Vesna Kovačević Sokolović: Snaga prave pesničke reči neophodna je

Filed under: 2018,afirmator,arhiva,Broj 79 – oktobar 2018,intervju |

Vesna Kovačević Sokolović: Snaga prave pesničke reči neophodna je

 

Vesna Kovačević Sokolović je pesnikinja, autorka tri zbirke pesama „Bol“, „Blagodarim“ i „Tihovanja“. Svojim stvaralaštvom „opire se besmislu, traga za skladom i smislom. Traži utočište u stihu i piše o tome koliko je sve prolazno i koliko treba slaviti trenutak.“Svoje knjige ne prodaje, već ih poklanja. Živi i radi u Beogradu.

Biti pesnik u današnjem društvu, šta to znači?

Poezija nije miljenica vremena u kojem živimo. Svedoci smo da je poezija, koju su stari Grci odvajali od umetnosti, marginalizovana. Samim tim je i uloga pesnika nezavidna i teška. On danas zbilja vodi don kihotovsku borbu s vetrenjačama.

Kao što je u svim vremenima bio, pesnik je i danas između ostalog i revolucionar. On se i danas buni protiv pragmatičnog i korporativnog sveta i svega šta takav svet donosi.

Ne, u takav svet!

Pesnik će kao i uvek doprineti da se bolje razume stvarnost, vreme u kojem živimo. On je istovremeno nada za budućnost. Raskošna lepota koju poezija sadrži u sebi, iskazujući najdublja osećanja i razmišljanja, doprineće tome da će glas pesnika trebati uvek da se čuje.

 

Šta želite da poručite čitaocima Vašim pesmama?

 

To je teško pitanje za jednog stvaraoca.

Znam da se opirem besmislu i da tragam za skladom i smislom.

Pevam slobodi, potrebi za unutrašnjim mirom, pušem u duhu pravoslavlja, sigurna da će mir i harmonija odneti pobedu nad zlom.

Tražim utočište u stihu i pišem o tome koliko je sve prolazno i koliko treba slaviti trenutak.

U trenutku je tajna večnog. Tu su neizostavno i poruke ljubavi.

Najkraće rečeno, pozivam na okretanje duhovnom i na uranjanja u one delove sopstvenog nam bića u kojima ne boravimo često, kako kažem u jednoj pesmi:

„…mi zaštitnici ljubavi,

mi zavisnici od sklada“.

Pokušala sam donekle da dam odgovor na vaše pitanje, ali to ipak prepuštam književnim kritičarima i čitaocima moje poezije.

 

Ima li poezija danas onu jačinu, snagu i moć, kao nekada kada su pesme, bilo rodoljubive, bilo ljubavne, bile inspiracija mladim generacijama zaljubljenim, kako u svoju zemlju, tako i u svoja draga bića?

 

Na žalost, nema.

Poezija je nekako sve tiša, nestaje  iz medija, prepuštena je samoj sebi.

Sve je manje čitalaca poezije.

Ali, dešava se jedan drugi fenomen, a to je da je sve više onih koji pišu poeziju. Taj fenomen će već istražiti sociolozi kulture, socijalni psiholozi, književni kritičari.

U svetu pomućenog duha i morala, svetu koji je gotovo bez vere, u vremenu licemerja i laži snaga prave pesničke reči neophodna je.

Ne želim da verujem u to da će se generacije koje dolaze pomiriti sa takvim svetom, a odgovore, nadahnuća i drugačije mogućnosti će sigurno pronalaziti u snažnoj pesničkoj reči.

 

Da li umetnik najbolje stvara u dobru ili u patnji?

 

Sve moje dugogodišnje, neisplakane suze za prerano izgubljenim bratom slile su se u zbirku pesama „Bol“. Željko je poginuo ratne 1994. u Bosanskoj Krupi.

Osam godina nisam imala snage da izgovorim njegovo ime. Suza nisam imala. Činilo mi se, ako počnem da plačem, nikad se neću zaustaviti.

Iskusila sam ono Andrićevo: „Sve je u meni mrtvo; tako mi je dobro.“

Onda je taj sveprožimajući bol, najposebniji bol, bol sestre za izgubljenim bratom, taj neprebol, nekom gejzirskom snagom progovorio stihom, pretočio se u pesme.

Nastala je zbirka „Bol“.

„Bez muke se pjesma ne ispoja“, kaže Njegoš.

 

Knjiga je najlepši poklon, kažu ljubitelji književnosti. Da li ih Vi stoga rado poklanjate, a ne prodajete?

 

Jedna od moji pesama nosi naslov „Smisao u davanju“. Da, rado poklanjam svoje knjige. Opisaću vam neke situacije, koje su primeri lepote takvog darivanja.

Sećam se dana kada je izašla iz štampe moja treća po redu zbirka pesama „Tihovanja“. Uveče je iznenada stigao dragi gost iz Moskve. Tako je prva knjiga, koja je još mirisala na štampariju, krenula za voljenu Rusiju. Naravno da sam bila srećna kada je stigla poruka da je zbirka „Oćen harašo“.

Nedavno sam imala susret, nakon trideset godina, sa dragim prijateljem iz studentskih dana. Ostala sam upamćena po tome što sam u tim godinama naše divne mladosti u svakoj prikladnoj prilici govorila poeziju. Ovaj put, nakon tolikih godina, stigla sam sa mojim knjigama poezije u rukama, kao poklonom.

Najdraži mi je put zbirke „Bol“. Najveći broj knjiga stigao je u moju rodnu Krajinu, do Banja Luke, Prijedora, Novog grada… do prijatelja i saboraca moga Željka, do mojih prijatelja iz detinjstva, iz gimnazijalskih dana, do mnogih meni dragih znanih i mnogih neznanih čitalaca.

Kako reče zen-mudrac: „Zahvalan treba biti onaj koji daje.“

 

Imate li savet mladim talentima koji žele da se bave poezijom?

 

Radujem se što mladi ljudi pišu pesme. Velika je odgovornost davati im savete. Ali…

Neka pišu uprkos svemu, neka istraju u tome. Neka slušaju svoj unutrašnji imperativ, i neka uvek budu svesni svoje ogromne odgovornosti.

Neka neguju sumnju i neprestanu zapitanost, i neka stvaraju i neguju svoje svetove.

Neka strasno čitaju i duboko i pomno budu zagledani u sebe i neka pronalaze mostove između sebe i drugih.

Neka se ne mire sa površnošću i prosečnošću. Neka budu inatni i radoznali i sigurni u snagu i ispravnost onoga što zastupaju.

Neka uvek budu svesni da su privilegovani, jer pripadaju jednom drugom vidu stvarnosti – Poeziji.

 

Da li je Skadarlija i dalje, kao nekada, stecište pesnika i boema?

 

Prva asocijacija na ovo vaše pitanje mi je slika Beograda tridesetih godina prošlog veka, na Tina Ujevića „kralja“ boema i na Raku Drainca, moju najveću gimnazijsku pesničku ljubav, kao glavnog „pretendenta“ na taj presto.

Takvih boema odavno nema.

Meni se čini da u današnjem Beogradu, umetnici, pisci, novinari… više nemaju svoje mesto okupljanja.

Takozvani, nekadašnji čuveni „Bermudski trougao“ koji si činile kafane „Šumatovac“, „Lipa“ i „Grmeč“ više ne postoji kao takav.

Skadarlija na svoj način odoleva vremenu. Čim se kroči na njenu kaldrmu uplovi se u duh starih vremena.

Svakako je Skadarlija jedinstvena, takva kakva jeste, sa načičkanim kafanama, žagorom, muzikom, poezijom…

Tu je takođe Kuća Đure Jakšića, utočište umetnika i umetnosti.

Boema će biti dok bude neslobode, dok bude opiranja „ukletom poretku“.

I pesnika, takođe.

A to znači – UVEK!

 

 

Preuzeto iz Novog Magazina

 

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload the CAPTCHA.