U slepom crevu tame (Izveštaj sa Slobodne zone- „Ambasador“ ) Piše: Aleksandar Novaković

Filed under: afirmator,broj 08 - novembar 2012,film,filmska kritika |

Ako je, da parafraziramo Konrada, Kongo „srce tame“ Centralnoafrička Republika (CAR) je njeno slepo crevo. Danski novinari reditelj, Mads Brugger u svom „Ambasadoru“ ide putem „performativnog novinarstva“, stazom kou je utabao neustrašivi Irac  McIntyre. Naime, undrecover work podrazumeva da postanete deo ekipe i, gde je zgodno, postavite kameru koja snima vaše sagovornike. Tako možete razbucati huligane Čelsija, one koji zlostavljaju štićenika doma za duševno obolele, vaćaroške timove afričkih lažnih prinčeva i njihove sumnjive investicije  koj ideluju preko interneta („If ju giv mi van aj vil ritrn ju tu tauzend dolars, ven aj bikam a prins! Kam vid mi , maj frend“). Ovaj put Brugger, na prvi pogled bez McIntyrove alfa mužjačke harizme i akcionog saspensa, ulazi u avanturu koja ga, svejedno, može koštati života. Reč je o trgovini „krvavim dijamantima“ koje kopaju često maloletni radnici za ništavnu dnenvnicu a pod kontrolom privatnih armija ili,u slučaju CAR, privatizovane državne armije.

A kako ovaj momak, krhke spoljašnjosti,naoko tipičan Skandinavac  koji deluje kao ćelavi Van Gogh (sa velikim komičkim potencijalom) ulazi u prljavi posao? Tako što postaje konzul Liberije u CAR, zemlji kojom je u bliskoj prošlosti vladao ljudožder – diktator Bokasa. U pitanju je, naravno, komplikovani lanac korupcije u kojem svi plešu sinhronizovano, kao da su članovi  „Riverdance“ ansambla. Mike Flatley je misteriozni Mr. Eastman. Bivši britanski specijalac, sumnjivi prodavac pasoša iz Holandije, najviši zvaničnici Liberije s krvlju na rukama, cela državna struktura CAR, konzuli Indije, Italije, francuski biznismeni, libanski preduzetnici mutnih namera (jedan od njih je povezan sa Hamasom) te „oriđinali“, lokalne mutikaše povezane sa najgorim „scum of the Earth“. Naoružan zavidnim fondom (koverte pune „srećica“ za korumpirani sistem), belim ambasadorskim odelom, tamnim naočarama, lulom, muštiklom i ciničnim humorom, Brugger započinje lažni biznis sa fabrikom šibica u CAR. Iza tog paravana, koji čine i dva pomoćnika iz plemena Pigmeja, odvija se priča u priči. S jedne strane je priča o reportaži a s druge lična drama čoveka koji sa svojom ekipom može da završi mrtav, u nekom jarku u nedođiji. Tu sudbinu, za vreme snimanja filma, doživljava bivši francuski legionar, ministar unutrašnjih poslova CAR.

Mads Brugger

DIVNE STVARI SE MOGU DOGODITI AKO SE UDRUŽE DIPLOMATIJA I BIZNIS (Mads Brugger)

Ovaj film se, na momente, teže prati jer su kamere skrivene u saksijama, zalepljene na sakoe i razmeštene kojekuda ali  je krajnji efekat potresan. Životi ljudi,crnih ili belih,  ne vrede pišljiva boba u ovoj igri korupcije i vlasti. Čini se da iz tog vrtloga ne može da se istupi na bilo koji način. Demokratija i sloboda afričkih naroda će, još dugo, biti nedosanjan san. Razlog čine diktature koje drmaju tim zemljama koje većina ljudi ne može da nađe na karti ali nije stvar samo u tome. Kolonijalna prošlost je ništa drugo do surova sadašnjica. Države Afrike, navodno slobodne, imaju pravo da mašu svojim zastavama i šalju sportiste na Olimpijadu. I tu njihova državnost i funkcionalnost prestaje. Da li vam to zvuči poznato? U najrazvijenijoj državi južno od Sahare, Južnoafričkoj Republici, crnci i danas zarađuju šest puta manje od belaca. Francuske i belgijske vojne misije  i dalje vršljaju po kontinentu. Neokolonijalna politika isisava svaku vrednu rudu ili sirovinu iz ovog napaćenog kontinenta nesmanjenom žestinom. Dovoljno je potkupiti par zvaničnika i narod će biti uskraćen za medicinsku negu, socijalnu zaštitu, obrazovanje, šansu za život dostojan čoveka. Belci, nimalo slučajno, znače na ovom kontinentu nevolju, eksploatatore ili plaćenike.  A gde je to jasnije nego u zemlji u kojoj vlast kontroliše samo prestonicu dok po unutrašnjosti ove države veličine Teksasa švrljaju bande naoružane do zuba, u potrazi za robovskom radnom snagom, dijamantima i naftom. „Ambasador“ je pravi film o Divljem Zapadu ali bez šerifa sa belim šeširom koji će dojahati  i srediti stvari.

Posebna priča u ovom filmu je sam Brugger. On koristi priliku da se igra s političkom korektnošću: vozi se sa svojim pomoćnicima, Pigmejima i pušta im pesmu kitova na kasetofonu. Zašto to radi? Da li im ukazuje na drugi svet, izvan CAR ili je samo sarkastičan i ismeva njihovu neobaveštenost? Ili igra na kartu „ekscentričnog Evropljanina“? Neobična je i scena u kojoj, u svom belom odelu, pleše sa članovima plemena. Da li se tako izruguje Evropljanima koji glume prijateljstvo i razumevanje a u stvari pljačkaju Afriku? Zašto se igra sa rasnim stereotipima, širi predrasude među svojim saradnicima i naziva Kineze i Francuze najvećim prevrtljivcima?  I, na kraju krajeva, šta se dogodilo s „krvavim dijamantima“ koje je dobio? Sva ta pitanja jesu intrigantna ali ostaju u senci onoga što je, zapravo, najvažnije: rasvetljavanja sistema koji dozvoljava najbrutalniju eksploataciju i zarađuje na tuđoj krvi. Sekundarno je to što svaka fukara može da sa 130. 000 dolara u džepu postane diplomata (samo Liberija ima 2500 takvih „predstavnika“) kao Nušićev kožarski trgovac, „počasni konzul Nikarague“. Rešenje, dakle, treba tražiti u reformisanju Afrike ali, pre svega, u tim mirnim, dosadnjikavim zemljama Zapada, kolevkama demokratije, gradovima- muzejima i velelepnim avenijama podignutim na nesreći Trećeg sveta.

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload the CAPTCHA.