Vesna Laudanović: MIS’IM, STVAAARNO…

Filed under: 2013,afirmator,broj-21-decembar-2013,društvo |
Vesna Laudanović, Jeziva Sanela

V. Laudanović, Jeziva Sanela

Nisam za to da se prekomernom upotrebom moralne sile nagrđuju turbo umetnici i njihovi brojni fanovi, poklonici i nastavljači pravca. Nisam, jer imam razumevanja za potresne hormonske napade mladih pevača, pa čak i za kvalitetno odigrane napade starijih izvođača, naših deka u tesnim kožnim pantalonama i crnim frajerskim naočarima, koji s punim pravom čuvaju od zaborava činjenicu da su i oni muškarci. Razumem to, imam srca. Stariji i treba da ostanu mladi u XXI veku. Verujem da ima svoga opravdanog razloga i sav taj njihov naglašeni dramski momenat. Taj tragičarski odmotavajući krešendo u pojačala zadnje generacije, koji proklinje preljubnika/cu. I sve to u bogatoj kafanskoj scenografiji od dima, srče i prateće igračke grupe u finom rublju, koja putem pokazne ilustracije, na visoko artificijelan način, pred publiku donosi taj  gnusni čin nevernika/ce. Ako. Treba da se nadaleko čuje taj rđav glas, ali na nov, moderan  način. Ovo je novo doba i to mu i priliči.

Nisam, dalje, ni za ono kritizersko cepidlačenje estetskih narcisa i frustriranih puritanaca prema  našim turbo zvezdicama, kulturno-umetničkim pregalicama našeg društva. Nisam, jer nije pošteno i nije ljudski da se naše devojke svih starosnih doba, na samom poletu ka estradnom nebu, sapliću i vređaju uskogrudim opaskama u vezi načina odevanja, numere najnovijih grudi, visine brazilske zadnjice, ili kvaliteta i kvantiteta partnera/ki. Javna je sramota društva da im se potura noga na startu karijere, a da protiv toga niko ne podiže glas. Nema opravdanja da se naročito mladež, još zelena i prepuna vere i nade, sa i onako teškim krstovima o vratu, prlja teškim rečima ovih zajedljivih, zadrtih i pakosnih građanki i građana, koji u ime tzv. nivoa (o kome u stvari niko ništa i ne zna jer stalno vrda gore-dole) svojim neodmerenim ljubomornim izjavama i malograđanskim iščuđavanjem grubo vređaju talenat i umetnički status pevačica. Ne opravdavam takvo ponašanje. Nisko je to udaranje. Ispod struka. Nije pošteno, a nije ni precizno.  Protestvujem protiv ove hipokrizije.

Ali, zašto se to dešava ? Šta je to u stvari?

To je govor mržnje birokratizovanih pevačkih struktura (koju je još u drevnoj SFRJ osnovala nadmena i podmukla pevačka trojka: Arsen-Gabi-Tereza) i njihovih bajatih poklonika koji bi da sebe postave na mesta čuvara vrline i stražara nad umetničkim nivoima i normama. Ali istina je sasvim drugačija: u ovom govoru upravo prednjače one i onakve pevačice koje su prisiljene da pevaju, jer nemaju šta drugo da pokažu! Mršavo je to, žalosno i sebično. Pa iako je to jedna neprilagođena manjina, koju je u ovoj zemlji  pregazilo i vreme i narodni običaji,  mi i dalje na našoj estradnoj sceni možemo, tu i tamo, sresti predstavnice ove tvrdokorne i odnarođene pevačke bande koja svoja mesta ne prepušta novim strujama ni po cenu građanskog rata.

Ove umišljene pripadnice muzičko-scenskih ustavobranitelja i dalje se guraju pred kamere i bezočno napadaju koleginice svojom nedokazanom  pristojnošću i školovanim glasovima, kao i pomenutim zlobnim, gadljivim i pakosnim kritikama na račun njihovih umetničkih kvalifikacija.

I što je najgore od svega, te ukišeljene pevačice, krute kao da su progutale motku, najdirektnije koče razvoj ovog društva i iritiraju ga kad god se pojave. Nisu svesne da bi  bilo bolje i za njih i za sve nas da – kad već ne umeju malo da mrdnu na bini – svoje mesto ustupe mladim sokolicama koje itekako znaju da barataju tim stvarima, jer su pune života, entuzijazma i hormona, neophodnih za autentično izvođenje muzičkih numera i ostvarenje punog vizuelnog i telesnog užitka publike. A dobro je poznato da je ona danas probirljivija nego ikad i da očekuje direktan kontakt i turbulentni provod za svoje pare. Zadovoljenje svih čula.

Naše novorođene estradne zvezde i zvezdice  su upravo te koje mogu da zadovolje potrebe i mogućnosti svih generacija, jer upravo imaju sve ono što nemaju ove rečene, zlobne i frigidne školovane pevaljke. Ove pak treba, kad u potpunosti pobede nove i napredne snage u industriji zabave, ostaviti kao znakove pored puta kojim se ređe ide, kao opomenu budućim pevačkim naraštajuma da nam se takve više nikad ne ponove. Sokolicama, naprotiv, istovremeno treba stvoriti uslove za puno i neometano ispoljavanje svojih darova kao i proširenje granica njihovih umetničkih sloboda na celo društvo – od običnog čoveka iz naroda koji uzgaja krastavce, do najviših nivoa državne vlasti koja odlučuje o tome gde krastavac plasirati.

Ima li i u tome nepravde? Nema. Ponuđene k’o počašćene. Sviće novo doba i turbo kultura zahteva novu, turbo svest. I to je logično. Ide jedno s drugim. A obična svest pomenutih frustriranih izvođača, nema kapaciteta da shvati i obuhvati sve ovo i samo pruža uzaludan, pa što ne reći, i neodgovoran otpor promenama. Obična, analogna svest, treba da bude uklonjena da bi ova nacija mogla da ide napred, a ne nazad. A naše folk dive upravo artikulišu takvo kretanje i zaslužuju sva priznanja i čestitke. One su prve, svojom finom umetničkom dušom i turbo instalisanom snagom, prepoznale i razumele suptilne drhtaje novog vremena koje nastupa i prve mu prilagodile stajling i scenski odgovor. I to treba da se poštuje i uzme u obzir  kad se budu delile lovorike za zaslužne. One se tada nikako ne smeju zaboraviti. Bila bi to nacionalna sramota.

Ali šta tek ti  kritizeri i vakumirani konzervativci rade sa učesnicima rialiti šoua, zadnje reči šou biznisa?! To je posebna priča. Kako je tek njihov život gorak zahvaljujući našim zaostalim građanima, koji uporno koče i ometaju progresivne ideje samo zato što još nisu razvili pomenutu svest i što i dalje slepo veruju u floskule o tzv. univerzalnim vrednostima, pravoj umetnosti i slično?! Koga su još nahranile i zabavile te „vrednosti“?!  Ljudi su grubo obmanuti. Još uvek su stamene i visoke zidine tvrđava koje odolevaju napretku. Ne treba se zavaravati!

Da se vratimo na same učesnike. Znam kako je ovim vrednim pojedincima, takoreći misionarima novog doba, koji se sve teže i teže mogu prodati, i još teže prodato naplatiti,  uprkos učestalim akcijskim prodajama robe ispod cene. Na to su prinuđeni silom berzanske neumoljivosti, jer oni direktno zavise od varljive ćudi tržišta i brojne i sve oštrije ponude drugih zabavljača koji se bore za  naklonost  publike. A treba živeti i ići dalje i dublje, uprkos otrovnim kopljima koje iz raznih estetsko-etičkih zaseda i utvrđenja neprekidno pljušte i padaju po njihovim golim revolucionarnim grudima i slobodarskim idejama.

Kako onda, ovi neshvaćeni, ali hrabri pojedinci i pojedinke – radi pukog života često prisiljeni i na svakojaku blud – da obezbede hleb nasušni svojim čestitim porodicama u atmosferi kratkovidog otporaštva progresu, nezrelih reakcija lažnih moralista i masovne impotencije invalidnih vlasnika obične svesti? I posebno, kako da ovi pregaoci prežive ovu krizu danas, kad  su već sve velike reči i velika dela potrošili političari, njihova najveća konkurencija na tržištu zabave koja im direktno otima hleb iz usta?! Šta je još ostalo da se kaže i pokaže  što ovi već nisu rekli i pokazali nam ga u prirodnoj veličini?!

Učesnicima r.š. je najteže danas, među nama ovakvima, zaostalima i tvrdokorno i sramno kukavički vezanim za prevaziđenu klasičnu kulturu i drevne stilove porodičnog života. Tako su veliki otpori naprednim i hrabrim pregnućima! I tako je još uvek niska i turbo svest i turbo savest publike da je to za brigu! Eto zašto svi kude nas Srbe. I zašto nas mrze.

Sa rezignacijom se pitam: Zar nema više onih koji bi se nad ovim ljudima sažalili ili bar pokazali trun poštovanja za  žrtvu koju prilažu opštem dobru – besplatnim naprednim igrama bez granica…?

Stvarno smo nazadni. Mis’im, stvaaarno…

Vesna Laudanović

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload the CAPTCHA.