Vesna Kovačević-Sokolović: PESME

Filed under: 2018,afirmator,arhiva,Broj 78 – septembar 2018,poezija i proza |

 

***

Na beli kamen

narednog nekog leta Gospodnjeg

kleknuću

stisnutih ivica usana

zbog oblaka suza u meni.

Mrakom i zlatom hodiću,

stepenicama buđenja

blaženstvom ispunjena.

 

***

Misionar slobode

sa sećanjem na istinu

koja ne miriše

na zlataste igre

perli staklenih

s crtežom o zabrani

pogleda ka vrhu,

čezne da bude prevaziđen

na putu od strune glasa

koji blagosilja

i glasa što kune,

na putu

između crkve

i male kafanice,

moli za oproštaj

mirom što govori

da jesmo svoji

koliko smo tuđi

ljudima

a poznati Bogu.

 

***

Kakvi to zajutriše-

pozni ili rani mrazevi rosnih dana

u suzi bez piska,što posle opela

vez molitve sa nebom zbori.

Ostali su bolovi veka

na ognjištu spaljenom,

i humka u boriku.

Nikada više uspona u sjajne visine.

nikada više sretanje

kraj ognjišta raspramsalog.

 

***

Male radosti su Božiji zvončići

u svetu kojim hodimo.

To su topline u uspomeni,

i neiskazani tragovi

neizbrisivi u sećanju.

To su utehe,

to su osmišljeni zraci

ljudskog dobra

oko nas

koje nam zagreje srce,

i olakšava bitisanje.

 

***

Zvonik u daljini maglovitog sećanja,

i žubor rodne reke,

i šum rodne planine,

odzvanjaju svakim korakom

kroz život nepoznatih staza,

u zebnji nad

novim danom,

koji se leno prikrada,

i kome se predajemo,

koji nam uliva nove nade

protkane doživljenim

strahovima, srećama

i nesrećama,

i vodi nas

tako zbunjene i umorne,

do nekog novog,

umirujućeg zvuka

ili traga,

ostavljenog u vremenu.

 

***

Ruža bez mirisa

oponaša lepotu,

kao što svaki moj dan

oponaša život.

Tuga zaludnosti guši neprestano

i neda mi mira.

Da mi je jutrom ustati i

radosno gatiti rosu,

pa da mi svako svitanje ne gasi nadu,

da će se opet životu

radovati srce,

i da će se opet tragom poezije hoditi.

 

***

Susretom srodnih duša

Poteku reke legendom,       .

a svki brzak je znana priča,

koju su nekada

bliska viđenja sročila.

Srodne su duše kiše jesenje,

otkosi mirisni,

mesečeve mene,

beskraji stiha.

To su retka i srećna tihovanja

i tuge zajedničke.

I sve je prepoznatljivo,

i sve je blisko,

i pogled i bol,

i san i misao.

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload the CAPTCHA.