartifa (1664), kao i Don Žuana i kroz brojne druge komade, a vidljiva je i u Bodlerovim stihovima. Stendal je jednom rekao za Molijera da je on slikar čovjeka, to je bio i Bodler zasigurno. Obojica su iz tanatovske duše čovjekove i mračnih strana života pokušali da iscpe ono lijepo i to su upravo uradili kroz svoje djela. Bodler  kuje svoje stihove i stvara zlato iz blata, zla, beznađa, dok Moljer svoje komedije dobija iz poroka, hipokrizije, ljubomore, čovjekomrštva . Oni su pisci u ulozi alhemičara.

Zanimljivo je i to da Fančulo, lik iz Bodlerove pjesme u prozi Junačka smrt iz zbirke Pariski splin umire na isti način na koji je umro slavni Molijer, na sceni. Možda je to samo slučajnost, ali možda i ne…

 

Miloš Avramović

28. januar 2013



[1] Charles Baudelaire, Les fleurs du Mal, La bibliothèque Gallimard, Paris, 1999

[2] Ibid.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload the CAPTCHA.