Una Gašparović – Skrobonja je težak ko crna zemlja

Filed under: afirmator,broj 14 - maj 2013,broj-26-maj-2014,kritika,poezija i proza |

dva_dobra_razloga_da_se_okupate_nauka_o_svakodnevici-dzej_ingram_vKratki prikazi tri knjige

Reči o rečima: „Tihi gradovi“, Goran Skrobonja

„…A zatim poslednji trzaj očnih kapaka i slika ogromnog, srebrnog meseca na tamnoplavom nebu. U drevnim šumama oglasi se samotni zov vuka. Ubrzo, pridružiše mu se i ostali.“

Skrobonja je dobar pisac, ali toliko težak, teži nekih 200 tona od crne zemlje, da mi je teško čak i da napišem ovaj note o njegovoj knjizi. Bojim se slova o njegovim zastrašujućim slovima. Oduvek su me privlačile tame, ne neke isprazne, nego one sa skrivenim porukama, poukama i sličnim -kama. Ova proza je mešavina trilera, naučne fantastike i fantastike generalno, vesterna, horora, humora i najbitnije, društvene kritike. Sve je to čika Goran lepo opisao, detaljno, živopisno, precizno, paralelno sa realnošću, ali ponoviću se – težak je, čoveče, baš.

Sve češće mi se dešava da knjigu shvatim potpuno drugačije od individua koje pišu kritike o njoj, sažetak na koricama. Knjiga se zove „Tihi gradovi“ i cilj je bio da se kroz nekoliko priča prikažu različiti tihi, jezivi, budući i vanvremenski gradovi, a ja opise istih ne da nisam zapamtila, nego mi uopšte nisu bili presudni za stvaranje utiska o knjizi. Jedino što je urezano su likovi, upečatljive smeše mana i izopačenosti sa jasnim crtama visoke inteligencije.

Sve u ničemu, preporučujem Skrobonju ljubiteljima kvalitetne književnosti sa izdržljivim želudcem. Da je dobar – jeste, ali sam previše emotivna i empatična da bih se izolovala od paralelne realnosti koju on pripoveda i njene tamne atmosfere. 5 zvezdica u svakom slučaju, majstor je majstor.

Reči o rečima: „More“, Džon Banvil

 „Kapljice vode odvajaju se s vrha vesla i padaju u srebrnim niskama. Vidim u daljini crni brod, u svakom trenutku neprimetno se približava. Čujem pesmu mlade sirene. Tamo sam, gotovo sam tamo.“

Banvil kao da piše scenario za film ili pozorišnu predstavu, mnoogo detalja, ali je svaki smislen, na mestu i stvarno lepo oslika scenu ili osobu. Čitalac može ostati imaginativno lenj, prepustiti se detaljima koji će tako živo prikazati sve, ne ostaje mnogo prostora za nadogradnju maštom.

Ali! Banvil podstiče na duboko razmišljanje o misteriji međuljudskih odnosa, dijalozi su zapanjujuće kratki i preostali deo odnosa mora da se zamisli, koliko je to moguće. Zapravo, ukazuje na nemogućnost da se međuljudski odnos u potpunosti shvati, svi slojevi, tajne, često upekljana osećanja…

Gubitak drage osobe je prikazan suptilno, ali jasno, a način na koji Banvil prelazi iz jednog vremenskog perioda u drugi (ukupno 4 vremenske linije, čak!) iz pasusa u pasus je zaista majstorski. Vremenske linije se menjaju naglo, sve je usko povezano, a nimalo konfuzno.

Sve u svemu, vredi pročitati, ali ako čitalac nije previše osetljiv ili tužan, jer se dosta govori o gubitku, sećanjima, praznini.

 

Reči o rečima: „Dva dobra razloga da se okupate-nauka o svakodnevici“, Džej Ingram

„Možete biti sigurni u jedno: guske imaju neki dobar razlog što lete u obliku slova V – samo mi to još nismo dokučili.“

Prvi pogled na ovu knjigu, naslov, izdavač, sve mi je delovalo u najmanju ruku bezveze. Međutim! Ova knjiga spada u moj izbor od prve 3 najbolje knjige za put Novi Sad-Beograd (vozom, 2h uljuljkavanja u ritmu šina).

Pitka, simpatična, zanimljiva, pitanje koliko tačna, ali to nekako nije bitno, ukoliko se samo malo mućne mozgom, utoliko je ova knjiga korisna i dobra. Kao što u naslovu piše, „Nauka o svakodnevici“, je knjiga koja na što je moguće jednostavniji način pokušava naučno da objasni svakodnevne pojave.

Preporuka je da ovih 150 str. ponesete na neki put i garantujem da ćete se setiti barem jedne od tih stranica u sledećim situacijama: kada pogledate mesec, kada zevnete, kad se nađete u javnom toaletu, ugledate roj insekata, dok hodate ili sl. Nanovo, ovo nije „život-mi-se-preokrenuo“ knjiga (a možda i jeste, samo toga još nisam svesna?!), ali je izuzetno zanimljiva.

 

Una GašparovićUna Gašparović, (rođena 1987. u Beogradu) je etnomuzikolog, horovođa ženskog hora „Alegria“, večni optimista i pisac u pokušaju. Sem etnomuzikoloških radova (o indijskom plesu, romskoj muzici), piše pesme, priče, vodi blog pod imenom „uniteljica“ i povremeno lekturiše knjige edicije „Biblioteka Nebo“. Telom živi u Novom Sadu, a u mislima na obali nekog toplog mora.

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload the CAPTCHA.