Vesna Kovačević-Sokolović: PESME

Filed under: 2018,afirmator,arhiva,Broj 77 – avgust 2018,poezija i proza |

 

***

Pišem tebi koji si daleko.

Izdvajam te,

ćutim.

Putokazom nevidljivim vođena

dođoh ti licem bledim

od neponovljivih traganja,

da predahnem dušom

i da usnim

zaboravljena od sebe.

 

***

POTRAGA ZA SKLADOM

 

Zvuk koji me usklađuje sa svetom

 

ne razaznaje se često

 

iz mnoštva zvukova,

 

onom neophodnom snagom

 

koja je potrebna

 

da ne bismo

 

često vođeni pomućenim čulima,

 

zabludom i teskobom,

 

da ne bismo odlutali

 

zaboravljajući sebe,

 

nošeni snom i javom

 

mi ,zaštitnici ljubavi,

 

mi zavisnici od sklada.

 

***

 

Nemir u vetrovitoj krošnji,

kiša

i dan prepun kajanja.

Kako sprati iz duše greh

i pretvoriti se u dugu?

Kako steći

pokajanje neprestano?

Jer, ko zna

da li je sutrašnji dan,

naš poslednji

oblak,

na beskrajnom nebu.

 

***

POZDRAV(LjAM)

 

Pozdravljam,

 

širokim osmehom bez glume

 

i zatvorenosti,

 

mekoću novog i nadu

 

koju kao od zlata jabuku

 

tetošim,

 

prizivajući kraj nespokoju

 

i putniku vetru

 

darivajući stih,

 

pa kao vezana za misao o spasu vasione,

 

pozdravljam sazvežđa

 

prema kojima se ravnaju

 

moja luča i  luna moje duše,

 

pozdravljam milost

 

i prolaznost stvari

 

lakomisleno hitajući

 

ka svojoj Itaki.

 

***

 

SMIRAJI

 

 

 

 

 

Tiha,smerna tihovanja,

 

duboke besede svetlosti,

 

daleka prećutanost

 

u ravnodušnosti noći,

 

ritual dočeka gosta zakasnelog,

 

sve to u oprostu,

 

u pramilosti,

 

u kraju misli,

 

u mom pisanju,

 

u muci izgovorenog

 

oplemenjuje bojama jeseni

 

sazvučja mlečnog puta

 

i puta ka Vitlejemu.

 

***

 

MEDITACIJE

 

Nebo i novo biće

 

sjedinjeni  u punoći lepote

 

zbivaju se liričnim

 

meditacijama uzbune u sebi,

 

mistično i stvarno

 

opipavajući osmeh Mona Lize,

 

pa u predstavama novih oblika,

 

nepoznatog svojstva

 

kroz auru,

 

otvaraju put ka besmrtnosti.

 

***

 

 

 

 

MILOSRĐE

 

Ozariće nas radost bližnjeg

a srca će naša zasvetleti

pred veličanstvom krotkosti,

pred ljudskim umilenjem,

koje razdeljenost unutrašnju

preobražava u sklad,

molinom pogleda

što dariva

odanošću patnju bližnjeg,

koja jeste i naša lična,

otvarajući tako sve Dardanele

i sve Bosfore,

ka svim nepreglednim morima

ka nedokučivom okeanu dobrote.

 

***

Samoj sebi saputnik

neznani,

u oivičenim viđenjima reč tvorim.

Od povratka, do povratka

do otisnuća u stih

osvetljavam nedorečene poglede

i u treptaj bih

da se pretvorim,

i da sunčevim zrakom

vodiljom nepresušnom

izrazim sebe

i želju,

i san o

jutrima mirisnih

davnih nekih buđenja.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload the CAPTCHA.