Velimir Knežević: Uvođenje u strah (izbor)
UZALUD OPITUJEM S FORMOM
Mekota dlana premrežena,
fino tkanje u kožu utisnuto
kao da se latica cepa.
Nada mnom u vrtložnom uzdizanju
ruke.
Uzalud opitujem sa formom.
Neka počne mrmljanjem
dok ne izdvoji se zvuk, zatim sjati
u zvuk kad ptice u vazduhu se sudare
od koga opernatim.
PRANJE RUKU
1
Šište cevi, boje u kontrastu
prosijane na prozoru sa vitraž papirom.
Vidim češljeve, četkice, zubnu pastu,
iskorišćen brijač sa tupim sečivom.
Perem ruke spontano, sam od sebe,
sapun istanjen neće da nestane,
bez apsolutno ikakve potrebe
pljujem u kadu sa strane.
Odbijam ono što hoće da mi se poda
u zvučnom obliku dopirući s ulice,
u lavabou otiče uvrtložena voda
sa obrubom prljave sapunice.
NEŽNO
Ne diraj nam obrazine.
Tama pod kojom smo ušuškani
krije trudno ćutanje
Koje može progovor iznedriti.
Iako trijumfuješ kad raskrinkavaš maske,
Užasnuti takvom pobedom oni koji vide
Skrivano lice padaju meko jedni preko drugih,
Kao urođenička plemena nežno pokošena gripom.
***
San.
Čamac nije ni spušten u vodu,
A nad glavom mi se voda sklopila,
Kutija se zatvorila
I sama unakrst
Prelepila selotejpom.
Kome pošiljka?
Odjek nečijih koraka,
Kao da padaju osigurači,
Gasio je svetla u naselju.
Mrak me prenuo.
Nad glavom kruni se plafon,
Neko mi u uvo mrvi
Kletku-uspavanku.
POGLED UNUTRA
Prekombinujem stvarnosti.
Dunem u cev filovanu paučinom.
Poteče čista voda kroz sistem
Za navodnjavanje jalovine.
Visak spustim.
Olovnom težinom
Sam sebe vodi kroz mrak.
Kakva li strava može
Da istopi metal koji se suočio
Sa prazninom?
Vratim se.
Polomim ogledala.
Parče po parče
Gutam ih žudno.
ČOVEK ZVANI ARMADILO
Tu gde se rukovao sa paranojom
Jedino je siguran.
Gola zimska krošnja
cepa mu utrobu.
Ujutru,
Pre nego što pojede dim,
Ispljune šišarku.
U njegovoj ulici
Sijaju se na granama
Mašinskim uljem podmazane
Metalne ušne školjke.
Ploče nedovršenih terasa,
Hibrid-kuća u predgrađu
Plaze se kao jezici.
Ispred svake,
Neizostavni dekor,
(zinuli šaran, kikolop-oko)
Mešalica za beton.
Samo na mestu
Gde ga je posinila paranoja
Nedodirljiv je čovek armadilo.
Ide sitnim korakom,
grickajući asfaltnu traku
pred sobom.
Velimir Knežević (1985. Beograd) diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu na grupi za srpski jezik i književnost sa opštom lingvistikom. Objavio zbirku pesama „Mrazovnik“ (2008).
Related Posts via Categories
